Home Vesti Zabava
Category:

Zabava

Zabava

Američki prevoznici marihuane dobijaju otkaze jer koriste kanabis

by bifadmin

Iako je marihuana legalizovana u većini američkih država, tokom poslednje dve godine posao je izgubilo 100.000 vozača kamiona koji prevoze ovo opojno sredstvo, jer su rutinski testovi za kontrolu droge pokazali da su upotrebljavali kanabis nedeljama, pa i mesecima ranije, pre nego što su seli za volan. Svega četvrtina vozača je tražila da se vrati na posao, pa su prevoznici u velikom problemu jer ne mogu da nađu radnike za transport marihuane. Zato njihovo udruženje traži od američkih vlasti da se ovi testovi promene.

Marihuana je legalizovana u većini saveznih američkih država, što znači da punoletni građani mogu da je upotrebljavaju u medicinske i takozvane rekreativne svrhe. Izuzev ako nisu vozači kamiona koji prevoze marihuanu. Oni mogu da izgube posao ukoliko rutinski test na droge, koje je propisala vlada Sjedinjenih Država, pokaže da su koristili marihuanu nekoliko nedelja, pa čak i meseci ranije, pre nego što su seli za volan.

Prema najnovijim podacima koje je objavila Služba za razmenu droga i alkohola Federalne uprave za sigurnost prevoznika, ogranak američkog Ministarstva saobraćaja, više od 40 000 vozača kamiona s komercijalnom dozvolom nije prošlo savezne kontrole na marihuanu u 2022. godini. Izveštaj pokazuje da je tokom rutinskih kontrola prevoznika utvrđeno da je od 2020. godine, preko 100.000 vozača kamiona koji su prevozili marihuanu, bilo pozitivno na kanabis.

Draža marihuana nego posao

Od ovog broja, samo je oko 25 odsto vozača tražilo da se vrate na posao. Zbog toga, kamionski prevoznici širom SAD imaju ogromnih problema da nađu radnike za prevoz kanabisa i traže od američkih vlasti da se ovo testovi promene.

Američka javnost je podeljena oko ovog pitanja. Dok jedni smatraju da profesionalni vozači ne bi smeli da koriste bilo kakva opojna sredstva i da bi ovakve kontrole trebalo da budu i češće, drugi se protive i tvrde da su vozači kamiona diskriminisani. Njihovo objašnjenje glasi da testovi koji se koriste nisu usmereni samo na trenutno stanje u kojem se vozač nalazi, već da su oni napravljeni tako da tragaju za prisustvom marihuane u organizmu čak i ako je osoba koju testiraju konzumirala marihuanu pre dugog vremenskog perioda.

To bi bilo isto kao kada bi policija zaustavljala građane u kolima i testirala ih da li su nedeljama ranije pili alkohol i ako jesu, kažnjavala ih zbog toga, uprkos tome što su u trenutku kada ih je policajac zaustavio bili potpuno trezni.

Foto: dadgrass, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Ilon Mask opet uticao na vrednost jedne kriptovalute preko Tvitera

by bifadmin

Ovaj put nisu bile u pitanju poznate kriptovalute već Dogecoin, digitalni novčić koji je nastao kao sprdnja na račun kriptovaluta.

Kreirali su ga 2013. godine programeri Bili Markus i Džekson Palmer iz čiste dosade, kako bi ismejali čitavu priču o kriptovalutama. Nastao je kombinovanjem dve aktuelne teme te godine – kriptovaluta i internet-šale, odnosno “mima” po imenu “doge” na kojem je prikazan pas rase šiba inu sa različitim komentarima. Ta kriptovaluta je međutim privukla pažnju kontroverznog milijardera i on je počeo da je promoviše preko svog naloga na Tviteru.

U međuvremenu je i kupio ovu društvenu mrežu, a sada je i lik tog psa stavio u zaglavlje Tvitera umesto svima poznate ptičice po kojoj je ova mreža ponela ime.

Od jutros, kada je Tviter osvanuo sa novim logom, cena Dogecoina je porasla za oko 30 odsto. Međutim, ova kriptovaluta i dalje ima izrazito nisku vrednost, od 0,10 dolara.

Ovo međutim ne bi bila toliko interesantna vest da se Mask upravo ne suočava sa kolektivnom tužbom koja ga tereti da je učestvovao u piramidalnoj šemi sa ciljem podizanja vrednosti ove kriptovalute. Tužitelji navode da je on namerno objavljivao svoju podršku Dogecoinu znajući da ima mnogo pratilaca koji mu slepo veruju. Na taj način je kriptovaluti znatno podizao vredost iako je bio svestan da ona realno nema pokriće za tu veštački napumpanu vrednost. U jednom trenutku Dogecoin je porastao a zatim je doživeo veliki pad, od kojeg je, kako tužitelji tvrde, Mask profitirao.

Postupak je još u toku a ako bude optužen, američki milijarder će morati da plati kaznu od 258 milijardi dolara.

Foto: MazRx, Wikipedia

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusZabava

Nepravedno zaboravljena preduzetnica: Služavka koja izmislila franšizu

by bifadmin

Šezdeset godina pre nego što je MekDonalds započeo svoj put ka franšiznoj imperiji, ovaj model poslovanja je izmislila jedna Kanađanka, potekla iz krajnje bede. Siromašna služavka je zahvaljujući svojoj dovitljivosti i hrabrosti da ispolji poslovne ambicije u vreme kada su takve žene tretirane kao „ozbiljno bolesne“, začela i razvila modernu frizersku industriju. Izgradila je franšizno carstvo od preko 500 frizerskih salona širom SAD, Kanade i Evrope, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. Uprkos tome, danas skoro niko ne zna za nju.

Istoričari ekonomije mogu i te kako da se ogreše o činjenice. To dokazuje i primer da danas praktično niko ne dovodi u pitanje podatak ko je začetnik franšiznog modela poslovanja. Gotovo svi jednoglasno tvrde da je to Rej Krok, uspešni američki preduzetnik koji je od samouslužnog restorana braće Mek Donalds u San Bernardinu u Kaliforniji, inače kupaca njegovih miksera, napravio prvu i danas najveću franšiznu imperiju.

Ali franšiza nema oca, nego majku. Ovakav model širenja poslovanja je započela jedna žena, čak 60 godina pre nego što je na tu ideju došao Rej Krok. Više od jednog veka kasnije, ona je uglavnom nepoznata široj javnosti. Njeno ime je Marta Matilda Harper, izgradila je prvu franšizu frizerskih salona u SAD i proširila je po svetu, obučivši stotine siromašnih žena da pokrenu i vode sopstveni posao. I sve to u vreme kada su pripadnice takozvanog „slabijeg pola“ koje bi se usudile da ispolje bilo kakve političke ili poslovne ambicije, u javnosti etiketirane kao osobe koje pate od „ozbiljne ženske bolesti“.

Marta Harper je rođena 1857. godine u malom selu u Ontariju u Kanadi. Njen otac je bio krojač koji je vodio više računa o religijskom čistunstvu nego o poslu, pa je porodica sa desetoro dece jedva preživljavala u brvnari sa samo jednom prostorijom. Na kraju, da bi se spasili od gladi, krojač koji je tukao svoju decu i za najmanji „moralni prestup“, počeo je da ih iznajmljuje kao radnu snagu uspešnijima od sebe. Tako je Marta već sa sedam godina počela da pere, čisti i kuva po bogatim porodicama, za platu od tadašnjih četiri dolara mesečno. Od tog novca nije dobijala ništa, jer je svaki peni završavao u džepu njenog oca.

Kad život promeni jedan papirić

Pet godina kasnije, dospela je kao sluškinja u porodicu jednog lekara po imenu Veston Leroj Heriman. Tu je konačno počela da nazire mogućnost kako da se oslobodi ropstva koje joj je nametnuo sopstveni otac. Heriman je imao lekarsku ordinaciju, ali ga je posebno zanimalo proučavanje ljudske kose. Ovakvo interesovanje nije bilo uobičajeno u vreme kada su se ljudi retko kupali i još ređe prali kosu. Problem nije bio samo u shvatanju higijene, već i u nedostatku tople vode i u nestašici sapuna koji se pravio od svinjske masti i pepela, što je tada predstavljalo vrhunac kozmetičke industrije.

Zato ne čudi da kanadski lekar nije nalazio mnogo sagovornika u oblasti koja ga je zanimala, ali je imao jednog jako zainteresovanog slušaoca – svoju trinaestogodišnju sluškinju Martu. Tokom sledeće decenije sa njom je delio sva svoja otkrića, a kada je umro 1879. godine ostavio joj je nešto novca i papirić koji će promeniti njen život – recepturu tonika za kosu, spravljenog od biljaka. Dvadesetdvogodišnja Marta Harper pobegla je sa to malo novca i sa receptom u džepu daleko od svoga oca, u američki grad Ročester u saveznoj državi Njujork.

Njena ušteđevina je bila mizerna i zato se ponovo zaposlila kao služavka, ali je brzo shvatila da je nova sredina potpuno drugačija od one u kojoj je odrasla. Život u Ročesteru je bio mnogo užurbaniji i sve se vrtelo oko poslovnih prilika, pa je i sluškinja poreklom iz Kanade počela da gradi svoju kada se zaposlila kod jedne bogatašice, Luele Roberts. Preuzela je ulogu njenog ličnog frizera i pokazala se toliko veštom da su ubrzo sve žene iz visokog društva želele da imaju isti tretman i frizuru.

Tako se kuća njene poslodavke pretvorila u preteču frizerskog salona, a Marta je ono malo slobodnog vremena provodila u podrumu, gde je na osnovu stečenog iskustva poboljšavala recepturu kanadskog lekara i potom počela da proizvodi sopstvenu varijantu tonika za kosu.

Pionirka franšize

Zamisao da otvori javni salon u to vreme je bila nezamisliva, ne samo zato što je bila žena, već i zbog činjenice da su i sve druge žene bile zgranute idejom da se ulepšavaju izvan kućne intime. No, Marta Harper nije odustajala, iznajmila je advokata i izborila se da dobije poslovni prostor, i to nigde dugo nego u zgradi u kojoj su bile smeštene najprestižnije firme u Ročesteru. Imala je 31 godinu kada je otvorila prvi frizerski salon, u koji je uložila 360 dolara, svoju životnu ušteđevinu. Ali salon je zvrjao prazan, dok se vlasnica nije dosetila da profesoru muzike koji je u blizini održavao časove klavira, ustupi svoje prostorije kao mesto gde majke i guvernante mogu da sačekaju decu dok ne završe sa časom. I da usput izađu iz „čekaonice“ sa novom frizurom.

Bio je to genijalan marketinški potez, kojem nije mogao da odoli sve veći broj žena. Harper je iskoristila takvo interesovanje da svoju uslugu podeli na više različitih tretmana, nadenuvši im zvučna imena, a pošto je imala izrazito bujnu i sjajnu kosu, samoj sebi je predstavljala najbolju reklamu. Sa rastom posla, zaradu je uložila u opremu koju je takođe sama osmislila. Izumela je prvu frizersku stolicu za pranje kose, koja se naslanjala na lavabo i imala udubljene za vrat. Kada su mušterije masovno počele da dolaze iz drugih gradova, shvatila je da sama više neće moći da obavlja toliki posao i došla je na ideju da proširi broj salona, ali na jedan potpuno nov način.

Napravila je listu gradova iz kojih je dolazio najveći broj klijentkinja i tamo je pronalazila žene iz siromašnih slojeva, koje su bile voljne da započnu sopstveni posao. Uporedo sa obučavanjem radnica, lobirala je da njene mušterije potpisuju peticije za otvaranje frizerskog salona u njihovom mestu. Kada bi izdejstvovala dozvolu za otvaranje takvog objekta, svojim učenicama je pozajmljivala početni kapital, uz uslov da moraju da rade striktno prema njenom modelu i standardima, da koriste isti reklamni materijal i da od nje kupuju opremu i preprate za kosu. Ona bi lično odabrala svaku lokaciju za otvaranje salona i kontrolisala je kako se odvija poslovanje.

Životna greška

Njen poslovni model se pokazao toliko uspešnim i stabilnim, da je do izbijanja Prvog svetskog rata 1914. godine izgradila franšizu od 134 frizerska salona u 128 gradova širom SAD, Kanade i Evrope. Dvadesetih godina prošlog veka je proširila posao i na mušku klijentelu, a zanimljivo je da nije odustajala od svojih prirodnih preparata ni kada su tržište preplavili šamponi i drugi proizvodi za negu kose zasnovani na hemiji. Uprkos tome što je odbijala da svoje proizvode komercijalizuje kroz industrijsku proizvodnju, toliko se obogatila da je u vreme Velike depresije poklonila 1.500 dolara nekadašnjoj poslodavki i bogatašici Lueli Roberts, kako ne bi izgubila svoje imanje i tako je spasila od propasti.

Marta Harper je bila prva žena koja je postala članica Privrednog udruženja Ročestera, ali je na kraju napravila životnu grešku – kada je već prevalila šezdesetu godinu, udala se za mnogo mlađeg i daleko nesposobnijeg muškarca od sebe. On je posle njene smrti 1950. godine nasledio frizersko carstvo od preko 500 salona širom sveta, koji su u sadašnjem novcu vredeli 20 milijardi dolara. I uspeo je da ga – upropasti. Njen suprug je već 1956. godine prodao posrnuli posao i ubrzo su svi zaboravili ženu kojoj su se svojevremeno divili američki predsednik Vudro Vilson i začetnik američke automobilske industrije Henri Ford.

Na mestu gde je Marta Harper otvorila svoj prvi frizerski salon u Ročesteru danas se nalazi prodavnica guma, a ceo taj kraj su preplavili MekDonaldsovi restorani.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Lucas Mendes, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Nemački monasi proizveli pivo u prahu

by bifadmin

Pivara “Neuzeller Kloster” kojom upravljaju katolički monasi iz Istočne Nemačke kreirala je prvo pivo u prahu na svetu.

U njihovom manastiru “Kloster Neuzelle” se inače već 400 godina proizvodi pivo, a njihov najpoznatiji proizvod je “pivo protiv starenja”. Sada će međutim “antiejdžing pivo” dobiti opasnu konkurenciju – veoma inovativno piće u prahu. U njega je potrebno samo dodati vodu i pivo je odmah spremno za konzumiranje, sa sve penom.

S obzirom na to da 90 odsto piva čini voda, ovaj prah će biti lakši za transportovanje pa će troškovi njegovog prevoza biti znatno niži nego u slučaju pravog piva. Takođe, njegova upotreba bi mogla da smanji i ugljenični otisak pivske industrije budući da će se manje ugljen-dioksida trošiti za njegov transport.

Ono što pak može razočarati ljubitelje piva sklone eksperimentisanju je vest da je ovo pivo bezalkoholno. Pivo u prahu je trenutno u fazi testiranja a kada se ona završi monasi planiraju da počnu da proizvode i alkoholnu verziju. Ipak, prvo će sačekati da vide kolika je tražnja za ovim proizvodom pre nego što nastave da ulažu u njega.

Cilj im je, kako kažu, da unaprede tradicionalne tehnike proizvodnje piva kako bi ubuduće minimalizovali potrošnju sirovina, energije ali i angažovanje radne snage. Oni ne žele da uvode nove vrste piva na tržište već da promene poslovni model pivara.

Izvor: Greek reporter

Foto: Monica di Loxley, Unsplash

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusZabava

Vladimir Banić, autor emisije „Fantastična planeta“: Ljudi nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri

by bifadmin

Da bi došao do zaključka iz naslova, televizijski novinar Vladimir Banić je za godinu dana obišao 50 država, leteo 80 puta, promenio stotinak hotela i razgovarao sa više desetina sagovornika na preko 25 jezika. Na jednom od tih putovanja je upoznao izbeglice iz Libana koje su zbog kvara na čamcu provele deset dana na moru. „Mom sagovorniku je na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga“, priča o jednom od svojih najpotresnijih iskustava naš sagovornik, koji se odlučio za dokumentarističko novinarstvo i zato da bi novim naraštajima novinara pokazao koliko je njihov posao važan.

Vladimir Banić se pre pet godina iz rodnog Beograda preselio u Ljubljanu, a stalni posao na RTS-u zamenio honorarnim radom za svog bivšeg poslodavca, ali i za neke nove. Kao frilenser pratio je različite događaje širom sveta, počev od izbegličkih kriza preko ekonomskih skupova, pa sve do ratova. Među retkim je novinarima koji su na početku pandemije izveštavali iz japanske luke Jokohama u kojoj se nalazio „zaraženi“ brod, kao i iz crvenih zona u Italiji.

„Ništa od toga nisam radio zato što sam adrenalinski zavisnik ili nešto preterano hrabar, nego zato što je to moja novinarska dužnost”, kaže za B&F Banić i dodaje da je, ipak, imao jedan vrlo bitan lični motiv – da novim naraštajima novinara pokaže da je ovaj posao važan, uzbudljiv i kreativan. Kao uostalom i njegova emisija koja je povod za ovaj intervju.

B&F: Kako ste došli na ideju da napravite „Fantastičnu planetu“?

Vladimir Banić: Pošto sam često izveštavao iz inostranstva, na svojim putovanjima prikupio sam mnogo interesantnih sagovornika i tema koje nikako nisu dolazile na dnevni red. Iskoristio sam ih tek kada sam poželeo sam da napravim nešto svoje – emisiju koja bi u isto vreme bila informativna, edukativna, korisna i zanimljiva. Analizirao sam neke od najpopularnijih dokumentarističkih emisija na svetu i shvatio sam da većina njih ima još jedan tajni sastojak – putovanja.

To mi je sasvim odgovaralo jer sam pripadnik generacije koja, zbog viznog režima, u mladosti nije mnogo putovala. I dan-danas mi se ponekad učini da će, ako predugo ostanem na jednom mestu, opet neko doći da nas zaključa.

Zato sam i izabrao ovakav posao. Ali moj motiv nije bio da obilazim ono što je nacrtano na turističkim magnetima, nego da upoznajem ljude koji te magnete prave i prodaju. Iz tog razloga u svakoj novoj zemlji obavezno obiđem pijacu, a ako stignem probam i lokalno pivo i hranu. Dok sam snimao „Fantastičnu planetu“, na primer, jeo sam kitovinu, zmije i žabe, insekte i crve, jaja artičke prepelice i pio sirup od gnezda tajlandske lastavice.

B&F: Šta je trebalo da uradite da bi Vam se uopšte pružila mogućnost da sve to iskusite?

Vladimir Banić: Trebalo je samo napraviti jednu od najzahtevnijih emisija ikada snimljenih na našim TV mrežama. Šalim se, ovako je to bilo – prvo je trebalo „prodati“ ideju urednicima i direktoru RTS-a. Ključno pitanje nakon što su čuli ideju je bilo koliko epizoda mogu napraviti u jednoj sezoni? Moj malo pretenciozan i nepromišljen odgovor ih je obradovao, ali meni je sledeću godinu učinio paklenom. Jer, rekao sam 20 redovnih i jednu novogodišnju epizodu.

Da bih uspeo to da uradim u tako kratkom roku, sa budžetom koji je više skroman nego realističan, morao sam da nađem tim ljudi koji će poput mene biti spreman da radi preko 12 sati, a najčešće 15 svakodnevno. To je bilo moguće samo kroz privatnu produkciju jer tu nema smenskog rada i pravila koja ograničavaju produktivnost na terenu.

Sledeći korak bilo je osmišljavanje svakog putovanja, uključujući pronalaženje sagovornika unapred, kako bismo se što kraće zadržavali u zemljama koje posećujemo, odnosno trošili što manje novca. Pred polazak na put, svaka epizoda je bila razrađena do najsitnijeg detalja. Da bi bilo jasnije zašto, treba imati u vidu da svaka epizoda ima svoju temu i sastoji se uglavnom od tri priče između kojih postoji elastična veza.

B&F: Možete li to da nam pojasnite na primeru neke emisije?

Vladimir Banić: Recimo, kada smo obrađivali starost posetili smo tri zemlje. Prva je bila Kenija gde je prosečna starost stanovništva oko dvadesetak godina. Tamo se, u Masai zajednici, prema starijim ljudima gaji veliko poštovanje. Nijedna odluka u selu ne donosi se bez njih. Njihov izgled ili reči se ne komentarišu u pežorativnom smislu. U toj zemlji ljudi ne prikrivaju svoju starost. Drugu priču snimali smo u Japanu koji je najstarija zemlja na svetu. Njeni stanovnici dobar deo života provode u penziji, pošto se rano penzionišu a dugovečni su. Zato se društvo trudi da im „zlatno doba“ učini zanimljivijim, organizujući im razne aktivnosti kao što su druženja u dnevnim kockarnicama, pa čak i neki romantični sadržaji.

Poslednja priča u toj epizodi snimljena je u Švedskoj gde je za dve godine 400 starijih ljudi pronađeno mrtvo u svojim stanovima, u nekim slučajevima posle nekoliko dana, a ponekad i mesecima ili čak i godinama posle smrti. Razlog tome je otuđenost. Tamo se ljudi slabije viđaju sa svojom porodicom, a životi su im do te mere uređeni da njihove račune banke automatski plaćaju čim im penzija legne na račun. Budući da ne odlaze u poštu da popunjavaju uplatnice kao naši penzioneri, može da prođe mnogo vremena dok se ne utvrdi da je neko od njih preminuo. Razgovarao sam čak i sa vlasnikom agencije za čišćenje stanova u kojima su njihova tela dugo ležala, jer se u nameštaj tokom vremena uvuče specifičan miris. Ni on se ne čuje sa svojim roditeljima.

B&F: Kako je izgledalo snimanje svih tih priča?

Vladimir Banić: Na putovanja nisam išao sam već uvek sa dva snimatelja, najčešće sa Markom Kovačevićem i Borislavom Ristovićem. Za rad na svakoj epizodi angažovali smo između 10 i 12 ljudi. To su bili montažeri, stručnjaci za kolor korekciju, tonci, prevodioci i ljudi koji se bave transkripcijom, titlovanjem… Jedan od najvažnijih članova ekipe bio je fikser. Fikseri su lokalci, najčešće novinari ili ljudi koji imaju mnogo kontakata i poznaju rejon, bez kojih većinu stvari ne bismo uspeli sami da završimo. Oni su nam, na primer, sređivali siguran prolazak kroz brazilske favele, jer poznaju vođe lokalnih bandi.

Intervjui su nam uvek bili unapred ugovoreni ali dešavalo se i da vidimo neku zanimljivu priču na ulici, da priđemo njenim učesnicima i da sasvim slučajno dobijemo dobar intervju. Mislim da smo u tome uspevali zato što smo ljudima prilazili sa poštovanjem.

B&F: Koliko ste vremena proveli na putu?

Vladimir Banić: Snimatelji su te godine u putu proveli 220 dana, a ja 250 jer sam išao i do Beograda zbog montaže. Ukupno smo imali 80 letova. Izračunali smo da smo planetu preleteli devet puta i još jednom je prevezli automobilom. Koristili smo često i javni prevoz. Spavali smo u stotinak hotela, zaista raznoraznih. Jednom, u Velikoj Britaniji, desilo nam se da neplanirano ugovorimo dodatnu priču zbog koje smo morali da odemo sa jednog kraja zemlje na drugi.

Dok smo putovali, u brzini sam nam rezervisao smeštaj preko interneta. Ispostavilo se da su naše sobe bile na gornjem spratu paba u kojem je celu noć treštala muzika. Stepenice su škripale i ulegale se dok smo se penjali ka svojim sobama, prozori nisu dihtovali, kupatilo nije imalo svetlo, a videlo se da ni higijena ovim ugostiteljima nije bila baš prioritet…

Sve u svemu, daleko je to bilo od glamuroznih novinarskih putovanja kakva ljudi zamišljaju.

B&F: Kako je sve to uticalo na Vas?

Vladimir Banić: Na to pitanje ne moram detaljno da vam odgovaram, dovoljno je da pogledate kako izgledam u epizodama koje sam snimio među prvima, a kako na polovini serijala. Na početku snimanja sam znatno mršaviji i izgledam jedno 10 godina mlađe. Jer, ma koliko bila interesantna ovakva putovanja, ona su i izuzetno naporna. Radni dani su nam trajali po 15 sati, često smo jeli samo dva puta dnevno i to šta stignemo, a uveče bismo se komirali. Svaki sledeći put kada sednemo u avion merili bismo se, shvatajući da su nam sedišta sve tešnja.

Dok ste na takvim putovanjima adrenalin vas „tera dalje“, ali kada se vratite kući shvatite da se svo to menjanje vremenskih zona i navika ipak odrazilo na vaš organizam. Doduše, ja nemam prava da se žalim, to je bio moj san i ispunio sam ga. Ali zato skidam kapu snimateljima, jer su i oni sve to morali da izdrže.

B&F: Pomenuli ste fizičke napore, ali šta vam je psihički bilo najteže?

Vladimir Banić: Pored toga što nam je svima nedostajala porodica, jedna od najtežih stvari su bile priče pojedinih sagovornika. Na primer, snimali smo jednu epizodu o hrani, odnosno o paradoksu da deo sveta hranu baca kao višak, dok su stanovnici nekih drugih zemalja spremni da rizikuju život zbog nje. Tada smo razgovarali sa izbeglicama iz Libana, koji je od jedne od najperspektivnijih zemalja na Bliskom Istoku za samo nekoliko godina doživeo potpuni kolaps.

Naši libanski sagovornici krenuli su na put ka Evropi sa svojim dvadesetomesečnim sinom, i to čamcem koji je bio toliko pretrpan ljudima da nisu smeli da ponesu ni flašicu vode, a kamoli hranu. Čamac se na pola puta pokvario i deset dana su proveli na moru. Treći dan je mom sagovorniku na rukama preminula njegova beba, zato što je pila slanu vodu. Novinar u meni je hteo da mu postavi još pitanja, ali čovek u meni je odustao od toga.

B&F: Smrt se pominje i u epizodi o kaznenim sistemima u različitim zemljama. U njoj dokumentujete velike suprotnosti, od terapije muzikom za zatvorenike u Norveškoj do ubrizgavanja smrtonosne injekcije u pojedinim američkim državama. Šta je Vaš zaključak posle svega što ste videli, koliko se ljudi na našoj planeti razlikuju a koliko su slični?

Vladimir Banić: Zaključak je da svi mi, ma gde živeli, imamo isti cilj – da preguramo dan za danom, boreći se da obezbedimo sebe i svoju porodicu. I da ljudi širom sveta nisu samo dobri, ljudi su mnogo dobri.

Bonus zaključak je i da je naša planeta prelepa, ali da nažalost zbog globalizacije mnogi njeni delovi sve više liče jedan na drugi. Srećom, i dalje postoje oaze autentičnosti, ali da biste njih videli morate, možda umesto u novi telefon, svoj novac uložiti u putovanja. Iz moje perspektive, to je najbolja moguća investicija.

Marija Dukić

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

0 komentara
1 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Francuska planira da pravno reguliše rad influensera

by bifadmin

Francuska vlada priprema plan za efikasnije regulisanje komercijalnog rada influensera na društvenim mrežama kako bi osigurala veću bezbednost samih influensera i zaštitu prava potrošača koji ih prate. Tako bar tvrdi francuski ministar ekonomije Bruno Le Mer, a prenosi Euractiv.

Procenjuje se da je globalno tržište uticajnih društvenih medija u 2022. vredelo više od 15,3 milijarde evra. U Francuskoj, influenserski marketing je jedan od najefikasnijih oblika promocije tamošnjih brendova. Po promociji proizvoda posebno se ističe Instagram. Međutim, francuska vlada sada razmatra regulisanje ovog tržišta.

„Influenseri moraju da podležu istim pravilima kao i ona koja se primenjuju na tradicionalne medije“, kaže Le Mer, dodajući da internet „nije Divlji zapad“. Prema njegovim rečima, zbog velikog uticaja koji influenseri ostvaruju na javno mnjenje, njihov rad bi trebalo regulisati.

U Francuskoj su početkom godine pokrenute javne konsultacije koje uključuju različite igrače u sektoru uticaja. Rezultirale su sa nekoliko preporuka, koje bi mogle biti uključene u plan koji je najavio Le Mer. One podrazumevaju pravnu definiciju influensera i njihovih agenata i jačanje njihovih ugovornih obaveza. Tim preporukama bi se mogle predvideti i zabrana ili ograničenje promocije određenih proizvoda, kao i kreiranje etikete koja potvrđuje odgovornost kreatora sadržaja.

Zašto se poseže za regulativom u ovoj oblasti?

Prošlog januara, službe Generalnog direktorata za konkurenciju, pitanja potrošača i kontrolu prevara (DGCCRF) su uočile „anomalije“ među 60% kontrolisanih influensera, koji „nisu poštovali propise o oglašavanju i pravima potrošača“. Naime, “svi uticajni koji su provereni, nisu poštovali pravila o transparentnosti komercijalne prirode svojih publikacija“. U izveštaju se navodi da su neki „obmanjivali potrošače o svojstvima prodatih proizvoda ili promovisali rizične proizvode ili usluge“. U ređim slučajevima, neki su ponudili, ili čak organizovali, zloupotrebu javnih sredstava namenjenih obuci za dobijanje poklona ili novčane nagrade ili su terali svoje pratioce da pribegnu kozmetičkim praksama koje su opasne po zdravlje. Poslednjih godina, nekoliko uticajnih ljudi je izvedeno na sud, osumnjičeni da su postavili šeme prevare. Neki su čak osuđeni.

Trenutno, jedina ograničenja za influensere potiču od internet platformi na kojima oni imaju svoje naloge. Prema tim ograničenjima oni moraju navesti da li se njihova objava plaća ili je plasirana u saradnji sa određenim brendom.

Izvor: EURACTIV.rs

Foto: geralt, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusZabava

Džez balet i savremena igra u Srbiji: David među Golijatima

by bifadmin

Tri kluba iz Srbije koji se takmiče u džez baletu i savremenoj igri, „Studio plesa RIS“, „Dance Factory“ i „Plesni klub Five“, osvojili su prošle godine na evropskom i svetskom prvenstvu 12 zlatnih, 10 srebrnih i sedam bronzanih medalja. Ovi klubovi su postigli veliki uspeh ne samo zbog broja osvojenih medalja, već i zbog toga što svojim kvalitetom uspevaju da pariraju reprezentacijama iz daleko bogatijih zemlja, koje rade u mnogo boljim materijalnim uslovima.

Naš najtrofejniji klub u džez baletu i savremenoj igri je beogradski „Dance Factory“, koji su 2009. osnovale dve mlade plesačice, Nataša Gvozdenović i Staša Stanković, nezadovoljne tadašnjom ponudom na plesnoj sceni. „Želele smo da napravimo svoj klub u kojem ćemo raditi onako kako mislimo da treba. Sticajem okolnosti otvorile smo ga u jeku ekonomske krize, iako su nas mnogi savetovali da to nije dobro vreme za pokretanje posla. Naš stav je bio – ako i propadnemo, bar ćemo znati da smo pokušale. S druge strane, ako uspemo u kriznim vremenima, onda ćemo sve pregrmeti”, priča Nataša Gvozdenović za B&F.

Mlade preduzetnice su početni kapital pozajmile od roditelja. Iznajmile su skromnu salu u Mirijevu i napravile zanimljive letke, drugačije od konkurentskih. Ostalo im je još „samo“ da privuku prve polaznike. To su radile i tako što su provodile jutra ispred jedne osnovne škole, objašnjavajući roditeljima učenika šta je moderni ples i da je to dobar sport za razvoj dece jer spaja balet i gimnastiku.

Upoznavanje sa savremenom igrom u to vreme nije uvek išlo glatko. Novopečene poslovne partnerke su morale da se izbore sa predrasudama i da razuveravaju pojedince da moderni ples nije estrada. Ipak, njihov entuzijazam se dopao većini roditelja, koji su prihvatili da dovedu decu na probni čas.

A ko je došao na probni, ostao bi i na ostalim časovima, priseća se Gvozdenović. „Od te prve generacije polaznika izrodila se generacija uspešnih plesača. Neki od njih su danas treneri u našem klubu, sa kojim smo svi rasli. Sada imamo osam sala u Beogradu, stekli smo veliki broj polaznika, osvojili brojne medalje na takmičenjima i međunarodnu slavu”.

Radionice „uradi sam“

„Dance Factory“ ima veoma raznovrsne polaznike. Neki dolaze da se na taj način rekreiraju, a drugi zato što žele da se takmiče u savremenom plesu i to su uglavnom mlađi polaznici. Sagovornica B&F-a objašnjava da je za uspešnu karijeru u ovom sportu potrebno ispuniti više kriterijuma. Polaznik bi trebalo da počne da trenira u ranijem uzrastu, da ima odgovarajuću fizičku konstituciju, talenat za ples, veliku posvećenost i da je spreman da naporno vežba. Sve se to, na kraju, vrati kroz osvojene medalje, koje su doduše više lična satisfakcija nego materijalna. Jer, ovo nije sport oko koga se obrću veliki novac i sponzorstva, dok s druge strane, bavljenje plesom, posebno takmičarskim, nije jeftino.

„Roditelji, pored toga što plaćaju treninge svojoj deci, finansiraju i njihova putovanja na takmičenja, kostime i drugu opremu. Mi smo svesne koliko sve to košta, pa se trudimo da umanjimo one troškove koje možemo. Recimo, pred takmičenja obilazimo brojne radnje tražeći jeftinije materijale za šivenje kostima, a neretko ih i naručujemo iz drugih mesta. Takođe, organizujemo i radionice gde svi mi zajedno, treneri, roditelji i deca, sedimo satima i ručno lepimo cirkone na kostime”, opisuje Gvozdenović kako je moguće uštedeti i do nekoliko stotina evra po kostimu.

Na pitanje kako na međunarodnim takmičenjima klubovi iz Srbije, koji mahom funkcionišu pomoću „štapa i kanapa“, postižu tako zavidne rezultate, naša sagovornica odgovara da i ona sama sebi ponekad to ne može da objasni. „Mislim da je nekoliko klubova, uključujući i naš, postavilo veoma visoke standarde i da ostali koji žele da budu konkurentni na tržištu moraju da ih se pridržavaju. Zato iz godine u godinu imamo sve bolje takmičare i sve jača državna takmičenja. Primera radi, devojčice koje su prošle godine na našem takmičenju zauzele prvo i drugo mesto, na evropskom su osvojile zlato i srebro. Dakle, potpuno isti plasman, što je za neverovati za ovako malu zemlju u kojoj se još uvek ne zna toliko o savremenom plesu”.

Dobar glas od roditelja do roditelja

Plesni klub „Studio Five“ iz Novog Sada, osnovalo je pet žena, čiji broj je i kumovao njegovom nazivu. Sve one su devedesetih trenirale u „Rebisu“, prvom novosadskom klubu za moderni balet, da bi 2006. godine odlučile da otvore svoj studio, kaže za B&F Jasna Đuričković, jedna od vlasnica ovog kluba. U tome su imale podršku poznanika koji su želeli da uključe svoju decu u ovaj sport. Oni su im pomogli da nađu salu koju u početku nisu plaćale, i da oforme prve grupe. Klub se vremenom pročuo, prijavljivalo se sve više polaznika, što je zahtevalo i prelazak u veći prostor.

Đuričković ističe da su sve to postigle bez plaćenih reklama, jer su glas o njihovom radu širili zadovoljni roditelji. Prema njenim rečima, treneri u ovom klubu su od početka do danas izuzetno posvećeni polaznicima i trude se da oni dostignu svoj maksimum. Iz tog razloga, ali i kako bi se deci podiglo samopouzdanje, za takmičenje može da se sprema ko god želi. Naravno, na međunarodna takmičenja idu najbolji. „Izabrani takmičari moraju da budu u dobroj formi, da imaju odličnu koreografiju koju prate odgovarajuća muzika i kostimi“, navodi sagovornica B&F-a.

Da bi kandidate pripremili za kvalitetan nastup, treneri ovog kluba redovno idu na edukacije. Od kada primenjuju takvu praksu, „Studio Five“ postiže sve bolje rezultate na takmičenjima, jer treneri od stranih predavača saznaju šta su najnoviji trendovi u savremenom plesu u tehnikama, muzici, nastupima…

Plesači sami oformili reprezentaciju

Način na koji su ovi klubovi stigli do uspeha, primenjen je i u formiranju nacionalne reprezentacije u savremenom plesu. Prema rečima Jasne Đuričković do nedavno je svaki klub išao pojedinačno na takmičenja, „a onda smo jednog dana mi i vlasnice klubova ‘Dance Factory’ i ‘RIS’ sele i dogovorile se da oformimo reprezentaciju, da deca putuju zajedno na takmičenja, da nose istu opremu, da budu smeštena u istim hotelima. Svaki klub je nastavio da nastupa sa sopstvenim koreografijama i da osvaja svoje medalje, ali onda kada smo se našli na istom mestu i sabrali sva odličja koja smo osvojili, shvatili smo koliko smo zapravo dobri”.

Njene reči potvrđuje i skoro 30 medalja koje su naši plesači osvojili prošle godine na međunarodnim takmičenjima, posle brojnih teškoća sa kojima su se suočavali tokom pandemije. Tokom karantina, treninzi su se održavali preko internet platformi, što se negativno odrazilo na formu takmičara, kažu naše sagovornice. Dodaju da nijedan sportista ne može da napravi veliku vremensku pauzu u treniranju i da se odmah posle toga vrati u svetski vrh, što se potvrdilo i kod savremenog plesa. Zato su po povratku u sale morale da ulože veliku energiju da nadomeste ono što je u vremenu “onlajn treniranja” izgubljeno. „Internet nam je omogućio da očuvamo timski duh, ali ipak nema ničega boljeg od zajedničkog treniranja u plesnoj sali”, zaključuje Jasna Đuričković.

Marija Dukić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Zarazna igrica iz 19. veka

by bifadmin

Pre 150 godina poznati šahista i ljubitelj zagonetki javno je ponudio novčanu nagradu za rešenje jedne mozgalice. Ljudi su počeli mahnito da rade na njenom rešavanju, toliko se predavši igranju da su navodno kormilari razbijali svoje brodove, a vozovođe prolazile kroz stanice ne zaustavljajući se, piše naučni blog Paralaksa.

Može nam delovati da je tek otkriće mobilnog telefona dovelo do tolike opsednutosti modernim tehologijama da čovek zagledan u ekran prestane da obraća pažnju kuda ide. Međutim, čak i davno pre pojave mobilnih telefona, pa i pre pojave tetrisa, još krajem 19. veka, ostala je zabeležena fanatična zaraza koja je ljudima krala pažnju. Toj groznici je doprineo Samjuel Lojd koji je ponudio nagradu od čak 1000 tadašnjih dolara onome ko uspe da reši igru 15 pazli. Problem je 1874. pokušao da patentira Nojes Čapman, a sastoji se od 16 polja, sa 15 numerisanih pločica i jednim praznim poljem koje služi za njihovo premeštanje. U Lojdovoj verziji, dve poslednje pločice 14 i 15, imale su zamenjena mesta, i bilo je potrebno premeštanjem vratiti ih u pravilan redosled što bi ujedno garantovalo nagradu.

Prema opisu koji je ostavio Lojdov sin deluje kao da je zaluđenost ovim problemom daleko prevazilazila današnju opsesiju modernim tehnologijama, jer u knjizi o očevim problemima on piše: „Ljudi su postali potpuno opsednuti zagonetkom, a smešne priče su kružile o prodavcima koji su zaboravljali da otvore svoje prodavnice i o cenjenom svešteniku koji je stajao ispod ulične svetiljke cele zimske noći pokušavajući da se priseti redosleda poteza potrebnih da bi rešio problem… kažu da su kormilari razbijali svoje brodove, a vozovođe prolazile kroz stanice ne zaustavljajući se. Priča se kako je čuveni baltimorski izdavač pošao na ručak u podne, da bi bio pronađen od strane svoje užasnute posluge mnogo posle ponoći, kako pomera male komadiće pite po tanjiru.“

Kako je Lojd zadržao svojih 1.000 dolara

Bez obzira na ovako intenzivnu potragu za rešenjem Lojd je mogao bez brige da uživa u prodaji svoje slagalice ne strahujući da će nekom morati platiti 1000 dolara. Razlog za njegovu hrabrost možemo razumeti uz pomoć jednog sličnog problema.

Zamislimo praznu šahovsku tablu i domine takve veličine da svaka domina prekriva taman po dva polja šahovske table. Ukoliko uklonimo dva dijagonalna tamna polja sa table, postavlja se pitanje da li ćemo tako dobijenu tablu od 62 polja moći prekriti sa 31 dominom. Umesto da do iznemoglosti pokušavamo posložiti domine na tabli odgovor nam može biti jasan bez ijednog pokušaja. Jednostavno primetimo da svaka domina uvek prekriva jedno crno i jedno belo polje, a tabla u našem problemu ima više belih nego crnih polja pa je jasno da ne postoji raspored domina koji bi prekrio tablu.

Slično elegantan dokaz da je problem 14-15 nerešiv izneli su još 1879. godine Džonson i Stori. Definisali su veličinu parnosti neuređenosti pazle i pokazali da se ona premeštanjem pločica uvek održava. Onda su primetili da je parnost početnog položaja drugačija od parnosti traženog položaja što znači da je zagonetku nemoguće rešiti. Naravno da je prva ponuda nagrade za rešenje ovog problema usledila upravo 1880. godine, tek posle dokaza da je problem nerešiv, ali to nije sprečilo da problem postane opsesija mnogih koji su pokušali na taj način da zarade 1000 dolara.

Bojan Džodan

Izvor: Paralaksa

Foto: GDJ, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Zabava

Zašto je dobro jesti slaninu, luk i mast?

by bifadmin

Kada pomislimo na zdravu ishranu, nju čine: voće, povrće, integralne žitarice, zdrava biljna ulja, semenke, orašasti plodovi…

No, postavlja se pitanje šta je sa tradicionalnim namirnicama, koje su pređašnje generacije rado koristile?
U nastavku otkrijte koja je uloga masti, slanine i luka, i koliko treba da budu zastupljeni na trpezi.

Svinjska mast

Mast jedna je od onih kontroverznih namirnica oko koje se i dan danas diže prašina u smislu da li je treba jesti ili zaobići. Iako se dugi iz godina smatrala lošom namirnicom, svinjska mast ima brojne benefite ako se koristi pravilno i umereno.

Iako se u kontekstu svinjske masti uvek spominju zasićene masti i holesterol, ona ima oko 40 odsto zasićenih masti, oko 50 odsto mononezasićene masti (najviše oleinske i palmitoleinske) i oko 10 odsto polinezasićenih masti (linolna, linolenska, arahidonska i DHA).

Svinjska mast bogata je vitaminima A, D i E, no osim toga, kao i sva ostala ulja i masnoće, sadrži i dosta kalorija zbog čega treba biti umeren. Zapravo, dnevni kalorijski unos iz masti ne bi trebalo da prelazi maksimalnih 30 odsto.

Osim što masnoće iz masti generalno pomažu i u apsorpciji vitamina, svinjska mast sadrži holesterol koji se u telu pod uticajem UV zraka pretvara u vitamin D značajan za apsorpciju kalcijuma.

Svinjska mast idealna je za prženje i termičku obradu hrane, jer pokazuje najveću otpornost pri visokim temperaturama. Odnosno ima visoku tačku dimljenja, zbog čega je jedno od najstabilnijih ulja za termičku obradu pri povišenim temperaturama.

Slanina

Masti u slanini su oko 50 odsto mononezasićene, a veliki deo njih je oleinska kiselina, ona ista koja se nalazi i u hvaljenom maslinovom ulju. Preostala masnoća u slanini je 40 odsto zasićena i 10 odsto višestruko nezasićena, uz pristojnu količinu holesterola. Holesterol u ishrani bio je problem u prošlosti, ali danas znamo da njegov unos može da ima manje efekte na nivo holesterola u krvi.

Iako se i dalje veruje da visok unos zasićenih masnoća može da poveća određene činioce rizika za bolesti srca, studije još nisu nisu uspele da dokažu nikakve konkretne veze između unosa zasićenih masti i bolesti srca.

Meso je generalno izvor brojnih nutrijenata, pa tako i slanina. Osim proteina, u njoj možemo naći vitamine B grupe, selen, fosfor, gvožđe, cink, itd. Još jedna stvar koju moramo da imamo na umu kod unosa slanine je činjenica da sarži dosta soli zbog čega ljudi koji pate od visokog krvnog pritiska treba da budu oprezni.

Ukoliko kupujete slaninu, pripazite na mogući dodatak nitrata i nitrita koji, ako se podvrgnu visokoj temperaturi, prelaze u kancerogeni nitrozamin. Zbog toga bi slaninu najbolje bilo jesti u prirodnom obliku, a izbegavati prženje na visokim temperaturama.

Na kraju, slanina je namirnica koja se ne jede u velikim količinama. Iako sadrži oko 400 kalorija na 100 g i oko 40 odsto od toga je masnoća, vrlo je kvalitetna namirnica koja može i te kako da nađe mesto na tanjiru – ključ je, naravno, u umerenosti i pravilnom baratanju ovom namirnicom u kuhinji.

Luk

Luk je bogat hranjivim materijama, ima malo kalorija, ali puno vitamina i minerala. Jedna srednja glavica luka ima samo 44 kalorije, ali donosi znatnu dozu vitamina, minerala i vlakana.

Ovo povrće ima posebno visok sadržaj vitamina C, koji je uključen u regulaciju imuno sistema, proizvodnju kolagena, obnovu tkiva i apsorpciju gvožđa. Vitamin C takođe deluje kao snažan antioksidans u vašem telu, štiteći vaše ćelije od oštećenja uzrokovanih nestabilnim molekulima koji se nazivaju slobodni radikali.

Luk je takođe bogat vitaminima B, uključujući folnu kiselinu i vitamin B6 – koji igraju ključnu ulogu u metabolizmu, proizvodnji crvenih krvnih zrnaca i funkciji nerava.

Kalijum je zaslužan za normalnu ćelijsku funkciju, ravnotežu tečnosti, pravilan rad nervnog sistema, rad bubrega i kontrakciju mišića. Luk sadrži antioksidanse i jedinjenja koja se bore protiv upala, smanjuju nivo triglicerida i holesterola – a sve to može da smanji rizik od srčanih bolesti.

Njihova snažna protivupalna svojstva takođe mogu da pomognu u smanjenju visokog krvnog pritiska i zaštiti od krvnih ugrušaka. Takođe, dokazano je da luk smanjuje nivo holesterola.

Zbog mnogih korisnih jedinjenja koja se nalaze u luku, njegova konzumacija može da pomogne u smanjenju visokog šećera u krvi. Luk ima antibakterijska svojstva i podstiče zdravlje sistema za varenje, što može da poboljša imuno funkciju.

Izvor: 021.rs

Foto; Pixabay

0 komentara
1 FacebookTwitterLinkedinEmail
ZabavaНекатегоризовано

Sredinom godine trebalo bi da bude otvorena “Srpska Kapadokija”

by bifadmin

Na pola puta između dva najposećenija grada u Srbiji, Novog Sada i Beograda, sredinom godine zaživeće nova turistička atrakcija – “Srpska Kapadokija”, saopštila je Turistička organizacija Grada Novog Sada koja sarađuje sa turskim turističkim radnicima na kreiranju ovog sadržaja.

Da podsetimo, Kapadokija je jedan od najposećenijih regiona u Turskoj ne samo zbog prirodnih lepota i istorijskog bogatstva već i zbog pejzaža upotpunjenog mnoštvom šarenih balona na topao vazduh koji lete kapadokijskim nebom. Ovaj region nalazi se na listi svetske baštine UNESCO.

Nešto slično, samo u manjim okvirima, uskoro bi mogla dobiti i naša zemlja. Naime, trenutno je u fazi pripreme za realizaciju projekat “Srpska Kapadokija”, odnosno letenje balonom na Krčedinskoj adi, rečnom ostrvu na teritoriji Inđije. Ovo područje je poznato po brojnim životinjama, poput konja, magaraca, ovaca, krava itd, koje na njemu slobodno žive u očuvanoj prirodnoj sredini i međusobnoj harmoniji.

Dakle, na sat vremena vožnje od Beograda i Novog Sada uskoro ćemo imati mogućnost da letimo balonima na topao vazduh iz kojih možemo posmatrati ovu prirodnu oazu.

Izvor: Turistička organizacija Grada Novog Sada

Foto: Timrael, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci