Odmah da se legitimišemo. Mislimo li mi da izdajući ovu novinu možemo da promenimo svet? Odgovor je dakako – ne! Međutim, novinar koji piše bilo običnu vest, komentar ili analitički članak, a da pritom ne veruje da će njime bar malo nešto promeniti u svetu u kojem živi, bolje da odmah ostavi i pisanje i novinarstvo kao poziv. Eto, dospeli smo do pedesetog broja. Nama se čini da je to vredno da bude obeleženo, a dnevne novine za manje od dva meseca objave toliko brojeva – i ništa. Biće da je zaista sve relativno.
Indijski matematičar Datatreja Ramačandra Kaprekar, naveo je broj 50 kao simbol “haršad” brojeva. Reč “harša” na sanskritu znači – veliku radost. Da ne ulazimo dalje u simboliku broja 50, priznaćemo da na sopstvenom primeru razumevamo zašto je to “haršad” broj. Naša “harša” potiče koliko od činjenice da smo pet godina opstali u veoma teškim, vučijim vremenima i bar isto toliko i zato što opstanak nismo platili dodvoravanjem moći politike, novca ili pomodnog plitkog mišljenja. Novinarski posao shvatili smo sasvim ozbiljno, razumevajući zašto baš prvi amandman na američki ustav, onaj koji je ceo svet preuzeo kao osnovu demokratije, inauguriše slobodu govora i štampe. Američki Ustav ratifikovan je 7. decembra 1787. godine, a danas nam stižu vesti kako kriza nije mimoišla ni najveća glasila poput “New York Times-a” – milion primerak dnevnog tiraža, “Chicago Tribune” – osnovanog 1847. godine i pola miliona primeraka dnevno. Tiraži padaju, a sa njima i novinske kuće. Prošle godine je “Wall Street Journal”, glasilo poslovnog sveta sa 2,6 miliona primeraka dnevnog tiraža palo u ruke magnata Ruperta Mardoka. Taj prototip nezavisne štampe u svetu, u vreme izborne kampanje objavio je komentar TV duela potpredsedničkih kandidata, u kojem hvali Saru Pejlin kako se sjajno držala, iako je sva svetska štampa pisala o njenom fijasku. Vlasnik je želeo drugačije, a svet zapaža promene. Ne jadikujemo ni nad njihovom, ni nad sopstvenom sudbinom, samo vredi pomenuti da ako velikima nije lako, malima mora biti mnogo teže da se održe.
Ovog decembra je ravno 400 godina od rođenja Džona Miltona, engleskog mislioca i političara, koji je 1644. godine, u jeku rata, održao u parlamentu govor u prilog slobodi štampe, rekavši pored ostaloga “ubiti pisanu reč isto je kao i ubiti čoveka”. Njegov “Izgubljeni raj” na naš jezik preveo je (u zatvoru) Milovan Đilas. Duga je tradicija liberalnog (a ne liberalističkog) poimanja kojoj smo voljni da pripadamo. Ne zanosimo se esnafskim ulepšavanjem poziva. Znamo da su i u najboljem slučaju novinari “univerzalne neznalice”, mada smatramo da je to nešto kao lekari opšte prakse. Valja znati o svemu, ali i dokle sopstveno znanje seže, pa pitati ili dati prostor specijalistima da se čitaocu ponudi više od našeg ličnog znanja.
Štampa u našoj zemlji nikada nije bila uzor slobode i profesionalizma. Zanosimo se verovanjem da je vreme da to počne da postaje. Danas ima više novina i novinara nego ikada u ovoj zemlji. Još malo pa će biti više novina nego kafića. Konkurencija je blagotvorna, ali i razlog da se ne biraju sredstava kako bi se uspelo. U Italiji država još uvek, ali sve manje, subvencioniše štampu. Dovoljno je naći senatora koji će potpisati preporuku da je takav list neophodan pa da se dobije čak do pet miliona evra godišnje. U Beogradu je krajem sedamdesetih nedeljnik “Ekonomska politika” uputila izdavaču (SSRNJ) pismo kojim se odriče spoljnog finansiranja, jer su verovali u tržišni koncept privrede i smatrali moralnim da po principima za koje se zalažu i sami posluju. Nije propala zbog opredeljenosti za tržište, nego zbog političkog nasilja.
I ova novina veruje u efikasnost tržišta, ne praveći od njega dogmu. Veruje da će slobodna ekonomska inicijativa smanjivati politički uticaj i unaprediti zemlju. Veruje i u otvaranje zemlje prema Evropi i svetu, u porast poslovnog, kulturnog i civilizacijskog nivoa, a samim tim u sopstvenu perspektivu. Mladi novinari koji u njoj rade i njihov elan pomažu joj da poveruje kako će još puno puta obeležavati svoje jubileje sve uspešnijeg postojanja. I moći, kao i ovoga puta, na tome da zahvali sve većem broju čitalaca koji nalaze da je to što u njoj piše korisno za ljude čija je orijentacija poslovna, široka i jasna.
Milutin Mitrović
broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.
A da li postoji bolji način da počnem nego da potražim neka od predviđanja napravljena pre 12 meseci ili tokom prošle godine? Časopis „Foreign Policy“ je sastavio listu od deset među kojima su bila sledeća: „Mogućnost da barel nafte bude između 150-200 američkih dolara se čini sve verovatnijom tokom narednih šest do 24 meseca“. To je izjavio analitičar za Goldman Sachs. „Svako ko tvrdi da smo u recesiji, ili da idemo ka tome, naročito da je ovo najgora od Velike depresije nudi sopstvenu, privatnu definiciju recesije“. To je napisao „Washington Post“. 
Tu na scenu stupa druga medalja softverske filozofije, tj. otvoreni kod. O tome možda nešto znate, a možda i ne, ali važno je da ćemo ovom prilikom napomenuti ono što je najvažnije: sloboda. Da sloboda ume da peva kao što su sužnji pevali o njoj dokaz je baš 
U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja kažu da nije bilo razloga da se razmatra pitanje odlaganja završetka privatizacije društvenih preduzeća. Da bi olakšala prodaju, uzimajući u obzir globalnu finansijsku krizu, Vlada je izmenama Uredbe o prodaji preduzeća na aukciji i na tenderima omogućila kupcima prodaju na rate. Kupac ima mogućnost da 30 odsto cene plati odmah a ostalih 70 odsto na pet jednakih godišnjih rata. Potpredsednik Vlade i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađen Dinkić je u izjavi novinarima, nakon sastanka sa predstavnicima sindikata, rekao da će se modeli privatizacije prilagođavati konkretnom preduzeću, pri čemu će se voditi računa o socijalnom efektu. „Ići ćemo od modela klasične aukcije i tendera do modela strateškog partnerstva kroz zajednička ulaganja, a gde postoji interes lokalnih zajednica ili pokrajina na model podržavljenja, kao kod Novosadskog sajma gde je pokrajina tražila da ostane u njenom vlasništvu“.
Biznis i Finansije broj 52, februar 2009: