Home Tekstovi
Category:

Tekstovi

EkonomijaVesti

Evropska centralna banka podigla kamatne stope što je najveće povećanje u istoriji

by bifadmin

Evropska centralna banka (ECB) podigla je tri ključne kamatne stope za 75 baznih poena, što je najveće povećanje kamatnih stopa u istoriji.

ECB obično pomera stope za četvrtinu poena i nikada nije podigla svoju ključnu kamatnu stopu za tri četvrtine poena od uvođenja evra 1999. godine. Banka je saopštila da očekuje još povećanja, jer bi „inflacija mogla da se poveća u bliskoj budućnosti“ i napomenula da se očekuje da će privreda „stagnirati kasnije tokom godine“.

Cilj velikog povećanja kamatnih stopa je povećanje troškova zaduživanja za potrošače, vlade i preduzeća, što u teoriji usporava potrošnju i investicije i zaustavlja rast potrošačkih cena smanjenjem tražnje za robom.

Neki ekonomisti kažu da bi povećanje kamatnih stopa ECB moglo da produbi evropsku recesiju predviđenu za kraj ove i početak 2023. godine.

Izvor: Beta

Foto; Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

„MICRO Line“, jedan od dva proizvođača stomatoloških turbina na Balkanu: Uvek treba računati na svetsko tržište

by bifadmin

Jedan od dva proizvođača stomatoloških turbina na Balkanu, kompanija „MICRO Line“ iz Trstenika nastala je 1996. godine u radionici od 50 kvadrata. Imala je jednog radnika i jedan strug, ali i ogromnu prednost u tome što je iskoristila znanje i resurse domaće industrije, kao i trenutak kada nije bilo značajne konkurencije sa Istoka, da se upusti u specifičnu proizvodnju i postane konkurentna na zapadnoevropskom tržištu, kaže za B&F osnivač i vlasnik Miloš Jovanović.

Miloš Jovanović danas živi u Vrnjačkoj Banji, ali je profesionalno bio i ostao vezan za Trstenik, gde je pre sopstvene firme radio u „Prvoj Petoletki“, na razvoju novih proizvoda, i gde je, posle deset godina staža, shvatio da je vreme da poradi na sopstvenom razvoju. Rezultat takve namere je „MICRO Line“, kompanija koja danas u proizvodnom programu ima sedam modela stomatoloških turbina, kao i više od 150 modela turbo kola koja se ugrađuju u skoro sve tipove turbina drugih svetskih proizvođača.

„Kada smo počinjali, limit je bila proizvodnja, a ne plasman. Uvek kažem – da smo tada kao danas mogli da uzmemo kredite za razvoj, ’MICRO Line’ bi bila jako poznata firma sa 400 umesto 40 radnika, koliko ih imamo. Praktično smo prvi van Zapada pokrenuli takvu vrstu proizvodnje, i mogli smo da plasiramo onoliko koliko proizvedemo”, priseća se Jovanović. Kompanija je tako prvih deset godina rasla zahvaljujući reinvestiranju dobiti i ličnim ulaganjima, ali je prekretnica u razvoju došla relativno rano, i to u vidu saradnje sa kanadskom firmom „Sable Industries“, koja je postala njihov distributer.

„Do te saradnje došlo je preko engleske kompanije ’Barden’, sa kojom smo sarađivali na nabavci kugličnih ležajeva za stomatološku industriju, i čiji direktor je predložio Kanađanima da počnu sa plasmanom naših proizvoda”, priča Jovanović. Seća se i dve posete engleskih partnera pogonu na periferiji Trstenika, od kojih je prva bila dok je prostor za montažu još ličio na „farmersku kuću“, kako ga je nazvao direktor „Bardena“, a poseta se odvijala početkom 1999. u napetoj atmosferi uoči NATO bombardovanja.

„Kada je došao drugi put, rekao mi je da je tada video želju, energiju, volju i znanje i da je imao apsolutno poverenje u nas”, ispričao je Jovanović. Osim toga, mogao je da se uveri i u kvalitet proizvodnje, pošto su uzorci rigorozno ispitivani šest meseci.

Borba za konkurentnost

Odluci da se upuste baš u razvoj i proizvodnju stomatoloških instrumenata, delatnost koju na celom Balkanu dele sa samo još jednom firmom upravo iz Vrnjačke Banje, prethodilo je detaljno ispitivanje tržišta, što mora, kako naglašava, da uradi svako ko razmišlja o pokretanju posla. S druge strane, poslovanje u specifičnoj delatnosti sa sobom vuče i različite poteškoće.

„Kao inženjer i vlasnik firme, šest godina nisam izlazio iz proizvodnje jer sam obučavao ljude, radio montažu, radio na strugu i sve drugo što je bilo potrebno. Važno je ne samo raditi na stručnosti zaposlenih, već ih treba i usmeravati kako da razmišljaju o poslu“, savetuje Jovanović. Uz osmeh se seća da je umeo da kaže: „Dobro ljudi, hoćemo li da radimo ovaj posao kako treba, ili da zatvorimo firmu i idemo da sadimo paradajz?“

Nekome ko traži svoju nišu savetuje da detaljno istraži ne toliko oblast u kojoj bi da posluje, „jer svuda ima mesta“, već da vidi po kojoj ceni može da proizvede ono što bi da ponudi, uvek imajući u vidu svetsko tržište. „Onda možete da vidite koje su to prednosti Srbije, gde može da se postigne adekvatniji kvalitet uz nižu proizvodnu cenu. Kod nas je cena rada i dalje duplo niža u odnosu na Zapad, a može da se nađe i dobar majstor i dobar inženjer”, tvrdi Jovanović.

Podseća, međutim, da se vremena menjaju i da ono što je na početku kompaniji „MICRO Line“ dalo vetar u leđa delimično više ne važi. Danas, kaže, uspeh diktira plasman, a ne proizvodnja, čak i u njihovoj niši.

„Kada smo počeli, u Evropi je bilo ukupno pet proizvođača koji su nam bili konkurencija, i njih je i dalje toliko. Pojavili su se, međutim, kineski proizvođači, pa korejski, sa Tajvana, iz Brazila… Srećom smo na vreme krenuli, a srećna je i okolnost da je ’Petoletka’ imala takav mašinski park na kome smo, dok nismo napravili sopstveni, mogli da organizujemo izuzetno preciznu proizvodnju“, objašnjava Jovanović.

Podseća da proizvodnja stomatoloških turbina i roto motora i inače spada u najprecizniju u mašinstvu, gde razliku, kako kaže, pravi „par mikrona“. Konkurentni ostaju zahvaljujući stalnom praćenju trendova u industriji, ulaganju u mašine i razvoju proizvoda.

Geografija uspeha

Tržište kompanije „MICRO Line“ pretežno je severnoameričko, za koje je zadužen kanadski partner „Sable“. „U Srbiji i na Balkanu plasiramo manje od 10 odsto proizvodnje, a ostatak je zapadna Evropa. Kako ne plasiramo na istočnom tržištu, relativno je mali uticaj krize u Ukrajini na naše poslovanje, iako se generalno oseća uticaj ekonomske krize u Evropi“, kaže Jovanović. „MICRO Line“, takođe, ima jednog ključnog stranog dobavljača – nemačku kompaniju „Mayonic“, koja proizvodi ležajeve za njihove turbine. Ostalo sve sami proizvode, uglavnom od domaćih sirovina. Vrednost njihovog izvoza u prošloj godini dostigla je gotovo 150 miliona dinara.

Od pre desetak godina, imaju i zastupnike iz Slovenije, preduzeće „Spiro“, i to za zapadnoevropsko tržište, koji proizvode trsteničke kompanije prodaju čak i u Južnoj Koreji. Slovenački partneri, pri tome, mogu „danas za danas“ da prodaju proizvode preduzeća „MICRO Line“ širom Evrope. „To je njihova velika prednost, a nama veliki nedostatak što nismo u Evropskoj uniji, jer bi onda mi bili u mogućnosti da tako brzo reagujemo kad su kupci u pitanju“, konstatuje Jovanović.

„MICRO Line“, međutim, ne samo da nije u Evropskoj uniji nego nije ni u nekom od većih gradova u Srbiji, poput Beograda, Niša, Novog Sada ili Kragujevca. Na pitanje da li je razmišljao o tome da izmesti kompaniju iz Trstenika negde gde bi bio bliži logističkim i poslovnim centrima, Jovanović odgovara negativno i, štaviše, tvrdi da bi preseljenje u Beograd bilo velika greška.

„To što smo u manjem gradu je velika prednost, pre svega zato što mi imamo sedam, osam inženjera i isto toliko tehničara, a ostali zaposleni su metalostrugari ili brusači. U Beogradu sigurno ne bih našao takav profil radnika, dok je Trstenik u delu Srbije gde je koncentracija metaloprerađivačke industrije najveća, i gde ima tradicije i znanja”, ističe Jovanović.

Ne krije da je kao mlađi ipak razmišljao o selidbi firme, ali ga je iskustvo engleskih partnera, kompanije „Barden“, uverilo da bi pogrešio. „Oni su počeli u Londonu, gde su morali da nude više zarade, a pri tome nisu mogli da nađu odgovarajuće kadrove. Zato su odlučili da se presele u Plimut na jugu Engleske, što se pokazalo kao prava odluka“, ispričao je Jovanović, uz napomenu da i o tome treba voditi računa pri istraživanju tržišta i odabiru niše za poslovanje. „Ono što mi radimo – proizvode i delove visoke preciznosti – ne možete praviti u nekom poljoprivrednom kraju“, napominje Jovanović.

Naš sagovornik i te kako dobro zna gde šta uspeva. Osim što je vlasnik preduzeća „MICRO Line“, on već 15 godina u Vrnjačkoj Banji razvija relativno mladu ali poznatu vinariju „Grabak“. U oba posla, kako kaže, vodi se istim pravilom – ako ste spremni da radite kvalitetno, ne treba da se plašite konkurencije.

Milica Rilak

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Biljni rudnici: Žetva retkih metala

by bifadmin

Retki metali bi, umesto da se kopaju pod zemljom, mogli da se žanju nad zemljom. Naučnici su, naime, otkrili da pojedine biljke doslovno „usisavaju“ i skladište retke metale, upravo one za kojima vlada najveća glad u industriji. Pored egzotičnih lokacija, većinom uspevaju na zagađenom zemljištu, na kojem ništa drugo ne može da raste, a neke od njih obezbeđuju čak 400 kilograma nikla godišnje po hektaru jalovine. Najpogodnije za industrijski uzgoj ovakvih „metalnih useva“ su Indonezija, Malezija i Filipini, a među obećavajućim mestima za buduće biljne rudnike nalazi se i Albanija.

Rat u Ukrajini odjednom je pobudio interesovanje poslovnog sveta za naučna istraživanja koja su se do sada uglavnom doživljavala kao ekscentrična. Zbog vojnih sukoba, dovedeno je u pitanje i snabdevanje retkim metalima koji su gorući za mnoge industrije, posebno za nove tehnologije. Rusija je, recimo, treći najveći proizvođač nikla na svetu, pa istog dana kada su zapadne države najavile da će joj uvesti sankcije zbog invazije na Ukrajinu, cena nikla je skočila sa 24.000 na 48.000 dolara za tonu. Cenom ovog metala se toliko mešetarilo da je i Londonska berza metala morala privremeno da prekine elektronsko trgovanje.

Usled ovakvih zemljotresa na tržištu, sada se mnogo ozbiljnije razmatraju i moguće alternative na kojima već duže vreme radi tim australijskih naučnika na Univerzitetu Kvinslend, iako su rešenja još daleko od primene. Istraživači su, naime, otkrili da pojedine biljke doslovno „usisavaju“ i skladište neke metale, i to upravo one za kojima vlada najveća glad u industriji.

Jedno od glavnih sedišta ovih potencijalnih biljnih rudnika nalazi se u prilično izolovanoj Novoj Kaledoniji, koja je zbog svoje udaljenosti od velikih kontinentalnih ploča postala stanište za retke životinje i biljke. Tako samo ovde obitava neobična vrsta drveta Pycnandra acuminata, iz kojega usred prašume curi nikl. Naime, biljka proizvodi plavozeleni sok čiji ukus ga baš ne preporučuje za prestižne restorane, ali zato su istraživanja u laboratoriji pokazala da u sebi sadrži čak 25% nikla.

Ovo je ogromna količina ako se ima u vidu da ukoliko bi čovek kroz ishranu uneo samo nekoliko grama nikla u organizam, to bi ga istog trenutka ubilo. Kako onda ovo drvo uspeva da preživi toliko količinu metala čije su iole veće količine smrtonosne za većinu živog sveta? Ispitivanja su pokazala da biljka skladišti metal u ćelijama na površini svojih listova. Na tom mestu nikl prouzrokuje najmanje štete, barem kada su u pitanju ćelije koje proizvode hlorofil. Ali nauka i dalje nema odgovor na to kako drvo prenosi nikl od korena do spoljašnjih slojeva lišća bez ikakvih posledica po sopstveno zdravlje.

Zeleno rudarstvo da ne može biti zelenije

Pomenuto drvo poseduje izuzetno retku biološku osobinu, takozvanu hiperakumulaciju, pa su ovakve biljke nazvane hiperakumulatori. One su u stanju da izvlače metale iz zemlje i da ih talože u sebi. Oko tri četvrtine poznatih hiperakumulatora skladište nikl, koji se koristi u izradi legure neophodne za proizvodnju nerđajućeg čelika, ali je nezamenljiv i u proizvodnji baterija za električne automobile. Druge biljke koje su sposobne da skladište metale, uglavnom „proizvode“ talijum, cink, kobalt ili selen. Jedan od primera je biljka Haumaniastrum robertii, koja uspeva u nekim delovima Afrike. Iz ove biljke bi moglo da se izvuče i do 25 kilograma kobalta po hektaru iz otpadnog tla u blizini rudnika bakra u Centralnoj Africi.

Zato bi prema mišljenju naučnika, hiperakumulatori mogli da se sade u okolini rudnika radi prečišćavanja uništenih područja koja ovi ostavljaju iza sebe kada prestanu sa radom. Ili još bolje – da u budućnosti zamenjuju rudnike, tako što bi se posebno gajili ovakvi usevi koji bi predstavljali izvor retkih metala. Recimo, neka zemljišta su toliko zasićena niklom da na njima ne mogu da se uzgajaju konvencionalne poljoprivredne kulture. Upravo na takvim područjima bi mogla da se zasadi i uzgajaju biljke kao što je Alyssum murale. Ona tokom rasta usisava nikl kroz koren i sprovodi ga kroz stabljiku u listove. Metal čini do tri odsto ukupne težine biljke, koja se posle berbe ostavlja na posebna mesta da se suši, a obezbeđuje čak 400 kilograma nikla godišnje po hektaru jalovine.

Australijski naučnici su nedavno pronašli i kandidata koji trenutno najviše obećava. To je biljka Phyllanthus rufuschaneyi, koja slično drvetu sa Nove Kaledonije takođe sadrži oko 25% nikla, ali od svih do sada otkrivenih hiperakumulatora ima najveći potencijal za masovno uzgajanje „metalnih useva“. Njena tržišna prednost nad konkurencijom je u tome što pored velike moći upijanja nikla, vrlo brzo stvara nove izdanke posle berbe.

Upotrebom ovakvih biljaka, čovečanstvo bi konačno stiglo do zelenog rudarstva u doslovnom smislu, i to bez ikakvih štetnih pojava jer su u pitanju biljke koje čine prirodni deo ekosistema, tvrdi tim sa Univerziteta Kvinslend.

Univerzitetski stručnjaci su već „tipovali“ i regione u svetu koji bi bili najpogodniji za biljno rudarenje. Na čelu ove liste su Indonezija, Malezija i Filipini. Primera radi, ostrvo Sulavesi u Indoneziji ima više od 15.000 kilometara kvadratnih zemljišta sa velikim količinama nikla. Računica pokazuje da bi pomenuta biljka Alyssum murale mogla da obezbedi vlasnicima ovih, inače neplodnih zemljišta, prosečne prihode od oko 13.500 dolara za godinu dana.

Dobitak „tri u jedan“

Zanimljivo je da se među državama koje naučnici iz Australije vide kao pogodne lokacije za buduće biljne rudnike nalazi i jedna zemlja u našoj blizini. U pitanju je Albanija, gde je oko deset odsto zemljišta zagađeno velikim količinama metala. Biljka Alyssum murale uspeva i ovde i to u okolini Ohridskog jezera. Stanovništvo do sada nije moglo da obrađuje ovu zemlju, ali bi pomenuta i druge biljke hiperakumulatori mogle da preokrenu štetu u dobit. Uzgoj „hejvi metal“ biljaka bi izvukao otrove iz zemljišta i pokrenuo novu privrednu granu.

Članovi tima sa Univerziteta Kvinslend objašnjavaju da je posle žetve takvih biljaka potrebno da se one prerade kako bi se omogućila industrijska upotreba metala koje sadrže. Taj postupak podrazumeva spaljivanje biljke i obradu njenog pepela hemikalijama koje vezuju metale, i to u strogo kontrolisanim uslovima kako se ne bi naštetilo ni ljudima ni prirodi.

Biljke hiperakumulatori mogu posle žetve i da se suše i potom usitne u masu koja se sabija u pelete. Slično kao i obični drveni peleti, i ovi imaju visoku kaloričnu vrednost i mogu da se koriste za proizvodnju struje u elektranama i domaćinstvima.

Iako ne donosi ni približnu zaradu kao kopanje ruda, za poljoprivredno stanovništvo u oblastima gde je većina zemljišta jalova, uzgoj i žetva „metalnih useva“ bi bili dobra poslovna prilika, uvereni su australijski naučnici. Na taj način bi se obezbedio dobitak „tri u jedan“ – smanjili bi se siromaštvo i rizici po životnu sredinu, a podstakao dalji razvoj inovacija kojima su retki metali preko potrebni.

Istraživanja koja sprovode naučnici iz Australije do sada su bila finansirana isključivo javnim sredstvima, ali se akademski stručnjaci nadaju da će u postojećoj krizi oko nabavke retkih metala u ove projekte početi da ulažu i vlasnici privatnog kapitala. Kažu da interesovanja već ima, a naučnicima je u ovom trenutku najvažnije da dobiju sredstva za detaljnija istraživanja o tome da li biljke hiperakumulatori imaju dodatnih koristi od metala koje čuvaju, osim što im omogućavaju da rastu tamo gde ništa drugo ne može. Precizniji nalazi o tome su važni i kada se razmatra masovnija komercijalizacija ovakvih biljaka, objašnjavaju idejni tvorci biljnih rudnika.

Bojana Maričić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Benoit HENRY, Wikipedia

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Kako sladoledžije posluju zimi: Leto pokriva i hladne mesece

by bifadmin

Poslednjih godina, zanatski sladoled u Srbiji doživljava svojevrsnu „renesansu“, koju predvode mlađe generacije sladoledžija sa novim idejama. Iskustvo nekih od najuspešnijih među njima potvrđuje da se isplati rizikovati sa potpuno drugačijim proizvodima, kao i da konkurencija ne ugrožava posao jer je svaki proizvođač poseban na svoj način. Zahvaljujući tome, oni leti zarade dovoljno da pokriju nešto mršavije zimske mesece, tokom kojih smišljaju nove ukuse za narednu udarnu sezonu.

Svake godine 18. jula proslavlja se Međunarodni dan sladoleda. Njegova popularnost u svetu raste iz godine u godinu, a u istraživačkoj kući Fortune Business Insights predviđaju da će vrednost ovog tržišta sa trenutnih 73,6 milijardi dolara porasti na 104,9 milijardi do 2029. godine.

Sličan trend beleži se i u našoj zemlji, gde je od 2018. godine proizvodnja sladoleda u usponu, dostigavši prošle godine ukupnu količinu od 33.818 tona. Primetno je i to da se kod nas na velika vrata vraća zanatska proizvodnja sladoleda, što potvrđuje i podatak da pored tri velike kompanije, sladoled pravi i oko stotinak malih proizvođača. Iskustvo nekih od najuspešnijih među njima pokazuje da se isplati rizikovati sa potpuno drugačijim proizvodima na domaćem tržištu.

Najpoznatija beogradska „ovca“

Ivan Živić i njegovi prijatelji Zoran Jevtović, Bojan Radonja i Vladimir Ranković su kao turistički vodiči godinama upoznavali različite kulture i gastronomske specijalitete. Ipak, najviše su uživali u sladoledu, toliko da su ga, kako tvrde, jeli u tonama. Najbolji sladoled probali su pre desetak godina u Bolonji, gde je osnovan i Univerzitet sladoleda, i tada su odlučili da od ljubitelja postanu proizvođači ove poslastice.

Posle višegodišnjih priprema i obuka, ali i otrežnjujućeg saznanja da im je za pokretanje ovog posla potrebno 150.000 evra, otvorili su 2015. godine prodavnicu sladoleda „Crna ovca“ na Dorćolu. Radnju su tako nazvali jer su se i sami osećali kao crne ovce, zbog odluke da prave nešto drugačije vrste sladoleda od onih na koje su domaći kupci navikli. Rizik se isplatio, pa iako nisu ulagali u reklamu, već na početku su imali tolike redove ispred prodavnice da su, prema rečima Živića, prvih mesec dana radili po 20 sati dnevno.

„Prioritet nam je bio da ponudimo kupcima kvalitetan proizvod. I uspeli smo u tome. Sladolede sami proizvodimo, bez korišćenja gotovih uvoznih baza, poluproizvoda, aroma… Dakle, gotovo sve što možete da ‘zagrizete’ u našim sladoledima – keksiće, bajadere, kore za krempitu, orasnice ili džemove – pravimo mi”, priča Živić za B&F.

Takvi proizvodi zahtevaju i posebno kvalitetne sirovine, pa na početku nije bilo nimalo lako naći dobavljače koji garantuju stalan kvalitet i stabilnost isporuka. Živić kao primer navodi mleveni mak, jedan od najpopularnijih ukusa u „Crnoj ovci“. Njihovi dobavljači su nekoliko puta lomili mlinove u pokušaju da samelju mak na granulaciju koja njima odgovara. Tek nakon više od šest godina traganja, prošle godine su našli dobavljača koji može da im obezbedi stabilno snabdevanje odgovarajućim makom – dovoljno sitnim da ne smeta prilikom konzumacije sladoleda, ali i dovoljno krupnim da mlevenjem ne pusti gorčinu i ne promeni boju.

Zima je vreme za nove ideje

Četvorica prijatelja su u novi posao krenula sa idejom da to bude mala zanatska proizvodnja sa jednom prodavnicom i mnogo uživanja u izradi sladoleda. „Međutim, u Beogradu se brzo pročulo za nas, pa smo počeli da dobijamo pozive i iz drugih gradova”, objašnjava Živić kako je došlo do toga da prošire svoje poslovanje na Novi Sad i na još tri lokacije u prestonici. Uporedo sa otvaranjem novih radnji širili su asortiman, pa im je trebalo i više radnika.

Broj zaposlenih u proizvodnji sladoleda inače varira zavisno od sezone. Primera radi, „Crna ovca“ ima između 40 i 50 stalno zaposlenih, ali angažuju dodatne radnike tokom leta, kada je tražnja za sladoledom najveća. Mada se sladoled u Srbiji, slično kao i u svetu, sve više jede i zimi, Živić potvrđuje da je leto i dalje udarna sezona u njihovom poslu.

Troškovi poslovanja su, međutim, visoki i u periodu godine kada je tražnja za sladoledima manja, pa je ova kompanija prinuđena da se tokom zimskih meseci osloni na kredite i pozajmice. Nadaju se da će jednog dana ostvariti svoj cilj – da budu profitabilni tokom cele godine.

No, dok ovaj cilj ne ostvare, zaposleni “Crne ovce” će nastaviti da koriste mirniji period godine za osmišljavanje novih ukusa i pakovanja, kao i za razrađivanje novih poslova. Zahvaljujući ovim aktivnostima došli su na ideju da u svoj asortiman uvedu keksove i čokolade koje sami prave, kao i da ponude tržištu usluge keteringa.

„Kada smo pre šest godina počeli da pružamo ove usluge imali smo tek nekoliko upita za ketering tokom cele sezone, ali je u međuvremenu tražnja toliko porasla da sada imamo tim ljudi koji se bavi isključivo ovim delom poslovanja. U sezoni su nam često popunjeni termini za ketering, pa ne možemo da uslužimo sve koji se za ovu uslugu interesuju. Zato trenutno radimo na proširivanju kapaciteta“, kaže Živić.

Kutijica sa slatkim sadržajem

Otprilike u isto vreme kada su osnivači „Crne ovce“ u Bolonji rešili da promene zanimanje i postanu sladoledžije, još jedan Beograđanin je bio na putovanju koje mu je dalo sličnu ideju za posao. Boraveći 2012. godine u Grčkoj, Marko Milović je u jednoj ulici u Atini primetio prolaznike sa kockastim kutijama, iz kojih su jeli – kako mu se tada učinilo – sladoled. Pronašao je lokal koji pravi ovu poslasticu i otkrio da je u pitanju zamrznuti jogurt sa slatkim prilozima. Milović priča za B&F da mu se jako dopao osvežavajući ukus ove letnje poslastice, pa je godinu dana kasnije u Srbiji otvorio prodavnicu zamrznutih jogurta i sladoleda pod imenom „Icebox“.

Naravno, ni on u posao nije ušao preko noći. Milović je prvo istraživao tržište, pravio proračune, tragao za dobavljačima i kvalitetnim mašinama. Kada je prikupio sve potrebne informacije i početni kapital, zakupio je lokal u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu i upustio se u proizvodnju sladoleda i zamrznutih jogurta.

„Tada zamrznuti jogurt nije bio poznat na našem tržištu, ali prodavnica je bila na dobroj lokaciji pa su radoznali prolaznici često svraćali da ga probaju. Posle toga bi se uglavnom vraćali po još“, priseća se Milović i dodaje da su njegovi jogurti postali popularni među domaćim kupcima jer su niskokalorični i zato što svako može sam da bira ukus dodajući u njih željene priloge.

Sezona od sedam meseci

„Icebox“ trenutno nudi 30 vrsta preliva za zamrznute jogurte i isto toliko ukusa sladoleda, a oba proizvoda podjednako dobro prolaze na tržištu. Milović sada ima tri prodavnice i dvadesetak zaposlenih, a leti takođe angažuje dodatne radnike. Mada ledene poslastice najviše prodaje u letnjim mesecima, napominje da sezona praktično traje od 15. aprila do 15. novembra, što je dovoljno da se pokrije samo nekoliko meseci slabijeg poslovanja.

Njegovo iskustvo potvrđuje da zanatski sladoled u Srbiji doživljava svojevrsnu „renesansu“ i da je zato konkurencija na tržištu iz godine u godinu sve veća. Sagovornik B&F-a, međutim, tvrdi da je to dobro za posao. „Sve je više zanatskih sladoledžija, ali većina njih, posebno onih poznatih, ima neku svoju specifičnost i svoje kupce. Mi zapravo jedni drugima ne ulazimo u teren”, objašnjava Milović sportskim rečnikom zašto je ova utakmica dobra za male, ali kvalitetne proizvođače sladoleda.

Prema njegovim rečima, kvalitet je najzaslužniji za uspeh koji je „Icebox” postigao na izrazito konkurentnom tržištu, zahvaljujući i tome što sirovine i mašine nabavljaju iz zemlje sladoleda – Italije. Mašine koje koristi ovo domaće preduzeće proizvodi prestižna italijanska kompanija „Karpiđani“, koja je u blizini Bolonje izgradila i muzej u kome je prikazana istorija sladoleda u svetu.

Milović kaže da je uspehu njegovog preduzeća doprinelo i to što se brzo prilagođavaju promenama na tržištu, uključujući i sve veće interesovanje potrošača za sladolede koji su zdraviji. Zato „Icebox” proizvodi nekoliko vrsta voćnih sladoleda bez šećera i bez ikakvih zaslađivača, i još neke sa prirodnim zaslađivačima poput stevije.

Marija Dukić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Iso Topon, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Efekti razvojne pomoći EU: Veća korist od bilateralnih donacija

by bifadmin

Razvojna pomoć EU namenjena zemljama Zapadnog Balkana do 2026. godine većinom će se realizovati preko Investicionog okvira za Zapadni Balkan. Dosadašnji efekti ovog programa u Srbiji pokazuju da su za našu zemlju bile značajnije bilateralne donacije evropskih zemalja, nego bespovratna pomoć EU. Naime, od 2009. godine kada je započet ovaj program, bilateralne donacije za projekte u Srbiji su ukupno iznosile 111,6 miliona evra, a bespovratna pomoć 76,5 miliona evra.

Zemlje kandidati u procesu pridruživanja EU imaju pristup fondovima za razvoj, koji su formirani s ciljem da ublaže razlike između starih i novopridošlih članica. Ovim sredstvima iz zajedničkog budžeta Evropske unije finansiraju se razvojni projekti iz prioritetnih oblasti, koje se periodično redefinišu u skladu sa realizovanim ciljevima ili izmenjenim okolnostima.

Razvojna pomoć EU kandidatima za članstvo, po pravilu se realizuje iz IPA fondova, čija sredstva se distribuiraju preko programa za povećanje ekonomske konkurentnosti zemlje kandidata. Trenutno, u Srbiji se sprovodi osam EU programa, koji se uz manja odstupanja realizuju i u drugim državama Zapadnog Balkana.

Veličina IPA fondova, koji su na raspolaganju ovim programima, nije proporcionalna veličini privreda, niti broju stanovnika, a kriterijumi po kojima se sredstva raspodeljuju među zemljama Zapadnog Balkana nisu unapred utvrđeni. U prethodnim ciklusima Srbija je dobijala oko 12% ukupnih fondova za Zapadni Balkan, a od oko 11,5 milijardi evra, koliko je iznosio budžet IPA 1 za period 2007–2013. godine, Srbiji je stavljeno na raspolaganje 1,4 milijarda evra. Za period 2014–2020. godine (IPA 2), opredeljeno je ukupno 11,7 milijardi evra, od čega okvirno 1,5 milijardi evra za Srbiju.

Ukupno, za period 2007–2020. godine, bespovratna sredstva EU Srbiji iznose 2,9 milijarde evra, odnosno prosečno 200 miliona evra godišnje. Pritom, treba imati u vidu da skoro svi projekti uključuju kofinansiranje ili članarinu koju uplaćuje korisnik, navodi Nataša Stanojević, naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u analizi o efektima razvojne pomoći EU u Srbiji.

Stanojević napominje da gotovo nema naučnih analiza o tome koliko su ovi projekti efikasni. Jedno od retkih istraživanja o rezultatima finansijske podrške EU za razvoj infrastrukture na Zapadnom Balkanu uradio je Bečki institut za međunarodne ekonomske studije uz podršku Evropske investicione banke (EIB). Autori istraživanja, Mario Holcner i Monika Švarchapel, ističu kao jedan od važnijih zaključaka nepovoljnu strukturu finansiranja koju većinom čine zajmovi, dok je bespovratna pomoć minimalna.

Prema njihovoj oceni, finansijska podrška EU ne razlikuje se od kineskog finansiranja, koje se kritikuje zbog opasnosti prekomernog zaduživanja osetljivih zemalja.

Slabosti bespovratne pomoći

Stanojević podseća da su sa novim ciklusom IPA 3 projekata promenjeni i razvojni prioriteti. Infrastrukturna povezanost, zeleni razvoj i energetska efikasnost preuzimaju primat nad inovacijama, visokim i informacionim tehnologijama. Projekti EU za razvoj zemalja Zapadnog Balkana u periodu 2021–2026. godine usmereni su na razvoj transportne, digitalne i energetske infrastrukture i na pitanja životne sredine. Većina ovih ciljeva će se realizovati preko programa Investicioni okvir za Zapadni Balkan (IZOB), koji se sprovodi još od 2009. godine, ali sada postaje ključan jer je izvorno namenjen upravo razvoju pomenutih oblasti.

Preko ovog programa je realizovana većina ulaganja u infrastrukturu na Zapadnom Balkanu, a zaključno sa 2018. godinom sprovedeno je 146 ovakvih projekata u vrednosti od 10,9 milijardi evra. Pri tome su najvažniji izvor finansiranja bili zajmovi (7,9 milijardi evra), dok su grantovi iznosili 796 miliona evra. U Srbiji je preko ovog instrumenta do 2022. godine pokrenuto 36 projekata, od čega je 20 usmereno na unutrašnje, a 16 na regionalne ciljeve, koji su uključili i druge zemlje Zapadnog Balkana. Neki su realizovani, dok su drugi u fazi implementacije.

Podaci o projektima koji se odnose samo na našu zemlju, pokazuju da je u strukturi finansiranja daleko najveći udeo kredita koji je Srbija uzela od evropskih banaka za realizaciju ovih projekata. Zajmovi iznose preko dve milijarde evra, odnosno učestvuju sa 70% u finansiranju IOZB projekata. Na drugom mestu su sopstvena sredstva korisnika projekta, najčešće određene državne institucije ili javne kompanije u Srbiji. Sopstvena sredstva iznose oko 743 miliona evra, i čine oko 24% svih sredstava utrošenih za projekte. Bilateralne donacije zbirno iznose 111,6 miliona (4%), a grantovi, odnosno bespovratna pomoć imaju najmanji udeo od 76 miliona evra, odnosno 2% ukupnih sredstava uloženih u projekte tokom proteklih 12 godina.

Zajednički regionalni projekti se razlikuju od samostalnih projekata za Srbiju po tome što su izvori finansiranja samo krediti i grantovi. Regionalni projekti su finansirani kreditima u iznosu od 372 miliona evra i grantovima u vrednosti od 66 miliona evra.

Način na koji se odobravaju grantovi je ključna prepreka za njihovu efikasnost, konstatuje Stanojević. Bespovratna pomoć je, naime, usmerena na periferne aspekte projekata, kao što su studije izvodljivosti, izrada projekta i pravilnika, izrada tenderske dokumentacije, obezbeđivanje projektne dokumentacije i slično.

Svu ovu dokumentaciju pripremaju EBRD i ERB, za koja dobijaju sredstva iz IPA fondova. „Ova tehnička pomoć je uglavnom tipskog oblika, odnosno ne zahteva posebno poznavanje konkretnog problema na koji se projekat odnosi, a u projektima dostiže milionske vrednosti. Vrednost ovih projekata u slučaju da ih izrađuju lokalne agencije, bila bi višestruko manja“, ističe autorka.

Bilateralne donacije evropskih zemalja

Ukupne bilateralne donacije u okviru projekata IOZB prevazilaze iznose institucionalne EU bespovratne pomoći u ovim projektima. Zbirni pregled svih projekata IOZB pokazuje da je iznos bilateralnih donacija za projekte u Srbiji 111,6 miliona evra, dok grantovi ukupno iznose 76,5 miliona evra. Zemlje sa najvećim donacijama u okviru IOZB, od osnivanja ovog programa 2009. do 2020. godine su Norveška i Švedska sa 24 i 23 miliona evra, a slede Austrija, Nemačka i Italija.

Donacije u okviru IOZB projekata su samo mali deo, oko 10% ukupnih bilateralnih donacija Srbiji. Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova, do 2016. godine bilateralne donacije Srbiji su dostigle vrednost od oko 523 miliona evra. Najveći bilateralni donatori Srbije su Švedska sa 270 miliona evra, koja je u okviru IOZB programa donirala dodatnih 23 miliona, zatim Kraljevina Norveška, čije ukupne donacije iznose oko 216 miliona evra, i dodatnih 25 miliona evra preko IOZB, a slede Holandija i Austrija.

Bilateralne donacije, u okviru određenog programa ili izvan njega, najčešće su novčane. Donacije kraljevine Norveške, na primer, odnose se na nabavku opreme za novoosnovana preduzeća, obavljanje infrastrukturnih radova, postavljanje cevovoda, nabavku sajber platforme i softvera za potrebe Vlade Srbije i drugih državnih institucija, uključujući obuku kadrova za njihovo korišćenje, nabavku vrhunske medicinske opreme za klinike u zemljama Zapadnog Balkana i slično.

Evropska unija je Evropskim investicionim planom odobrila samo devet milijardi evra bespovratne pomoći za pet zemalja Zapadnog Balkana. Imajući u vidu raspodelu po zemljama iz prethodnog perioda, Srbija može očekivati iznos bespovratne pomoći od oko jedne milijarde evra za period 2021–2026. godine, i to u obliku studija izvodljivosti, procena, uputstava i preporuka. Da bi ostvarila i ovu simboličnu pomoć, naša država će morati da uzme kredite koji su znatno veći nego u prethodnom periodu, imajući u vidu da su novi razvojni ciljevi, posebno infrastrukturni, daleko zahtevniji nego oni u ranijim ciklusima, zaključuje Stanojević.

Branko Bogavac

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Greg Rosenke, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

„Basna“ iz Čačka, jedinstvena u Srbiji po proizvodnji biološkog uglja

by bifadmin

Zapušteno zemljište nekadašnje zadruge u zapadnoj Srbiji, postalo je imanje za proizvodnju biološkog uglja bez toksina, koji je svrstan među perspektivne obnovljive izvore energije u borbi protiv klimatskih promena. Preduzeće „Basna“ iz Čačka je u razvoj ove proizvodnje uložilo mnogo znanja i sopstveni kapital, a njihov biočar se primenjuje u vrlo različitim industrijama, posebno u poljoprivredi. Uprkos postojećoj krizi, planiraju proširenje kapaciteta, jer skoro sve što proizvedu izvezu na zapadno tržište.

Kompanija „Basna“, koja posluje u Čačku od 2010. godine i ima proizvodni pogon u selu Viča kod Lučana, osnovana je posle tri godine istraživanja. Ona su bila neophodna jer je ovo preduzeće pokrenulo potpuno novu industriju i to u ruralnom području. „Basna“, naime, pretvara biomasu u energiju tako što proizvodi drveni ugalj koji ispunjava stroge zahteve Evropske sertifikacije za biougalj (EBC) i ima višestruku upotrebu, jer u samom procesu proizvodnje mogu da se oblikuju željene karakteristike proizvoda, u zavisnosti od njegove namene.

„Basna“ je trenutno jedino preduzeće u Srbiji koje poseduje EBC sertifikat, što znači da je ovako dobijeni drveni ugalj veoma čist, bez nedozvoljenih toksina, kaže za B&F Vesna Baur, koja je osnovala ovo preduzeće zajedno sa svojim suprugom Balzom Baurom.

Balz Baur potiče iz Švajcarske, gde je na ETH Institutu iz Ciriha stekao zvanje naučnika iz oblasti ekologije. U Srbiju je doneo svoje znanje, a sa dvoje supružnika iz Švajcarske je stigao i kapital koji su uložili u realizaciju pilot projekta u zapadnoj Srbiji. „Mi smo krenuli u ovu avanturu u vreme kada projekti iz oblasti zaštite životne sredine nisu bili prepoznati kod nas kao prioritetni. Uložili smo sve svoje resurse u pokretanje ovog posla, bez ikakve spoljne podrške“, priseća se naša sagovornica trenutka kada su krenuli sa proizvodnjom u ne baš zavidnim uslovima.

Počeli su na zemljištu koje je pripadalo nekadašnjoj zemljoradničkoj zadruzi „Viča“, bez vode, kanalizacije, stabilne isporuke struje i, naravno, bez internet mreže. Sve što je bilo na raspolaganju svelo se na zapuštene objekte. Bilo je potrebno mnogo entuzijazma, dovitljivosti i finansijskog ulaganja da bi se pokrenula proizvodnja, priča Vesna Baur, a pre toga sprovela istraživanja i edukovao tim koji će imati dovoljno znanja za predstojeći posao.

Lokalna proizvodnja, globalni doprinos

Sve to je potrebno kada se odlučite za poslovanje koje je usko povezano sa zaštitom životne sredine, jer ovu oblast karakteriše složena isprepletanost fizičkih, hemijskih i bioloških procesa, napominje naša sagovornica i dodaje. „Imali smo sistemski pristup analizi problema, što u ovakvoj oblasti zahteva istraživanja koja se ponavljaju tokom dužih vremenskih perioda. Iz tog razloga, prvih nekoliko godina smo ulagali u istraživanje, eksperimente i razvoj same ideje, bez izlaska na tržište. U istraživanja smo uključili naučnu zajednicu, kao i korisnike budućeg proizvoda. Takav pristup imamo i danas – nove proizvode takođe razvijamo u saradnji sa domaćim i stranim istraživačkim institutima“.

Šta je, stoga, u ovoj proizvodnji posebno? „Basna“ koristi postupak pirolize, koji obezbeđuje da štetni gasovi ne odlaze direktno u neposredno okruženje. Oni se sagorevaju sa dovoljno kiseonika, tako da u atmosferu odlaze samo čist ugljen-dioksid i voda. Istovremeno, energiju koja nastane u tom procesu koriste za sušenje i grejanje.

Ugljen-dioksid koji nastaje tokom proizvodnje drvenog uglja fotosintezom apsorbuju biljke, koje se naknadno ponovo upotrebljavaju kao biomasa za naredni proizvodni ciklus, obezbeđujući i do 20 odsto više energije ukoliko se koriste u proizvodnji biogasa. Ovo je proces koji traje. Na taj način se zatvara krug i omogućava održivo upravljanje resursima, uz istovremeno smanjenje troškova u proizvodnji, navodi naša sagovornica.

Drveni ćumur, odnosno biočar koji proizvode razlikuje se od drugih izvora obnovljive energije po tome što ima sposobnost da izoluje ugljen-dioksid iz atmosfere i da ga drži zarobljenog u svojoj karbonskoj mreži više decenija. Upravo je to razlog zašto se biočar našao na listi IPCC (Intergovernmental Panel on Climate Change), kao tehnologija koju treba podsticati u borbi protiv globalnog zagrevanja, ističe Vesna Bauer i pojašnjava:

„Procenjuje se da jedna tona proizvedenog biočara uklanja iz atmosfere između 1,5 do tri tone ugljen-dioksida. Konkretno, našom proizvodnjom po toni biočara uklanjamo 2,8 do tri tone ugljen-dioksida iz atmosfere. Na osnovu toga može da se zaključi da jedna mala proizvodnja u seoskom području u Srbiji, značajno doprinosi globalnoj borbi protiv klimatskih promena“. U prilog tome govori i činjenica da je preduzeće jedan od verifikovanih dobavljača sertifikata za otklanjanje ugljen-dioksida, na berzi PURO EARTH.

Zahvaljujući velikom znanju iz ove oblasti, zaposleni u „Basni“ mogu da prilagođavaju biočar specifičnim potrebama u vrlo različitim industrijama. Važno je napomenuti da pored drveta, skoro svi organski materijali mogu da se pretvore u ugalj, pri čemu su vidne i razlike u finalnom proizvodu. Tako i biočar koji nosi isti sertifikat od proizvođača do proizvođača može da se razlikuje. Iz tog razloga, „Basni“ je važno da u razgovoru sa kupcem zajedno dizajniraju krajnji proizvod, koji će najbolje odgovoriti potrebama klijenta.

Ruralna proizvodnja za izvoz

Šta to konkretno znači za one koji kupuju biočar? Prema rečima Vesne Baur, kada se agrougalj koristi kao prirodni dodatak zemljištu, zahvaljujući tome što se razgrađuje više decenija, on pomaže da zemlja bude zdravija. Ona sadrži više humusa, istovremeno ima nižu kiselost i bolje zadržava vlagu, što je od vitalnog značaja kada su temperature ekstremne. Usled bogatijeg mikrobiološkog života i manje zagađenosti, zemlja je plodnija, biljke su jače a samim tim su i veći prinosi. Sve to se obezbeđuje uz pozitivan uticaj na životnu sredinu, jer agrougalj apsorbuje toksične materijale iz zemljišta, kao što su teški metali i organski zagađivači koji ne odlaze u podzemne vode. S druge strane, smanjuje emisije metana i azotnog oksida zbog boljeg dovođenja vazduha u zemljište.

Biočar koji se koristi u stočnoj ishrani poboljšava zdravlje i osobine životinja. Noviji ogledi na imanjima krava muzara u Srbiji pokazuju da se uz korišćenje vrlo male doze biočara dobija najmanje četiri litara mleka više dnevno po grlu, navodi naša sagovornica.

Biočar, zahvaljujući tome što sadrži preko 90 odsto ugljenika, ima veliku ulogu i unapređenju konverzije hrane, jer iz nje apsorbuje toksine, ostatke pesticida i glifosata. Istovremeno, stabilizuje crevnu floru kod životinja, uz manju upotrebu antibiotika.

Biočar se u građevinarstvu upotrebljava kao jedna od komponenti u izradi industrijskih podova, i kao zamena materijala u fasadama. Imajući u vidu da je „Basna“ u svom poslovanju usredsređena na ponovnu upotrebu materijala, sarađuje samo sa onim preduzećima koja imaju usvojen plan za reciklažu.

Potresi na tržištu izazvani prvo zdravstvenom, a sada i geopolitičkom krizom, odrazili su se i na poslovanje „Basne“. Troškovi proizvodnje su u proseku povećani za 25 odsto, a opšta neizvesnost jako otežava bilo kakvo dugoročnije planiranje. Vesna Baur naglašava da im je u ovakvoj situaciji najvažnije to što su uspeli da očuvaju sva radna mesta i smatra da je jedna od njihovih najvećih prednosti plasman na inostranim tržištima gde su svojstva biočara već priznata. Naime, „Basna“ čak 99% svoje proizvodnje izvozi u Holandiju, Nemačku, Austriju i Švajcarsku, a u Finskoj sprovode višemesečni ogled koji po preliminarnim rezultatima najavljuje otvaranje novog tržišta. Ipak, namera im je da budu prisutni i na domaćem tržištu.

Zato ovo preduzeće iz Čačka, i pored ovako nestabilnih okolnosti po svetsku i domaću privredu, planira proširenje kapaciteta, najavljuje Vesna Baur. Kako kaže, iza sebe imaju više od decenije iskustva i tokom tog vremena nijednog trenutka nije bilo lako, ali se pokazalo da ono što ste zamislili možete uspešno da sprovedete ako uložite mnogo znanja i truda.

Danijela Nišavić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

Od trgovaca smrću do branilaca demokratije: Društveno odgovorni tenkovi

by bifadmin

Investiranje u društveno odgovorne kompanije, čije poslovanje doprinosi boljem, pravednijem i moralnijem svijetu je u trendu. Biti u trendu znači i veću cijenu dionica, a kada se radi o parama sve postaje relativno. Tako se ozbiljno pokušava i zapadne proizvođače oružja svrstati u društveno odgovorne i visoko moralne kompanije, koje brane liberalnu demokratiju u aktuelnom sukobu u Ukrajini.

Biti uvijek u toku sa najnovijim trendovima nije lako, što mogu potvrditi brojni „online influenceri“, mediji i novinari kojima je glavni fokus moda i – menadžeri investicionih fondova. To je u praksi hljeb sa devet kora, rudarski posao.

Investiranje da bi se postigli ekološki održivi i društveno odgovorni ciljevi, odnosno ulaganje u kompanije koje svojim poslovanjem pokazuju da su društveno odgovorne, da doprinose zaštiti okoline i da su im generalno „viši interesi“ važniji od kratkoročnog profita, posljednjih godina postalo je pravi hit ali i veliki biznis.

Biti investitor u kompanije koje nose etiketu ESG („environmental, social, and governance“) postalo je pitanje prestiža za ulagače, koji se onda mogu javno hvaliti svojim visokorazvijenim osjećajem za moral, pravdu i opšte dobro, kao dokaz da im zarada baš i nije najvažnija u životu.

Sa druge strane, kompanijama je takođe postala bitna etiketa „ESG“ kao sjajna stvar za popravljanje imidža u javnosti. Ali još bitnije je što takva etiketa privlači više investitora, što opet za rezultat ima rast vrijednosti dionica, što je i ultimativni cilj čitave igre zvane finansijsko tržište.

Rast investicijskih fondova sa ESG etiketom

Inicijalna ideja je bila za svaku pohvalu. U odsustvu zakonske prinude, investitori su jedini koji kroz odluku da li će uložiti novac u dionice konkretnih kompanija, mogu natjerati preduzeća da promijene ponašanje, način poslovanja, tehnologije koje koriste. Ne zbog neke apstraktne želje da se svijet učini boljim, već zbog činjenice da se uspjeh kompanije ali i plate menadžera mjere visinom cijene dionica, koja direktno zavisi od broja zainteresovanih investitora.

Na crnoj listi osviještenih zapadnih investitora tako su se našle naftne kompanije, rudnici, proizvođači cigareta, kockarnice, brendovi čije fabrike brutalno eksploatišu radnike, ili diskriminišu na bazi rase ili pola. Naravno, u tržišnoj ekonomiji gdje god postoji potražnja javlja se i odgovarajuća ponuda, pa je naglo počeo rasti i broj investicijskih fondova koji su se specijalizovali za ulaganja u dionice ESG kompanija.

Globalno, na kraju 2021. godine bilo je 5.932 ESG investicijskih fondova, dok ih je godinu dana ranije bilo 4.153.

Brzina kojom su se i novi i postojeći fondovi okitili etiketom ESG je impresivna. Da li je i koliko neki investicioni fond stvarno fokusiran isključivo na ESG kompanije ili ne, u praksi se svodi na časnu riječ menadžera fondova. A kome ćete danas vjerovati, ako ne bankarima i investicionim menadžerima?

Društveno odgovorne investicije uglavnom su koncentrisane u Evropi i SAD. Na Evropu otpada 81 posto od ukupne aktive ESG fondova, što je oko 2.200 milijardi dolara, dok na SAD otpada 13 posto ukupne aktive vrijedne 357 milijardi dolara.

Menadžeri fondova kao filozofi

Ključni argument zagovornika društveno odgovornog finansiranja je da su ESG kompanije ujedno i profitabilnije nego „nečiste“ kompanije, što opet zavisi od metodologije kako se izvodi računica. Pošto se radi o ozbiljnim parama, svaka kompanija je zainteresovana da ugrabi svoj dio kolača, odnosno da se okiti etiketom ESG kompanije, što i nije tako teško. Kao što se kod zlatne groznice prvo obogate oni koji prodaju ašove, tako uporedo cvijeta i biznis organizacijama koje izdaju potvrde da određena kompanija spada u ESG kategoriju. Trenutno je stotinjak takvih organizacija i taj broj će vjerovatno i dalje rasti.

Šta tačno znači društveno odgovorna kompanija, više je filozofsko nego tehničko pitanje. Nema tog proizvoda ili usluge, za koji kreativni konsultanti, uz odgovarajuću naknadu, neće pronaći pozitivan ugao i dokazivati da na direktan ili barem vrlo indirektan način taj proizvod doprinosi boljem svijetu. Svoju šansu sada vide i proizvođači oružja u SAD i EU, da se riješe trenutne anateme „trgovaca smrću“, čiji su glavni proizvodi mašine za ubijanje u različitim oblicima i veličinama.

Proizvođačima oružja sam imidž trgovaca smrću i nije problem, navikli su se na to u zadnjih 200 godina, sve dok su profiti impresivni a vrijednost dionica raste. Ali da bi se ovaj trend održao potreban je konstantan priliv investitora, koji su postali probirljivi i kojima je jako stalo da se mogu hvaliti kako ulažu isključivo u društveno odgovorne kompanije.

Bez oružja nema liberalne demokratije

U igru su sad ušli investicione banke i investicioni menadžeri, a rat u Ukrajini im je došao kao „kec na jedanaest“. Analitičari UBS banke tako smatraju da investiranje nije bazirano na moralu i moralnim vrijednostima, te da bi odluku da li su neka kompanija i njene dionice u kategoriji ESG trebalo prepustiti menadžerima fondova i eliminisati emocije i moral iz takve kalkulacije.

Švedska SBB AB banka, koja je bila jedan od pionira u promovisanju ekološki odgovornog investiranja, najavila je da će osvježiti svoje kriterije za društveno odgovorna ulaganja, kako bi se tu uključili i proizvođači oružja. Identičan entuzijazam dijeli i u Commerzbank AG, gdje su takođe njemački proizvođači oružja dobrodošli.

Glavni argument glasi da je u kontekstu rata u Ukrajini jasno kao dan da je oružje ključno za očuvanje demokratije. Ili kako su to elokventno objasnili analitičari Citi bank, „odbrana vrijednosti liberalne demokratije i stvaranje sredstva odvraćanja kako bi se sačuvali mir i globalna stabilnost“, trebali bi biti dovoljan razlog da se proizvođači oružja tretiraju kao društveno odgovorne kompanije.

Naravno, ovakva interpretacija otvara niz zanimljivih pitanja. Da li su američki proizvođači oružja primjer društvene odgovornosti samo kada isporučuju svoje proizvode Ukrajini ili uvijek, kada ih, recimo, prodaju Saudijskoj Arabiji koja isto oružje koristi u svom višegodišnjem ratu protiv Jemena? Šta da se radi sa proizvođačima oružja i vojne opreme koji su do prije par mjeseci uporedo snabdijevali i Ukrajinu i Rusiju i koji nisu gadljivi na pare, bez obzira odakle dolaze?
Jesu li oni takođe društveno odgovorne, ESG kompanije? Ili taj status uživaju samo povremeno, recimo od 11 do 15 sati radnim danom kada se u njihovim fabrikama proizvodi municija namijenjena isključivo zapadnim kupcima, dok u radnim satima kada sa proizvodnih traka silazi municija namijenjena afričkim i azijskim tržištima, ove kompanije imaju tretman amoralnih trgovaca smrću?

Gandi u tenku

Ključno pitanje je da li su samo zapadne puške, municija i tenkovi doprinos boljem, pravednijem svijetu i spasavanju planete, ili su i kineski, ruski, brazilski, proizvođači oružja podjednako društveno odgovorni i posvećeni očuvanja digniteta, slobode i poboljšanju kvaliteta života svakog čovjeka?

Većina ovih pitanja ostaće bez odgovora, a ultimativnu pobjedu proizvođači oružja će ostvariti ukoliko njihovi lobisti, bankari i investitori uspiju ubijediti Evropsku komisiju da im zvanično prizna status „zelenih“ i društveno odgovornih kompanija.

Kao uzor, lobisti proizvođača oružja imaju odluke Evropske komisije koja je nakon dugotrajne političke trgovine, nuklearnu energiju i prirodni gas svrstala u „zelene“ izvore energije.

Kako trenutno ne postoji ni precizna definicija ESG kompanija, niti se zna ko može i pod kojim uslovima da dodjeljuje status društveno odgovorne kompanije, službeno priznanje EU da su proizvođači oružja primjer društveno odgovornih kompanija, bilo bi prihvaćeno širom svijeta. To bi otvorilo vrata prilivu novih stotina milijardi dolara, a njihove direktore svrstalo bi u rang Gandija, Bude i Majke Tereze.

Dražen Simić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Robert Thiemann, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusEkonomija

„Svetlost teatar“, proizvođač i integrator pozorišnih sistema: Pod svetlima pozornice

by bifadmin

Bina koja se pomera, ljulja ili „propada“ samo je jedan primer kakvim se poslom bavi „Svetlost teatar“, proizvođač i integrator pozorišnih sistema. Ova beogradska firma je opremila većinu naših pozorišta, ali pošto je domaće tržište bilo malo za ovako usku specijalizaciju, potražila je potom poslove u inostranstvu. I u međuvremenu postala jedna od deset najpoznatijih evropskih kompanija u svojoj branši.

Vilijam Šekspir je napisao da je ceo svet pozornica, dok su manje nadahnuti autori definisali pozornicu kao scenski prostor na kojem se odigravaju predstave. Danas ovaj prostor režiserima nudi nebrojene mogućnosti, budući da se pomoću odgovarajućeg osvetljenja i mehanizma za pokretanje bine publici može predstaviti praktično svaki događaj, bilo da se radi o brodu koji se ljulja u oluji ili propadanju glumaca u zemlju.

U svetu je malo kompanija koje se bave proizvodnjom i integracijom ovakvih sistema, a u tu skupinu retkih spada i beogradska firma „Svetlost teatar“. Ona izrađuje i postavlja scensku mehaniku, scensko osvetljenje, audio/video sisteme i slično. Osim što proizvodi ormare za automatiku, konzole za upravljanje mehanikom, mašine koje pomeraju scenu i opremu, ona kreira i softvere koji upravljaju svom tom mašinerijom.

Od Rusije do Bliskog Istoka

Preduzeće je osnovano 1995. godine, u veoma teško vreme za našu kulturu ali i za celokupno društvo. S obzirom na tadašnje stanje u Srbiji, firma je vrlo brzo počela da radi na stranim tržištima, pre svega na ruskom. Njen prvi posao bilo je opremanje „Moskovske opere“, da bi potom usledio angažman za „Filijal Boljšoj teatra“, posle čega se pročulo za malu srpsku firmu sa velikim potencijalom.

Iako se poslovanje u Rusiji dobro razvijalo, „Svetlost teatar“ je posle 2002. godine odlučio da iskoristi priliv investicija u domaću kulturu i počne da oprema i naše pozornice, od „Jugoslovenskog dramskog”, preko „Pozorišta na Terazijama“, pa sve do velikih scena kakva je ona u „Štark areni“.

No, posle nekoliko godina rada na domaćem tržištu ono je već bilo prezasićeno, pa su u „Svetlost teatru“ odlučili da potraže nove angažmane u inostranstvu, ovaj put u našem regionu, ali i na Bliskom i Dalekom Istoku.

„Zanimljivo iskustvo smo imali u Kuvajtu. Tamo smo otišli znajući da se svuda u svetu više cene zapadne kompanije, za razliku od kompanija sa Balkana, na koje se gleda sa dozom opreza. Međutim, ispostavilo se da su u Kuvajtu nekada gradile firme poput ’Energoprojekta’, koje su ostavile veoma dobar utisak. Zato smo tamo naišli na izuzetno dobar prijem i veliko uvažavanje, a nadam se da smo ga svojim radom i opravdali, i da će se jednog dana neko možda setiti nas kada bude trebalo da pruži poslovnu šansu nekoj kompaniji iz Srbije“, priseća se Olivera Mitrović, vlasnica i direktorka ovog preduzeća.

Prinudna kreativnost

„Svetlost teatar“ je danas u prvih deset evropskih firmi u svojoj delatnosti. Međutim, kada su počinjali, činilo se da zbog svoje uske specijalizacije neće imati mnogo posla.

„Ipak, pokazalo se da nam je specijalizacija zapravo pomogla. Prvo, zato što klijenti poput naših imaju više poverenja u firme koje su posvećene jednoj delatnosti i veoma stručne za nju, zatim i zato što je u našoj delatnosti konkurencija veoma mala. Zahvaljujući svemu navedenom, tokom ove dve decenije smo na tenderima dobijali dobre poslove koji su nas proslavili, bar u našoj branši. Mi sada ne moramo da tražimo klijente, već nam se u velikoj meri oni sami javljaju“, kaže sagovornica B&F-a, koja misli da je lakše probiti se u evropski vrh kao specijalizovana firma, nego, na primer, kao građevinsko preduzeće koje radi sve vrste radova. Jer, građevinskih firmi ima mnogo i one jedne drugima neprestano spuštaju cene.

Od pomoći je, kaže ona, i ako ste dovoljno samouvereni da prihvatate složenije zadatke. Naime, prema rečima Olivere Mitrović, sve manje evropskih firmi prihvata poslove koji zahtevaju i instaliranje i integraciju opreme. „Ako ste samo proizvođač određene robe vaš posao se završava onda kada je isporučite. Međutim, ako uz to radite i integraciju celih sistema vi morate sačekati da se, ukoliko na primer radite na objektu u izgradnji, on prvo završi. Tada zavisite od rokova koji se često produžavaju u nedogled, posebno na manje uređenim tržištima, kakvo je bliskoistočno“, tvrdi Mitrović.

No, pošto „Svetlost teatar“ dolazi sa tržišta koje se takođe ne može pohvaliti uređenošću, preduzeće dobro „pliva“ i u takvim uslovima. „Bliskoistočnim kompanijama odgovara što smo mi, kao i većina balkanskih firmi, kreativni u smišljanju rešenja za raznovrsne probleme. Mi doduše nismo takvi zato što želimo da budemo, nego zato što moramo“, šali se naša sagovornica i dodaje da im ta čuvena kreativnost pomaže i kada je u pitanju naplata.

U situaciji kada se posao, zbog rasta cena sirovina, dogovara u jednoj vrednosti, a potom, na završetku projekta, košta znatno više, kompanije koje same finansiraju svoju proizvodnju moraju biti domišljate kako bi ostale likvidne. Kada radi projekte koje finansira država, „Svetlost teatar“ nema problem sa naplatom, ali za poslove u inostranstvu, posebno one sa privatnim kompanijama, ovo preduzeće mora da koristi akreditive.

„U našem poslu su avansi veoma mali a nekada ih ni nema. Zato mi maltene sami finansiramo proizvodnju. Nije nam problem da isfinansiramo ono što mi proizvodimo, ali često moramo da kupimo i nešto skuplju opremu, poput motora za pokretanje određenih mehanizama. U tom slučaju koristimo transferne akreditive, što znači da pomenutu opremu kupujemo retransferom novca našeg klijenta“, objašnjava sagovornica B&F-a. Prema njenim rečima, ovo je trenutno najpraktičniji način poslovanja, koji se, kao i neke druge ideje, izrodio iz moranja.

Pandemija „prizemljila“ radnu snagu

„Svetlost teatar“ manji deo svojih prihoda ostvaruje u Srbiji, iz održavanja sistema koje je već postavio. Povremeno opremaju i neke manje domove kulture, ali i veće objekte kao u slučaju „Malog pozorišta Duško Radović“, Pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju, višenamenske sale „Narodnog pozorišta“ u Subotici.

Ipak, najveći deo zarade ova kompanija stiče na velikim projektima, odnosno kulturnim objektima koji su trenutno u izgradnji na Bliskom Istoku. Međutim, danas poslovanje u inostranstvu sa sobom nosi i neke sasvim nove izazove.

Jedan od njih je, prema rečima direktorke „Svetlost teatra“, promena stava domaćih kadrova o radu u inostranstvu: „U Kuvajtu je tokom pandemije uvedena zabrana avio saobraćaja i imali smo problem da vratimo svoje zaposlene odatle. Slična situacija desila nam se i u Hong Kongu. Ljudi su tada drastično promenili mišljenje o radu van svoje zemlje. Počeli su više da cene miran i siguran život u Srbiji. Zato se sada sve teže nalaze radnici koji bi radili u inostranstvu. Iz tog razloga smo, gde god je to moguće, počeli da zapošljavamo lokalnu radnu snagu“.

Preduzeće trenutno u Srbiji zapošljava 70 ljudi, različitih struka. To su u najvećem broju inženjeri mašinstva, elektrotehnike, automatike, ali među zaposlenima ima i stručnjaka za rasvetu, audio opremu i slično. Njih za sada ima dovoljno, ali pitanje je šta budućnost nosi. „Ovo je veoma specifična delatnost i većini inženjera, ma koliko dobri stručnjaci oni bili, je potrebno vreme da steknu dodatna znanja koja su im potrebna za ovaj posao“, podseća Olivera Mitrović na problem koji sada muči gotovo sve proizvodne kompanije u Srbiji, ali i u svetu.

Šta radi inženjer u pozorištu?

Iako zvuči kao početak vica, ovo je zapravo priča o tome kako se ljudi koji rade u pozorištu osećaju u ulozi publike.

„Pravo je uživanje kada možete da doprinesete nečemu tako lepom kao što je razvoj umetnosti. Doduše, taj doprinos ima i drugu stranu. Kada odem u pozorište, često se dešava da, umesto da se opustim i uživam u predstavi, ja pratim kako rade rasveta i bina, strahujući da bi moglo biti nekih problema. Srećom, uvek sve bude kako treba“, kaže Olivera Mitrović.

Marija Dukić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Na fotografiji: Makedonski narodni teatar, projekat na kojem je radio „Svetlost teatar“

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Predrag Perunović, ekonomista u mirovnim misijama: Motorom po svetu do lične slobode

by bifadmin

Predrag Perunović, ekonomista iz Niša, posao bankara zamenio je pre 22 godine poslom mirovnjaka u veoma rizičnim mirovnim misijama Ujedinjenih nacija, a u pauzama između života i rada u zemljama kao što su Avganistan i Libija, slobodu je pronašao u dugim putovanjima motorom po svetu. Do sada je obišao više od 30 zemalja, a svakako najduže i „najegzotičnije“ bilo mu je putovanje od Niša do Vladivostoka, dugo 16.000 kilometara.

Ekonomista Predrag Perunović je nakon četiri godine rada u jednoj banci u Nišu dao otkaz jer se tamo nije pronašao. Banka je prema njegovim rečima, bila „stereotip“, sistem u koji je morao da se uklopi i sistem koji kažnjava svaku kreativnost, a on takav posao nije želeo.

Zaposlio se najpre u humanitarnoj organizaciji IRC u Nišu, a potom je šest godina radio u misiji Ujedinjenih nacija u Vranju. Otuda je krenuo u svet. Proteklih 14 godina radio je kao civilno lice u mirovnim misijama UN u Avganistanu, Istočnom Timoru, Libiji i Tunisu.

B&F: Vaša prva mirovna misija sa UN bila je u Avganistanu. Koliko je bilo teško živeti i raditi u toj zemlji?

Predrag Perunović: Bilo je teško i to nije posao za svakoga. Teško je jer nemate nikakvu slobodu kretanja. Živite u nekom objektu poput kasarne, gde nemate pravo da izađete kad želite, već morate da konsultujete bezbednjake, da vam oni daju vozilo i odobre izlaz. Vozili smo se u blindiranim vozilima, čuvale su nas stotine vojnika. Radio sam za Ministarstvo unutrašnjih poslova Avganistana, na poziciji „operjšens“ menadžer. U mojoj nadležnosti bili su sektori administracije, HR, logistike, javnih nabavki, finansija, informacionih tehnologija i sektor bezbednosti.

Misija u Avganistanu je bila najzahtevnija u kojoj sam učestvovao, a to je bila i najveća misija UN na planeti u to vreme, od 2009. do 2013. godine. Agencija UN u kojoj sam radio, UNDP (United Nations Development Programme), je tada na nivou čitave planete godišnje trošila četiri milijarde dolara. Od tog iznosa kancelarija UNDP u Avganistanu trošila je 800 miliona dolara, a projekat u kojem sam bio „operejšen“ menadžer trošio je 600 miliona dolara. To su bile ozbiljne sume, u kojima je trebalo snaći se.

B&F: Kako je izgledao život stanovnika Avganistana u vreme dok ste živeli tamo?

Predrag Perunović: U Avganistanu tada nije bilo rata u klasičnom smislu, jer nije bilo fronta. Međutim, stanovništvo je bilo izloženo mogućnosti da se svakog trenutka i na svakom mestu dogodi teroristički napad. Talibane su 2001. godine sa vlasti sklonili Amerikanci i oni su se povukli u planine i otuda organizovali terorističke napade po zemlji. Ali život ne može da stane. Ljudi su živeli, radili, kretali se. Pomirili su se sa napadima, u smislu: „Živimo, pa ukoliko se desi, desi se“.

Avganistan je u to vreme imao veoma slabu ekonomiju, skoro da je nije ni bilo. Za jednu zemlju je i učešće od sedam odsto donacija u budžetu ogroman iznos, a u Avganistanu je to bilo 70 odsto. Mi u UNDP brinuli smo o policiji i obezbeđivali plate za 150.000 avganistanskih policajaca. Amerikanci su držali Ministarstvo odbrane i plaćali 300.000 do 350.000 vojnika. Kada vam neko drugi finansira funkcionisanje države, to nije baš održivo, što se na kraju i pokazalo kao tačno.

B&F: Koje iskustvo tokom rada u misijama smatrate „najegzotičnijim“?

Predrag Perunović: Svakako je to Istočni Timor, u koji sam otišao nakon misije u Avganistanu. To je državica sa svega oko milion stanovnika, a nalazi se maltene na kraju sveta, udaljena je oko 500 kilometara od Australije. Oni su se odvojili od Indonezije i proglasili nezavisnost, ali nisu umeli da postave državu na „svoje noge“, nisu imali parlament, ministarstva. UN je asistirao u formiranju svih državnih struktura. Tamo sam radio dve godine u Ministarstvu unutrašnjih poslova, bio sam savetnik za poslove nabavke. Živeo sam, kao i lokalno stanovništvo na obali mora, sa stablima kokosa unaokolo i temperaturom koja je tokom čitave godine između 28 i 32 stepeni Celzijusovih. Na početku sam govorio da je to idilično, ali sam se umorio posle par meseci. Zaželeo sam se kiše, da malo zahladi. Inače bilo je vrlo interesantno videti taj narod kako živi i radi. Siromašni, niski, neuhranjeni, ali jako prijatni i dobri.

B&F: Bili ste u misijama i u Libiji i u Tunisu. Da li je tamo bilo nešto lakše raditi, s obzirom da su obe zemlje razvijenije od Avganistana i Istočnog Timora?

Predrag Perunović: U Libiji je, na žalost, u to vreme, nakon ubistva predsednika Muamera el Gadafija, bio građanski rat, ali to nije bila razorena zemlja, jer nije bio klasičan rat. Bilo je to puškaranje i borba za vlast i bio je to jedini građanski rat u modernoj istoriji čovečanstva gde su obe strane koristile avijaciju i jedni druge bombardovali.

Živeo sam i radio u rizortu koji su Gadafi i njegova porodica gradili za turiste. Rizort je bio odabran za smeštaj mirovne misije UN jer je bio lak za obezbeđivanje, bilo je lako oko njega podići zidove i postaviti vojsku. Bili smo tu sve dok Tripoli nije okupirala vojska sa istoka, a onda smo morali da budemo evakuisani. Na brzinu su nas strpali u vozila za evakuaciju, jurili smo ulicama tog velikog grada ka aerodromu, jer nam je rečeno da je to jedan od poslednjih letova i da ne smemo da ga propustimo. Bili su to zaista teški trenuci, jer su neke kolege morale da ostanu kako bi navodno sačekali naredni let, ali sve je to deo posla.

Misija u kojoj sam bio, nastavila je da radi, ali u Tunisu. To je jedna lepa zemlja, međutim i oni su bili žrtve terorističkih napada nakon Arapskog proleća.

B&F: Prošle godine ste se vratili iz Tunisa, da li nameravate da ponovo odete u neku mirovnu misiju?

Predrag Perunović: Nisam siguran da želim da se vratim tom poslu, mada postoje neke ponude. S obzirom na zemlje u kojima sam bio, malo sam se i umorio. Nisu to Ženeva ili Beč, to su destinacije gde puno toga žrtvujete. U Nišu je moja porodica, moji roditelji su tu, prijatelji, stvari koje volim da radim. Možda je za mene dosta tog avanturističkog života. Razmišljam da počnem nešto da radim u privatnoj režiji, bez obzira na to što i dalje imam punu podršku porodice za rad u mirovnim misijama.

Odluka da odem najpre u Avganistan, a potom i u ostale zemlje, nije bila samo moja. Želeo sam to, ali s obzirom da se radi o takvim zemljama gde ne znate šta sve može da se desi, to je morala da bude zajednička odluka moje supruge i mene. Moj Avganistan je bio tamo, a njen ovde. Bila je sama sa dvoje dece, morala je da brine o njihovom zdravlju, školovanju, svom poslu, o kući… Ja sam dolazio, ali bilo je to desetak, petnaest dana, nakon svakih šest nedelja provedenih u misiji.

B&F: Kako je došlo do toga da počnete da obilazite svet motorom?

Predrag Perunović: Volim i privatno i profesionalno da putujem svetom, da obilazim različite države, družim se sa različitim ljudima. Valjda je to nešto što sam nasledio iz nekadašnje Jugoslavije u kojoj sam odrastao.

Ljubav prema putovanjima motorom rodila se tokom misije u Avganistanu, tada sam i kupio prvi motor. Bila je to želja za slobodom. Kada ste sputani da radite šta želite i idete gde želite, tada shvatite šta vam predstavlja sloboda. Jednostavno sam želeo da idem negde, nije važno gde, samo što dalje.

Verovatno je najzanimljivije, od svih mojih dosadašnjih putovanja, putovanje od Niša do Vladivostoka. Ono što je bilo malo ekstremno je to što sam išao sam, jer priznaćete teško je naći društvo za takvo putovanje, iz mnogo razloga. Da li je to zbog toga što neko nema motor za tako dug put ili nema dovoljno para ili vremena, ili jednostavno ne želi da putuje u te zemlje.

B&F: Koliko Vam je vremena bilo potrebno da stignete od Niša do Vladivostoka?

Predrag Perunović: Putovao sam kroz Bugarsku, Tursku, Gruziju, Azerbejdžan, Kazahstan, Mongoliju i Rusiju do Vladivostoka i tih 16.000 kilometara prešao sam za 43 dana. Mi ovde vrlo malo znamo o tim zemljama, a toliko toga imaju da pokažu, bio sam naprosto zaprepašćen onim što sam video.

Gruzijci su bili najgostoprimljiviji, čovek me je video na benzinskoj stanici i odmah je želeo da budem njegov gost, vodio me je u obilazak grada, platio večeru. Nakon Gruzije slede zemlje bogate gasom i naftom. Baku je moćan grad na obali Kaspijskog mora koji je, recimo, platio milijardu i po dolara kako bi tamo bila organizovana trka Formule jedan. Samo kroz Kazahstan sam putovao 15 dana jer je ta zemlja po površini skoro kao cela Evropa. Glavni grad Kazahstana Nur Sultan je pravi mali Dubai, s tim što je drugi najhladniji glavni grad na svetu. Na prvom mestu je glavni grad Mongolije Ulan Bator kroz koji sam prolazio tokom avgusta, a u kojem je temperatura u to vreme bila tri stepena. Na recepciji su me sa čuđenjem gledali kada sam tražio da mi u sobama uključe grejanje.

Moje krajnje odredište na tom putovanju, Vladivostok, je jedan pravi evropski grad koji predivno izgleda. Bio je sve do devedesetih zatvoren za turiste, jer je bio glavna pomorska baza sovjetske flote za Tihi okean. Sad je otvoren i posećuje ga mnogo ljudi iz Kine, Japana i Južne Koreje, da bi videli kako izgleda Evropa u kojoj nikada nisu bili.

B&F: Da li ćete motorom uskoro na neko novo putovanje?

Predrag Perunović: Početkom juna sam se vratio sa puta po Španiji i Portugaliji, tako da za sada neću nigde putovati, ali bih voleo da moje sledeće putovanje bude u Aziju i u zemlje kao što su Iran, Turkmenistan, Uzbekistan, Kirgistan, Tadžikistan. To su vrlo egzotične zemlje koje mi zapravo uopšte ne poznajemo, jer nam sve informacije stižu iz Evrope.

Putovanje Evropom je divno, ali mnogo drugačije u odnosu na Istok. Tu nema nikakve posebne avanture, nema iznenađenja.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusPolitika i društvo

Kako mladi u Srbiji tumače pojam Zapadni Balkan: Večiti „evropski Drugi“

by bifadmin

Naziv Zapadni Balkan je konstruisan u političke svrhe i države koje obuhvata veštački međusobno spaja, ali i odvaja od drugih, smatraju studenti Beogradskog univerziteta i dodaju da ne postoji Zapadni Balkanac, niti se iko sa ovog područja tako predstavlja u inostranstvu. Istraživanje sprovedeno među akademcima pokazuje i da je njihov stav prema EU i evrointegracijama najblaže rečeno kritički nastrojen.

Termine „balkanizovati“ i „balkanizacija“ možemo da zahvalimo Englezima, koji su prema tvrdnjama američke profesorke antropologije Ešli Hamond, smislili ove nazive posle Prvog svetskog rata, kako bi označili sledeće: „Podeliti u manje, međusobno neprijateljske celine, sa manje ili više nazadnom populacijom, koja je ekonomski i finansijski slaba, gramziva, uplašena i koja neprestano biva plen i žrtva velikih sila i sopstvenih strasti za nasiljem“.

Posle krvavog rata među dotadašnjom braćom i raspada bivše SFRJ, naziv Balkan počinje da se izbegava po svaku cenu. Umesto ovog imena „koje sadži izrazito negativne konotacije“, počeo je da se upotrebljava geografski pojam Jugoistočna Evropa, koji je označavao prilično široko područje između Jadranskog i Crnog mora.

Ali ovaj pokušaj „civilizovanja balkanskih naroda“, makar pojmovno, nije završio slavno, pošto je antropolog Marija Todorova skrenula pažnju da su isti takav naziv koristili nacisti tokom Drugog svetskog rata, kako bi opisali jugoistočnu granicu svog „političkog projekta“. Da je Todorova ostala u rodnoj Bugarskoj, njenim opažanjima se verovatno ne bi pridavao veliki značaj, ali pošto predaje u SAD i postala je svetski priznata, onda je njeno mišljenje dobilo potpuno drugačiju težinu.

I tako se birokratija u EU nevoljno vratila imenu Balkan, ali sada u nešto drugačijoj varijanti i na suženom geografskom području. U upotrebu je ušao naziv Zapadni Balkan, što prema objašnjenju zvaničnika Unije označava „države Balkanskog poluostrva čije je spoljnopolitičko strateško opredeljenje učlanjenje u Evropsku uniju“. Sam pojam su osmislile i plasirale zvanične institucije Evropske unije, s ciljem da se istakne „zajednički put ovih država ka EU u procesu evrointegracija“.

Kada se ovako postave stvari, „stiče se utisak da je nekim zemljama evropejstvo unapred dato, dok druge moraju oko njega da se potrude, te shodno tome pristupna pravila igre određuju one prve“, komentariše američka profesorka Ešli Hamond. Tako u političkoj komunikaciji pojam Evrope i evropskih vrednosti počinje da se izjednačava isključivo sa Evropskom unijom, dok Zapadni Balkan ostaje „večiti evropski Drugi“, zaključuje antropolog Tanja Petrović, direktor Instituta za kulturu i pamćenje u Ljubljani. Ti drugi su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Severna Makedonija, Srbija bez Kosova i Kosovo samo za sebe.

Ne postoji Zapadni Balkanac

Kada je nevladina organizacija Građanske inicijative objavila 2019. godine rezultate svojih istraživanja o odnosu mladih prema ulasku Srbije u Evropsku uniju, podigla se velika bura u javnosti. Svega 11% ispitanika je izjavilo da je to jako važno za našu zemlju i buduće generacije, čak četvrtina je članstvo u EU ocenila kao potpuno nebitno za njihovu budućnost, dok su ostali odgovorili da ih to ne zanima.

Neki od komentara su glasili da nije ni čudo što mladi tako razmišljaju, kad srpski političari s jedne strane govore da delimo evropske vrednosti, a sa druge stalno ponavljaju da su naši pravi, najveći prijatelji negde drugde i da nas Evropska unija ucenjuje i obmanjuje. Drugi su isticali sasvim suprotno, da su zvaničnici Evropske unije ti koji danas govore jedno, a sutra nešto sasvim drugo. Ali šta god govorili, konstatuje se da nova uslovljavanja koja se postavljaju iz godine u godinu pokazuju da ne postoji istinska volja da Srbija postane deo te zajednice.

Novije istraživanje Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, objavljeno u „Etnološko-antropološkim sveskama“, imalo je nešto drugačiji cilj – da utvrdi kako studenti Beogradskog univerziteta tumače pojam Zapadni Balkan. Ispostavilo se da bez obzira na to šta ispitanici studiraju, da li su budući ekonomisti, tehnolozi ili programeri, odgovori su manje-više slični. Svode se na zaključak da je naziv Zapadni Balkan pojam koji je konstruisan u političke svrhe i veštački međusobno spaja, ali i odvaja ove države od drugih.

Svi ispitanici su upoznati sa ovim pojmom, za koji smatraju da može da se tumači na više načina: kao geografsko područje, potom kao skup zemalja koje pored prostora dele i sličan nivo privrednog i političkog razvoja, ali i kao teritorija onih država koje nisu članice EU. Pojedini ispitanici smatraju da ovaj naziv ima i simbolička značenja.

„Nastao je u svetlu antagonističkog odnosa ’Evrope’ prema ’Balkanu’, u svetlu podele mi/drugi. Balkan je ’drugi’ unutar samog evropskog kontinenta, razmeđa između Zapada i Istoka, nešto ’divlje, mistično, necivilizovano, nasilno’. Termin ’Zapadni Balkan’ koji se koristi od devedesetih godina, odnosi se na ’društveni ugovor’ kojim se balkanske zemlje koje su već ušle u EU – ili su pregovori u toku za ulazak – brišu iz ’necivilizovanog’ balkanskog svetonazora“, smatra K. L. (24 godine).

Akademci ocenjuju da su razlike između Balkana i Zapadnog Balkan te što je prvi geografski širi pojam, koji obuhvata više država, a drugi politički pojam za teritoriju na kojoj, između ostalog, „ima više dramatičnih događaja nego u ostalim zemljama Balkana“.

Nalazi pokazuju i da niko od ispitanika ne koristi pojam Zapadni Balkan kada se predstavlja strancima, niti ih je ikada iko drugi tako predstavio u stranom okruženju. U takvim situacijama, najčešće se koriste nacionalnom odrednicom i eventualno navedu grad iz koga potiču, naročito ako žive u Beogradu.

„Sve i da se učlanimo u EU, o nama će misliti isto što i sada“

Anketiranima je zajedničko i uverenje da nijedna država Zapadnog Balkana neće u skorijem periodu pristupiti EU. Deo ispitanika konstatuje da je i sama Evropska unija u krizi, te da je veliko pitanje da li će ta zajednica opstati i u kom obliku. Zanimljiva su i mišljenja da će pojam Zapadni Balkan nastaviti da postoji čak i u slučaju da zemlje koje su njime obuhvaćene jednog dana postanu članice Evropske unije.

„Čak i u slučaju da se sve države Zapadnog Balkana pridruže EU, taj pojam će postojati i dalje. Pre svega, zbog zajedničkih socio-geopolitičkih karakteristika. Malo je verovatno da ćemo ikada moći da poredimo Srbiju, Severnu Makedoniju ili Albaniju sa Nemačkom, Francuskom ili Luksemburgom i da ih posmatramo kao jednake članove ove zajednice, a još je manje verovatno da bi ijedna od ovih zemalja dozvolila da im ove države budu ravnopravni partneri“, ocenjuje K.M. (23 godine).

Pojedini akademci su dali i oštrije kvalifikacije: „S obzirom na to da je sam naziv Zapadni Balkan zapadna tvorevina nametnuta odozgo, koja bi trebalo da „evropeizuje’ ovo područje, koje se doživljava kao nekakvo mračno, necivilizovano mesto, mislim da će ovaj pojam opstati. Sve i da apsolutno svaka država Zapadnog Balkana pristupi EU, neće naziv Zapadni Balkan biti iskorenjen, niti će se o ovim država promeniti mišljenje“, tvrdi K. B. (24 godine).

Samo jedan ispitanik je izrazio suprotan stav. „Neće biti u upotrebi na zvaničnom nivou. Nekako mi je logično da ako je ceo Balkan u EU, šta će ti Zapadni“, smatra V. P. (23 godine).

Nalazi istraživanja upućuju da među studentima u Srbiji vlada ambivalentan stav prema Evropskoj uniji. S jedne strane, ona se doživljava kao politički akter koji se služi „mekom moći“ kako bi diktirao politička i ekonomska kretanja, a s druge kao tvorevina koja je u dubokoj političkoj i ekonomskoj krizi. Uočljivo je i da većina ispitanika ne idealizuje EU, kao što je to bio slučaj među stanovništvom zemalja Istočne Evrope na samim počecima reformi u njihovim zemljama. Naprotiv, većinski stav mladih u Srbiji prema Evropskoj uniji i evrointegracijama bi se najblaže mogao opisati kao kritički nastrojen, zaključuje se u istraživanju.

Zorica Žarković

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Intricate Explorer, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci