Tekstovi

Cvet šafrana poznat je kao najskuplji začin na svetu – jedan kilogram osušenog tučka ove biljke košta najmanje 2.000 dolara, što i ne čudi jer je za kilogram potrebno ubrati između 150.000 i 200.000 cvetova. Uzgajanjem „začina nad začinima“ već sedam godina bave se Neda i Saša Nikolić, prosvetni radnici iz Negotina. Nikolići su prvi u Srbiji, 2017. godine, počeli da se bave uzgajanjem šafrana. Sada ga u ataru sela Tamnič imaju na 40 ari i jedini u Srbiji prodaju suv začin.

Saša Nikolić, po obrazovanju diplomirani inženjer elektrotehnike, kaže za B&F da su njegova supruga, koja je završila master studije matematike, i on došli na ideju da uzgajaju šafran gledajući emisiju na televiziji o proizvodnji skupih začina.

„U tom trenutku, kada smo odlučili da uzgajamo šafran ništa nismo znali o toj biljci. Supruga radi kao nastavnik u osnovnoj, a ja u srednjoj školi. Naši roditelji se jesu bavili poljoprivredom, ali sadnjom kukuruza, pšenice, vinove loze i drugih biljnih kultura koja se gaje na području između Zaječara i Negotina. Naš kraj je posebno poznat po uzgajanju vinove loze i Rajačkim pimnicama. Međutim, mi smo odlučili da se oprobamo u nečem sasvim nesvakidašnjem. Krenuli smo da pronalazimo tekstove o šafranu, istraživali smo gde možemo da kupimo lukavice i kako da ih zasadimo i uzgajamo“, objašnjava Nikolić.

Opredelili su se da lukovice nabave u Francuskoj, jer su procenili da bi one koje bi naručili iz Avganistana mogle da se oštete u transportu, pošto ih pakuju u velike džakove. Za sadnju prve parcele kupili su 24.000 lukovica.

„Nabavka lukovica je najveće ulaganje koje imate kod šafrana, jer jedna lukovica košta 25 centi, odnosno četiri se dobijaju za jedan evro. Dodatni trošak je prevoz, ali imate i prateće troškove koji cenu nabavke lukovica dodatno uvećavaju. Naravno, cena varira od veličine lukovica, a ona je bitna jer veće lukovice daju i više cvetova. Mi smo za početak zasadili 10 ari. Već dva meseca nakon sadnje šafran cveta, ali ima vrlo malo cvetova. Imali smo te jeseni 2017. godine svega oko 30 grama suvog začina. Već druge godine prinos je bio šest do sedam puta veći, a treće i do 15 puta veći nego prve godine“, priča Nikolić.

Šafranu ne smeta sneg

Šafran se, dodaje naš sagovornik, presađuju svake pete godine da bi se postigla maksimalna proizvodnja, ali su oni posle treće godine krenuli da ga presađuju da bi proredili broj lukovica koji se značajno uvećao. Zasade su proširili najvećim delom tokom 2020. godine i 2021. godine.

„Šafran može da se sadi tokom jula, ali naše iskustvo sada govori da je lukovice najbolje saditi krajem avgusta, jer se time preskače jedno košenje trave koja nikne između redova. Kada ih posadite u julu one će biti u zemlji i ništa se sa njima neće dešavati, dok će trava odmah krenuti da buja i dok stigne vreme da se beru cvetovi zasađena površina biće travnata. Lukovice se ’bude’ od sredine septembra, a prve klice i prvi listovi pojavljuju se početkom oktobra. Šafran cveta tokom oktobra i berba traje dve do tri nedelje“, navodi Nikolić.

Ono što je zanimljivo kod šafrana, izjavio je naš sagovornik, je to što ima obrnutu vegetaciju od ostalih biljaka u Srbiji, tako da aktivno raste tokom zime. U februaru je u „punoj snazi“ i zeleni se do proleća. Ne smeta mu sneg, čak je poželjno i da ga ima, kako se ne bi razvijale bolesti.

„U aprilu ili maju, u zavisnosti od toga koliko je toplo proleće, počinju da se suše listovi i krajem maja ga iznad zemlje skoro uopšte nema. Tako da ukoliko neko hoće da vidi zasad tokom leta – nema šta da vidi. Može da vidi samo livadu koju kosimo, jer je to najlakši način da je održavamo do septembra. Šafran mora da se okopava u rano proleće, dva do tri puta i jednom pred nicanje, početkom septembra. Ne mora da se zaliva, jer je biljka koja ne voli previše vlage u zemljištu. Ne đubrimo ga ni veštačkim ni stajskim đubrivom, ali travu koju pokosimo između redova, ostavimo da se raspadne i tako poboljšavamo svojstva zemljišta“, ističe Nikolić.

Najzahtevnija je berba

Supružnici obrađuju zemlju bez primene bilo kakvih hemijskih preparata, dok parcela na kojoj se nalazi zasad godinama nije obrađivana. Pošto u blizini zasada nema drugih obradivih površina, prvi srpski šafran se svrstava u potpuno prirodni proizvod. Prema Nikolićevim rečima, najzahtevniji posao kod uzgajanja šafrana je berba. Cvetovi su izuzetno osetljivi i brzo precvetaju, mada kada se jednom otvore, više se ne zatvaraju.

„Nedelju dana traje ’zagrevanje’, vreme kada krenu da se pojavljuju cvetovi, a onda sledi nedelju ili desetak dana intenzivnog cvetanja i potom tokom jedne nedelje cvetanje jenjava. Poželjno je da tokom berbe vreme bude suvo i sunčano, jer kada su dani magloviti i vlažni cvetovi brzo uvenu i tučkovi nemaju potreban kvalitet. Zbog toga što je potrebno obaviti berbu što pre, uključena je cela porodica, supruga i ja, trojica sinova, snaja, kumovi, ljudi koje plaćamo. Praktikujemo da ujutru odlazimo u berbu, radimo dva, tri sata, jer duže vreme bi značilo pravo mučenje pošto se sve vreme čuči. U toku dana vadimo tučak iz cvetova i ostavljamo ga da se suši na ramove, na koje je razapeta prirodna svila“, objašnjava naš sagovornik.

Kupci njihovog šafrana uglavnom su restorani, jedna prodavnica zdrave hrane, vinarije koje imaju svoje restorane, a i pojedinci koji koriste taj začin za sopstvene potrebe. Imali su jedne godine i kupca iz Francuske, pošto je u toj zemlji tada proizvodnja podbacila. Cena suvog tučka u našoj zemlji kreće se od tri ili četiri evra po gramu, do 2.000 dinara.

„Nemamo ugovorene veće količine i to je glavni problem pri proizvodnji. Ne možete ništa unapred da planirate. Ukoliko bi pronašli kupca koji bi želeo neku veću količinu, mogli bismo u roku od godinu dana da proširimo zasad, jer smo za proteklih sedam godina stekli iskustvo i videli šta možemo da uradimo. Za sada planiramo da održavamo zasad na postojećih četrdesetak ari“, kaže Nikolić.

Srbija odlična za uzgajanje šafrana

On ističe da se područje naše zemlje pokazalo kao odlično tlo za uzgajanje šafrana, o čemu svedoči i analiza kvaliteta suvog tučka koju su prošle jeseni uradili u Francuskoj. Analiza je obuhvatila miris, ukus i boju i sva ta tri kriterijuma dobila su najviše ocene, a šafran iz sela Tamnič svrstan je u prvu kategoriju.

„Trenutno, osim nas, niko drugi u Srbiji se ne bavi uzgajanjem šafrana na većoj površini. Imali smo nekoliko kupaca lukovica, ali su to bile male količine, od 1.000 do 3.000 komada. Da postoje mogućnosti za prodaju većih količina sigurno bi bilo još domaćinstava koji bi sadila veće površine. Mi ne živimo direktno od ovog posla, što je olakšavajuća okolnost jer nismo opterećeni njime. Ovaj posao shvatamo kao vid neke fizičke aktivnosti, koju bi čovek inače trebao da ima“, smatra Nikolić.

Naš sagovornik navodi da se šafran u restoranima koristi uglavnom kao dodatak pirinču, ribi i morskim plodovima. Belgijanci i Francuzi ga puno upotrebljavaju za alkoholna pića, pre svega za likere i džinove. Šveđani ga dosta koriste u pecivima. Tokom decembra obeležavaju praznik Sveta Lucija i tada mnoga peciva prave upravo sa šafranom.

„Ma ga koristimo za pravljenje čaja i limunade, sladoleda od ove začinske biljke i meda sa šafranom. Med sa šafranom ima odličan uticaj na ljudsko telo. Čiste niti šafrana pomešane sa bagremovim medom čine med izuzetno aromatičnim, punog ukusa, mirisa i boje. Sladoled sa šafranom je po meni možda najbolji slatkiš koji sam ikada probao, sladak je, a osvežavajući“, opisuje Nikolić, ne krijući zadovoljstvo što su njegova supruga i on pokazali da je istok Srbije podjednako dobar i za šafran i za vinovu lozu.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 220, april 2024. 

Zvuči nelogično, ali mnogi mladi Beograđani bi lakše doneli odluku da se presele na drugi kontinent, nego u drugi deo sopstvenog grada. Jedan od ključnih razloga zašto neki mlađi stanovnici prestonice koji imaju posao i po sopstvenim rečima dobra primanja za srpske uslove i dalje žive s roditeljima je uverenje da van njihovog kraja prestaje civilizacija. Pojedinci smatraju da je njihovim vršnjacima iz malih mesta u Srbiji lakše da se osamostale, jer ako žele da studiraju nemaju izbora osim da odu od kuće. A kad jednom odeš, mnogo je teže vratiti se.

Produžena mladost postaje globalni fenomen. Sve više mladih Kineza koji i nisu više tako mladi sklapa „poslovne aranžmane“ s roditeljima da o njima brinu u zamenu za platu. Drugim rečima, umesto da traže posao, „zapošljavaju“ se kod kuće. Nerado napuštanje porodičnog gnezda sve je učestalije čak i u anglosaksonskoj kulturi, koja je bila sinonim za rano osamostaljivanje. Istraživanja godinama unazad pokazuju da više nije retkost da Amerikanci i Britanci ostaju da žive s roditeljima i kada diplomiraju na fakultetu, ili nakon privremenog odlaska odlučuju da se ipak vrate kući. Skandinavci se još uvek drže i prednjače u Evropi u osamostaljivanju, u proseku sa 23 godine.

Analitičari navode da je ključni razlog za odloženo sazrevanje širom sveta u ogromnoj egzistencijalnoj nesigurnosti i sve lošijem ekonomskom položaju mladih. Ali da na to kada će se neko osamostaliti utiču i neke druge stvari, pre svega kulturni obrasci, pokazuju i podaci da odlazak od kuće nije uvek direktno povezan sa dohotkom po glavi stanovnika. Jedan od najeklatantnijih primera su Italijani, koji rado ostaju kod mame i tate čak i kada debelo zađu u četvrtu deceniju.

U „ovim krajevima“, što je postao sinonim za bivšu Jugoslaviju, potomstvo najčešće prvo pregazi tridesetu, pa se tek onda iseljava, a u Srbiji je taj prosek oko 32 godine. Kao glavni razlog se navodi to što nema posla, ili je posao loš i nema se dovoljno novca, a život je sve skuplji, uključujući nedostižne cene kredita za rešavanje stambenog pitanja. Naročito u situaciji kada ne znaš da li ćeš sutra imati i taj loš posao.

Ali šta je razlog da mladi koji imaju posao i po sopstvenim rečima dobra primanja za srpske uslove i dalje ostaju pod istim krovom s roditeljima? Istraživanje Filozofskog fakulteta u Beogradu među mlađim a boljestojećim stanovnicima prestonice pokazuje da za odlaganje preseljenja ima više razloga, ali da ubedljivo preovlađuje – lokalpatriotizam. To je reč kojom ispitanici objašnjavaju svoju vezanost za kraj u kojem su odrasli i zašto nisu spremni da se presele u neki drugi deo grada.

Novi Beograd ti je da odeš jednom godišnje, kao na more

Tako jedan tridesetogodišnjak koji živi na Voždovcu s roditeljima kaže: „Ja ne volim ništa što je preko mosta. Novi Beograd ti je da odeš jednom godišnje, kao na more. Isto ti je i sa onim Krnjačama, Kotežima, ili onaj Medak – bedak. Ali opet, juče sam bio u Kotežu poslovno, i tamo je uređeno, ima velika škola, sigurno je ljudima koji tamo žive to sve dobro. Ali mislim da bi 90% ljudi volelo da ostane tu gde je, jer ljudi ne vole promene. Tu gde si – tu je sigurica“.

Nešto stariji ispitanik sa Dušanovca navodi slične razloge zbog kojih ne odlazi od roditelja, a sebe vidi u svom kraju i kad ostari. „Ja bih voleo da sutra moje dete ide u školu u koju sam ja išao, da isto bude tu u kraju. Zato što brate, kad ti omatoriš, tu će biti i ti tvoji drugari iz kraja. I naša deca se druže. Nekako si siguran, pustiš dete tu, znaš da uvek imaš tu nekog po kraju. Šta da radim na Novom Beogradu, ne znam nikog, ne znam ništa, ne znam gde mi je dete otišlo, ne znam gde da ga tražim. Ovde brate, ako se slučajno izgubi negde – znaš gde može da se izgubi. A tamo po onim blokovima na Novom Beogradu bih se i ja izgubio dok bih njega tražio!“

Neki, poput dvadesetdevetogodišnjaka koji živi u naselju Šumice, među prednostima svog kraja vide i njegovu lokaciju, saobraćajnu infrastrukturu i mogućnost da nađu mesto za parkiranje. „Ja da sad biram lokaciju za preseljenje bilo bi mi važno da ne mora da se prelazi most. Da bude ovaj deo grada gde sam sad. To sam baš juče pričao sa nekim starim kolegama. Rekao sam ’ne uzimam robu na Altini, znaš brate daleko’, i vidim da njima dvojici tu nešto nije pravo. Jer jedan živi u Vraniću koji je ne znam gde, ono Lipovica, tako nešto, a ovaj drugi je sa Altine. I onda sam ja skapirao što je to njih pecnulo i onda jedan meni kaže: ’Šta brate, ja sam za 15 minuta u Savskoj sa Altine’. Ali ja ne verujem da je tako. Ne bih živeo nigde van Šumica, Konjarnik i tako to. Čak ne bih ni Vračar, prevelika je gužva“.

Autokomanda je granica civilizacije, onako skroz iskreno

Tridesetogodišnji Vračarac tvrdi obrnuto, nizašta na svetu ne bi menjao svoj kraj. „Ovde je sve urbano, nije građeno za socijalizam. Za mene je život ono što su granice moga kraja. Tamo do Đerma, ali najviše Autokomanda. Ja uvek govorim da je Autokomanda granica svetova, autoput nam nekako deli ovaj grad – poznat, normalan, civilizovan i tako dalje, u odnosu na divlji, nepregledan, nepoznat. Sad ti namerno navodim takve suprotnosti, onako skroz sam iskren“.

Atokomanda je početak i kraj i za njegovu vršnjakinju koja živi na Senjaku. „Novi Beograd je užasno popularna lokacija i mnogi vole da žive tamo i ljudi koji su iz blokova obožavaju svoj kraj, ali meni je to potpuno strana teritorija sa kojom nemam apsolutno nikakvu emotivnu vezu. Ti kada si u nekom kraju, nekako čak patriotski doživljavaš svoj kraj. Bukvalno lokalpatriotizam, ali u onom smislu samog kraja, ne opštine, ne grada, nego samog kraja. Imaš svoju prodavnicu u koju ideš godinama, imaš svoju zdravu hranu, imaš svoju teretanu, imaš te neke tačke za koje te vezuje toliko toga. I nekako, osim ukoliko si imao loša iskustva, uvek težiš da nastaviš da živiš u kraju u kom si odrastao jer ti je to sve, uslovno rečeno, poznato“.

Dok su roditelji još u snazi, da pripomognu

Novi Beograd bi, s druge strane, bio jedina opcija za preseljenje za dvadesetosmogodišnjaka koji živi na Banovom Brdu, ali samo u krajnjoj nuždi, jer „Brdo je zakon“. Pored vezanosti za svoj kraj navodi još jedan razlog: „Šta bi bilo sa mojima kada bih otišao? Ćale još i nekako, ali keva bi odlepila. Oni ne bi mogli ni finansijski da podnesu da sa mnom ode i moja plata. I šta sutra, kad budu još stariji i bolesniji?“

Vezanost za roditelje, ali u malo drugačijem smislu, kao razlog navodi i nešto stariji ispitanik koji živi u Vrčinu, sa tri porodične generacije pod istim krovom i širom rodbinom u neposrednoj blizini. „Ne bih se ja menjao sa ovima iz ’kruga dvojke’. Ovde imamo kuću, svako ima svoj deo, a zajedno smo. Svi smo familija, ako se i posvađamo pomirićemo se. A da kupujem stan tamo negde u zagušljivom gradu, gde niko nikog ne gleda i gde komšija može ciglom da mi razbije prozor – ma kakvi. Drugo, obzirom na tempo života kojim živimo mi mladi sada, gde juriš i non-stop si u nekom gasu, uvek bismo mogli da se oslonimo da će moji otac i majka moći da pričuvaju dete. Pa u slučaju da bude frka na poslu, spremiće ručak, pa da zajedno klopamo. Dok su još u snazi, da mogu da pripomognu“.

Veliki broj anketiranih smatra da je za to što i dalje žive s roditeljima „kriv“ Beograd, jer kada si rođen u prestonici takvu odluku je mnogo teže doneti nego kad u nju dođeš iz nekog drugog dela Srbije. Jedna dvadesetosmogodišnjakinja to opisuje ovako: „Možda je to najbolje kada sa 19 godina odeš od kuće i dođeš u Beograd da studiraš. To je pravo vreme, a opet nisi sam jer živiš u studentskom domu. Drugo, ti u domu ne moraš sam da čistiš, to rade drugi, onda imaš kantinu, nije da moraš sam da se snalaziš od svojih para. I onda je to idealni neki balans da se odvojiš od roditelja. E sad, ima ta mantra da su mladi koji dođu iz provincije bolji od nas iz Beograda zato što nisu zaštićeni. Možda, ali ja nešto nisam pristalica te generalizacije“.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 218, mart 2024.

Foto: Nikola Aleksic, Unsplash

Iako je direktor klinike za kardiohirurgiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, prof. dr Svetozar Putnik i dalje svoje radne dane provodi u operacionim salama. Voleo bi da je tih sala više i da su one bolje opremljene, ali, kako kaže, i sa ovim što trenutno imamo naši lekari izvode sve zahvate koji se rade u daleko razvijenijim zemljama, i to sa jednako dobrim rezultatima. Osim o situaciji u domaćoj kardiohirurgiji, dr Putnik za B&F govori i o budućnosti srpskog zdravstva, iz ugla profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu. Po njegovim rečima, ta budućnost nije onoliko crna kakvom se predstavlja u medijima – mladi stručnjaci su podjednako kvalitetni kao njihove starije kolege, a praksa pokazuje da veliki broj njih najverovatnije neće svoj profesionalni put nastavljati u inostranstvu.

B&F: Zašto ste odabrali lekarski poziv i šta ste sve, osim stručnog znanja, morali da naučite da biste se uspešno bavili medicinom?

Svetozar Putnik: Imam utisak da bi na ovo pitanje trebalo dati neki plemenit odgovor o altruizmu i empatiji. Istina je da te dve osobine jesu bile prisutne, ali nisu bile moj glavni motiv. Upisao sam fakultet iz mnogo banalnijeg razloga – nisam bio dobar u matematici pa mi je izbor profesija bio znatno sužen. Pored toga, majka mi je bila lekarka, kao i dobar deo njene i očeve familije. Zato je Medicinski fakultet u Beogradu za mene bio prirodan izbor. Na njemu sam diplomirao, magistrirao i doktorirao.

Ali, tek kada sam počeo da radim shvatio sam šta ova profesija nosi sa sobom. Ona jeste humana i lepa, ali ponekad je i izuzetno teška. Jedan od većih izazova za mlade lekare je prihvatanje činjenice da im neće svaki dan na poslu biti uspešan. Za razliku od mnogih drugih profesija, u našoj to znači da vam se pacijent nekada neće probuditi. To je nešto sa čim morate naučiti da živite.

B&F: Kako se to može naučiti?

Svetozar Putnik: Kada se bavite kardiohirurgijom vi uglavnom radite sa životno ugroženim ljudima. Statistike pokazuju da se mortalitet u našoj grani medicine, u zavisnosti od tipa zahvata koje radimo, kreće od jedan do 10 odsto. To znači da značajan broj ljudi nećete uspeti da spasite, koliko god se trudili. Ako prihvatite tu činjenicu biće vam lakše da ostanete predani poslu i da ga obavljate „hladne glave“, skoncentrisano i precizno, jer u ovoj struci od nekoliko milimetara zavisi pacijentov život.

Sreća u nesreći je da kao mlad lekar imate mnogo vremena da naučite da se nosite sa gubicima. Tačnije, imate najmanje šest godina studiranja, pet godina specijalizacije, zatim dve godine subspecijalizacije, i nakon toga period obaveznog usavršavanja u nekom od inostranih centara u vašoj oblasti. Za to vreme suočićete se sa surovom istinom da lekari nisu svemoćni i da je u nekim slučajevima smrt neminovna. Prihvatanje te činjenice će vam pomoći da ubuduće efikasnije spašavate one živote koje je moguće spasiti.

B&F: Pomenuli ste usavršavanje u inostranstvu. Šta vas je, posle boravka u poznatim medicinskim centrima u Holandiji, SAD i Francuskoj, motivisalo da se vratite u našu zemlju?

Svetozar Putnik: To je bila neka vrsta patriotizma, ali, priznajem, sebičnog. Želeo sam da budem okružen bližnjima, ali i svim drugim ljudima sa kojima delim jezik, kulturu, pa i istoriju. Nemerljiv je taj osećaj da lečite „svoje“ ljude. Ovoga sam postao svestan tek tokom rada u inostranstvu, gde je odnos sa pacijentima bio drugačiji, manje je bilo srdačnosti, manje emocija.

To je bio jedan od mojih glavnih motiva za povratak u Srbiju. Da sam razmišljao racionalnije, verovatno bih ostao u bolnicama u kojima ću više zarađivati ili imati bolje mogućnosti za naučno-istraživački rad. Ali ja sam, vođen emocijama, doneo odluku koja me je usrećila i ubeđen sam da nisam pogrešio.

B&F: Ovo se ne može čuti često, jer su u našoj javnosti najzastupljenije priče o masovnom odlasku zdravstvenih radnika u inostranstvo, koje često prate rezignirani komentari da uskoro neće imati ko da nas leči.

Svetozar Putnik: I do mene dolaze te priče, kao i one o padu kvaliteta medicinskog obrazovanja. Međutim, da je stvarno tako ne bi se zapadne zemlje otimale za naše medicinske radnike.

U to imam uvid „iz prve ruke“, jer predajem na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Samo 500 studenata godišnje, najboljih iz cele zemlje, uspe da upiše ovaj fakultet. Osim što su dobri učenici, oni su i veoma uporni, entuzijastični i motivisani, u suprotnom nikada ne bi uspeli da ga završe. Verujem da će ti mladi ljudi jednog dana biti dobri stručnjaci, kao što je moja generacija sada, jer dobro se sećam kako i u nas, kada smo bili studenti, stariji nisu imali mnogo poverenja. To je izgleda neki naš tradicionalni međugeneracijski odnos.

Ipak, moram da primetim da novi naraštaji nisu potpuno isti kao što smo mi bili. Oni su izašli iz drugačijeg sistema i svet posmatraju drugim očima. Moji sadašnji studenti su vrlo racionalni, njima je važno da budu dobri u svom poslu ali i da taj svoj kvalitet naplate. Na našu žalost ili na sreću – to nisam stručan da procenim. Uglavnom, tu se krije jedan od razloga što deo njih odlazi u inostranstvo. Naravno, niko im ovo ne može zabraniti, oni treba da budu slobodni da biraju svoj put, ali mi je ponekad žao što se naše društvo olako odriče znanja u čije stvaranje je mnogo uložilo.

Međutim, situacija nije toliko katastrofalna koliko na prvi pogled izgleda. Ogroman broj medicinskih stručnjaka ostaje u Srbiji. Šta više, moje iskustvo pokazuje da je u poslednje vreme odliv ovih kadrova usporio.

B&F: Imaju li mladi kardiohirurzi ovde mogućnost da rade zahvate slične onima u razvijenijim zdravstvenim sistemima?

Svetozar Putnik: Apsolutno. U Srbiji se izvode iste procedure kao u poznatim svetskim bolnicama, na identičan način, sa jednakim rezultatima. Naravno, uvek ima mesta za poboljšanje – naša infrastruktura bi mogla biti bolja, morali bismo imati veći broj operacionih sala, savremeniju opremu i slično.

Naš problem je što kao društvo nemamo svest da zdravstveni sistem ne može da funkcioniše samo na entuzijazmu zaposlenih. Zato mislim da bi, osim lekara, trebalo da bude bolje plaćeno i drugo medicinsko osoblje koje radi veliki deo posla, a za to mu se retko priznaju zasluge.

B&F: I lekarima se priznaju zasluge u javnosti uglavnom samo onda kada naprave ogroman podvig, kao kada ste Vi uradili transplantaciju srca maloletnom pacijentu.

Svetozar Putnik: Čini mi se da je ova tema bila interesantna medijima zato što smo mi bili prvi u Srbiji koji su uradili transplantaciju srca detetu. Ovo je inače jedna od najzahtevnijih medicinskih procedura. U svaku transplantaciju je uključeno preko 50 zdravstvenih profesionalaca. To su stručnjaci koji prave liste čekanja i utvrđuju koji organ bi odgovarao kojem primaocu, zatim tim koji održava donora organa u životu, te lekari i osoblje koji izvode veoma složen zahvat vađenja organa, potom profesionalci koji održavaju i transportuju organ u adekvatnim uslovima, i na kraju mi koji treba da ugradimo donirani organ u telo primaoca. Svi koji učestvuju u ovom postupku trebalo bi da budu savršeno sinhronizovani i da izvedu ceo poduhvat u roku od četiri sata. To je optimalno vreme koje treba da prođe od trenutka kada u donoru srce prestane da kuca do momenta kada ono ponovo zakuca u primaocu.

Izvođenje transplantacija je dakle veoma kompleksan posao, ali prati ga velika sreća koju osetite kada vam se posle operacije pacijent probudi, izađe iz bolnice, i potom čujete da se vratio u školu i da živi život jednog zdravog tinejdžera.

B&F: Liste čekanja na transplantacije u Srbiji su veoma dugačke, a jedan od razloga za to je mali broj donora. Kako se boriti protiv široko rasprostranjenih zabluda o doniranju organa?

Svetozar Putnik: Važno je znati da ne odgovara svakome svačije srce. Iz tog razloga se školovani profesionalci veoma detaljno bave „uparivanjem“ organa donora i primaoca. Takođe, već sam pomenuo da u procesu transplantacije učestvuje 50 ljudi a često i više, jer se uglavnom od jednog donora uzima više organa. Zaista je teško poverovati da su baš svi ti ljudi potkupljivi i da postoji neka sistemska zavera za preuzimanje nečijih organa i njihovo presađivanje u platežne pacijente.

Da bismo smanjili liste čekanja u ovoj oblasti potrebno je više vere u zdravstveni sistem i više ulaganja u njega, kako bi mogao da prikaže svoj pun potencijal. A dešava nam se upravo suprotno – broj ljudi koji čekaju na donacije organa se neprekidno uvećava. Mi u kardiohirurgiji ovaj problem pokušavamo da nadomestimo, između ostalog, i ugradnjom veštačkih srca koja služe da se premosti vremenski interval dok se čeka na donorsko. Nekada, najčešće kod starijih ljudi, to je doživotno terapijsko rešenje. Ali ne i najbolje – najbolje bi bilo kada bismo imali više transplantacija.

B&F: Kakvo je, prema Vašem iskustvu, zdravlje ljudi u Srbiji?

Svetozar Putnik: Naši sugrađani generalno ne vode dovoljno računa o svom zdravlju. Kod nas često dolaze pacijenti u odmaklim fazama bolesti, zato što ne idu na preventivne preglede. Ljudi retko idu kod lekara kada misle da su zdravi. To se ne menja ni kada primete početne, blaže simptome bolesti. A najbolje bi bilo da se bolest što pre stavi pod kontrolu, dok ne uznapreduje i ne ošteti srce.

Dodatni problem sa zdravljem u Srbiji je što mi nismo baš šampioni zdravih navika. Istraživanja su pokazala da se životni vek drastično produžava ako se ljudi bave prevencijom bolesti srca. Prevencija podrazumeva smanjivanje potencijalnih faktora rizika kao što su pušenje, masna hrana, neregulisan krvni pritisak, visok šećer, fizička neaktivnost i drugo. Ako samo to učinite, već ste dovoljno uradili za sebe. Genetika je, međutim, ono na šta ne možete da utičete, ali zato postoje preventivni pregledi. Ukoliko se na njima utvrdi da imate neki problem, mi smo tu da ga rešimo.

Marija Dukić

Biznis & finansije 221, maj 2024. 

Nije vijest kada pas ujede čovjeka niti kad sa Boingovog aviona u letu otpadaju dijelovi. Tehnički problemi ovih aviona postali su pravilo a ne izuzetak, a jedina nepoznanica je koliko nisko još nekada respektabilna kompanija može da padne.

Statistika kaže da su avioni najsigurniji vid transporta, ali statistika je jedno a život je drugo. Kada su u oktobru 2018. u Indoneziji srušio Boing 737 Max sa 189 putnika, to se moglo otpisati kao statistička anomalija. Kada se šest mjeseci kasnije, u martu 2019. godine drugi 737 Max srušio u Etiopiji, i kada je poginulo 157 putnika, bilo je jasno da nešto nije u redu sa ovim avionima. Iako je Boing krivicu za smrt 346 putnika, koliko je nastradalo u ove dvije nesreće, svaljivao prvenstveno na pilote i kompanije, istraga koja je uslijedila pokazala je da je putnike jednostavno ubila pohlepa.

Teoretski, svaka promjena kod nove verzije aviona zahtjeva da piloti ponovo prođu kroz trening, kako bi se upoznali sa promjenama i dobili licencu da lete i na novoj verziji. U slučaju Boinga 737 Max izmjene su značile da se nova verzija u pojedinim situacijama ponaša potpuno drugačije, te da se kontrola nad avionom gubi izuzetno lako ukoliko pilot ne zna nove trikove.

Kako je preobuka pilota skupa, a Boingu za vratom konstantno diše glavni i jedini globalni takmac, Erbas, menadžeri su odlučili da kupcima nove verzije kažu kako nema nikakve potrebe za dodatnom obukom pilota, što je bila laž. Pokazalo se da je pad dva aviona bio samo vrh ledenog brijega, te da su zaposleni u Boingu i te kako bili svjesni da proizvode i prodaju falične avione.

Pohlepa ubija

Tako je iz interne prepiske isplivao i imejl iz 2017. godine, gdje je jedan zaposleni slikovito opisao 737 Max, sa „ovaj avion su dizajnirali klovnovi koje su nadzirali majmuni“, dok je drugi zaposleni kategorički tvrdio da vlastitu porodicu ne bi ukrcao na ovaj avion. Šteta je samo što to niko nije rekao pilotima i putnicima u Indoneziji i Etiopiji.

Dvije tragedije nisu bile i kraj problema. Uprkos obećanjima uprave Boinga kako su svjesni grešaka, te da su odmah preduzeli mjere da se tako nešto ne ponovi, tehnički problemi sa avionima Boinga su nastavili da se nižu. Vrhunac je uslijedio početkom januara ove godine, kada su tokom leta sa aviona jednostavno otpala vrata. Srećom, ovog puta niko nije nastradao.

U međuvremenu počeli su se javljati bivši i sadašnji zaposleni, čija su svjedočenja pokazala da je u proizvodnji vladao haos, ali da su se svi pravili blesavi. Prvi „zviždač“ bio je John Barnett, koji je do penzionisanja 2017. godine bio menadžer u kontroli kvaliteta i koji je javno upozorio da je sporan kvalitet radova i na drugom modelu, Boing 787. Prije zvaničnog svjedočenja pred nadležnim institucijama, u martu ove godine Barnett je pronađen mrtav. Zvanično, radilo se u samoubistvu, mada su prijatelji tvrdili da im je unaprijed rekao da nema namjeru da počini samoubistvo.

Očigledno, špekulacije o naprasnoj smrti „zviždača“ su atak na čast, ugled i poštenje američke policije, jer kome ćeš vjerovati ako ne policiji. Drugi „zviždač“, Sam Salehpour, za sada je još uvijek živ. Tvrdi da na Boingu 787 postoje rupe na mjestima gdje se spajaju dijelovi trupa, što bi u jednom trenutku moglo dovesti do raspada aviona u toku leta.

Mangupi u redovima Boinga

Ako nam iko dođe glave, biće to mangupi u našim redovima, svojevremeno je svoje saborce upozoravao Lenjin. Boingu su glave došle knjigovođe i opsesija sa kresanjem svih troškova zbog maksimizacije profita danas, a sutra šta bude. Direktori Boinga došli su prije 20 godina na genijalnu ideju da se okrenu outsourcingu, kako bi povećali profit, odnosno vlastite bonuse. Tako je glavna Boingova fabrika aviona prodata investicionom fondu i postala Spirit AeroSystems.

I novim vlasnicima kompanije Spirit AeroSystems, bila je draga ideja i blagodeti outsourcinga, pa su i oni narudžbe Boinga proslijedili dalje vlastitim podugovaračima. Naravno, i njima je ključni kriterij bio što niža cijena, kako bi se maksimizirao profit.
Time je kreiran lanac u kome je svako nastojao da proizvodnju prebaci nekome drugom, a da za sebe zadrži što veći dio profita, dok su kvalitet i sigurnost tako proizvedenih aviona postali trećerazredno pitanje.

Praksa fokusiranja na maksimizaciju kratkoročnog profita nije bila karakteristična samo za Boing, već je riječ o uobičajenom ponašanju modernih zapadnih menadžera. Razlika je što nije isto proizvoditi avione i cipele. Loše napravljena cipela koja se raspadne iznerviraće jednog kupca i to je sve. Avion koji se zbog fušeraja raspadne u vazduhu ubiće više od stotinu ljudi. Zbog toga su i standardi, barem na papiru, kada se radi o proizvodnji aviona i aviodijelova puno oštriji.

Kontrola kvaliteta kao farsa

Pored interne kontrole kvaliteta od strane Spirit AeroSystems, svoje kontrolore trebao je u pogonima imati i Boing. Ali vremena su teška, kontrolori dodatan trošak, što znači i manji profit, pa se broj kontrolora, kako internih tako i onih iz Boinga, drastično smanjio a kontrola je prebačena na same radnike.

Poguban uticaj imala je i pandemija, jer nakon što je inicijalno proizvodnja drastično smanjena a masa radnika otpuštena, sa porastom potražnje za avionima, pojavio se problem nestašice kvalifikovanih radnika, pa se zapošljavao ko stigne. U teoriji, nadzor nad proizvodnjom aviona u SAD vrši i Federalna uprava za avijaciju (FAA). U praksi, u najboljoj tradiciji deregulacije prepušteno je samom proizvođaču da vrši finalnu superviziju u ime FAA, na bazi časne riječi da će to raditi potpuno nepristrasno i profesionalno. Upozorenja „zviždača“ kao i interna dokumentacija pokazali su da su svi bili svjesni propusta u proizvodnji, ali je to sve svjesno ignorisano jer prioritet je bila isporuka aviona po svaku cijenu.

Knjigovođe potisnule inžinjere

Analitičari američke avioindustrije glavni uzrok svih problema vide u spajanju Boinga sa kompanijom McDonnell Douglas 1997. godine. Poslovne filozofije ove dvije kompanije su se drastično razlikovale. Dok je Boing imao reputaciju „inžinjerske kompanije“, gdje je prioritet bio na inovaciji i kvalitetu a vrh kompanije su činili inžinjeri sa višedecenijskim iskustvom, McDonnell Douglas je bio kompanija kojom su dominirale knjigovođe, gdje je sve bilo podređeno maksimizaciji profita kroz kresanje troškova po svaku cijenu.

Nakon spajanja, u „novom“ Boingu vlast su preuzele knjigovođe iz McDonnell Douglasa, dok su inžinjeri gurnuti u stranu. Paradoksalno, iako su prodaja Spirit AeroSystems i outsourcing proizvodnje inicijalno u Boingu slavljeni kao veliki finansijski uspjeh, naknadne analize su pokazale da je gubitak direktne kontrole nad proizvodnjom u praksi povećao troškove, a o padu kvaliteta da i ne govorimo. Ali ove neugodne činjenice su jednostavno ignorisane.

Nervozni su postali i putnici, pa se primjećuje da prilikom kupovine karata sve više njih izbjegava letove na kojima se koriste Boingovi avioni, ali izbor im nije prevelik. Globalnim tržištem dominiraju Boing i Erbas, kao rezultat konstantne konsolidacije na tržištu.

Mada bi u Erbasu sada mogli da se naslađuju mukama i problemima u kojima se našao njihov glavni konkurent, nemaju razloga za likovanje. Iako Erbasovi avionu uživaju reputaciju kvalitetnih mašina, i njih velikim brojem komponenti snabdijeva isti dobavljač, Spirit AeroSystems. Globalizovana ekonomija znači da iako su etikete i dizajn različiti, „ispod haube“ su isti dijelovi.

Premda se kao rezultat svih ovih skandala primjećuje pad prihoda, Boing je preveliki da propadne. U ukupnom prihodu kompanije za prvi kvartal 2024. godine, od 16,6 milijardi dolara učešće civilne avijacije čini tek oko jedne četvrtine, dok proizvodnja naoružanja donosi gotovo dvostruke više novca. Tako da se čini da je komercijalna avijacija za današnji Boing više hobi a manje osnovna djelatnost, a avioni koji padaju normalni trošak poslovanja.

Dražen Simić

Biznis & finansije 221, maj 2024. 

Foto: Ramon Kagie, Unsplash