„Naša aktuelna politika za povećanje nataliteta je više populistička nego realna. Država pokušava da pobedi belu kugu novcem, zanemarujući činjenicu da postoje i drugi faktori prilikom donošenja odluke o potomstvu“, ističe Jelena Ćirić Nikolić, urednica roditeljskog portala Bebac u razgovoru za B&F o tome kakvu podršku ima porodica u našem društvu i zašto nadležni u državi počnu da rade svoj posao tek kada se podigne prašina u javnosti.

Roditeljski portal Bebac prošle godine je napunio 18 godina. Punoletstvo je dočekao kao najpoznatiji portal u Srbiji za podršku roditeljima, koji čitaocima nudi odgovore na mnoga važna pitanja, od toga kako se pripremiti za rođenje deteta, o čemu treba voditi računa tokom trudnoće i nakon porođaja, do saveta kako odgajati decu i pripremiti ih za život.

Pored raznovrsnih zdravstvenih i praktičnih saveta, Bebac je postao prepoznatljiv i po tome što roditeljima pomaže da ostvare svoja prava, a sve veći broj čitalaca koji se obraća tim povodom pokazuje da se ona u našem društvu često krše. Urednica ovog portala Jelena Ćirić Nikolić kaže da im se čitaoci najčešće javljaju nakon bezuspešnog obraćanja institucijama, jer su prepoznali javni pritisak kao jedini način da nateraju sistem da radi svoj posao.

„Ponekad imam utisak da je to postala glavna svrha medija u Srbiji“, ocenjuje Ćirić Nikolić i ističe da je tokom svog raznovrsnog novinarskog iskustva uvek ostala verna ubeđenju zbog kojeg se i opredelila za ovaj poziv – da je novinarstvo časna i humana profesija koja ima moć da unapredi društvo i da su novinari dužni da u javnost plasiraju samo istinu.

B&F: Kako ste počeli da radite za Bebac i koliko teme koje objavljujete mogu da da doprinesu društvu?

Jelena Ćirić Nikolić: Pošto sam, kao i mnoge druge žene u Srbiji, posle porođaja ostala bez posla, stekla sam dobar uvid u to kako se osećaju osobe o kojima sada često pišem. Te 2019. godine sam videla konkurs za zapošljavanje novinara na sajtu Bebac i pomislila da je to posao za mene, jer mogu da doprinesem svojim iskustvom „iz prve ruke“. Tako je i bilo. Vremenom sam napredovala do uredničkog mesta, ali sam ostala verna svom porivu da se borim protiv nepravde, koji me je i podstakao da se bavim novinarstvom. Zato često pratim društveno-ekonomske teme koje se tiču egzistencije trudnica i porodilja.

B&F: Koje teme na portalu Bebac najviše zanimaju čitaoce?

Jelena Ćirić Nikolić: Veoma su čitani tekstovi koji daju uputstva o trudničkom i porodiljskom bolovanju. Prošle godine nam je najčitaniji bio članak o tome kako majke koje je država oštetila kada je isplaćivala porodiljsku naknadu mogu dobiti obeštećenje, jer se ispostavilo da takvih informacija nema na sajtovima nadležnih institucija.

U poslednje vreme dobijamo veliki broj pitanja koja se odnose na dečiji dodatak. Ovakvo interesovanje čitalaca dosta govori o našem standardu, jer je u pitanju novčana podrška za porodice čija primanja ne prelaze cenzus propisan zakonom.

B&F: Bebac je poznat i po tome što se bavi istraživanjima o kvalitetu usluga u državnim porodilištima. Šta su ona pokazala?

Jelena Ćirić Nikolić: Nalazi do kojih smo došli ukazuju da su državna porodilišta sistemski zapostavljena i to ne samo kada su u pitanju materijalna ulaganja, već i odnos osoblja prema pacijentkinjama. Bavili smo se brojnim problemima, od akušerskog nasilja, do toga da prošle godine u Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“ nisu radile klime za vreme najgoreg toplotnog talasa.

Radeći na ovim pričama, shvatili smo da žene napuštaju porodilišta u Srbiji sa jako negativnim iskustvima, što se loše odražava i na njihove odluke da ponovo zatrudne. Zbog toga smo kontaktirali nadležno ministarstvo sa idejom kako pristupiti rešavanju ovog problema, ali ono nije bilo zainteresovano za naše predloge.

B&F: Prošle godine u Srbiji je rođeno 60.813 beba, što je bio istorijski minimum. Broj beba je u padu od sredine osamdesetih godina, a jedini rast je zabeležen početkom dvehiljaditih, kada smo imali makar neku nadu u bolju budućnost. Da li nada stvarno može da utiče na natalitet?

Jelena Ćirić Nikolić: Može u nekoj meri, za razliku od naše aktuelne politike za povećanje nataliteta, koja je više populistička nego realna. Država pokušava da pobedi belu kugu novcem, zanemarujući činjenicu da postoje i drugi faktori prilikom donošenja odluke o potomstvu, kao što je pitanje da li su mladi zadovoljni društvom u kojem žive ili pravcem u kojem se to društvo razvija.

Šta mladi misle o tome imamo priliku da se neposredno uverimo poslednjih pola godine, koliko traju protesti na hiljade studenata i srednjoškolaca u Srbiji. Mladi traže da institucije rade svoj posao, što znači da planiraju da žive u ovoj zemlji, ali država uporno ignoriše njihove zahteve. Takav odnos države prema mladima bez kojih doslovno nema budućnosti, ni demografske niti bilo koje druge, može imati dalekosežne negativne posledice, počev od novog talasa iseljavanja iz zemlje.

To su mladi ljudi koji svakodnevno gledaju nepravdu oko sebe, pravnu i fizičku nesigurnost, roditelje koji mnogo rade, a jedva spajaju kraj sa krajem. To, svakako, ne može biti dobro okruženje za život i zasnivanje porodice.

B&F: Ipak, problemi sa natalitetom su izraženi i u mnogo uređenijim zemljama. Da li je za to odgovoran samo sistem?

Jelena Ćirić Nikolić: Naravno da na odluku o roditeljstvu ne utiču samo društvene okolnosti, nego i lične vrednosti i očekivanja od života. Neki ljudi ne žele decu a neki čekaju da im se „sklope sve kockice“ da bi zasnovali ili proširili porodicu. To je njihovo pravo. Iako se zalažem za to da se rađaju deca, mislim da ne treba vršiti pritisak na ljude koji se još nisu ostvarili u ulozi roditelja, već se treba prvo pobrinuti da deca koja već postoje imaju zdravo i ispunjeno detinjstvo.

B&F: Mislite li da nagrada od 500.000 dinara za prvorođeno dete može da motiviše nekog da zasnuje porodicu?

Jelena Ćirić Nikolić: Taj iznos je podržavajući, ali nikako ne može biti motivišući. Ova ideja zakonodavca je zapravo uvredljiva. Ljudi se ne odlučuju da postanu roditelji zbog neke jednokratne uplate, već onda kada imaju ekonomsku stabilnost. A nezahvalno je govoriti o ekonomskoj stabilnosti dok se država ponaša prema porodiljama kao da traže milostinju a ne kao da su zaradile naknadu koja im se isplaćuje. Ili kada preduzetnice, poljoprivrednice, frilenserke i druge žene koje nemaju tradicionalne ugovore o radu, ne mogu da prežive od porodiljske naknade.

B&F: Kako bi po Vašem mišljenju taj novac koji se izdvaja za prvorođeno dete mogao korisnije da se upotrebi?

Jelena Ćirić Nikolić: Kada bi te sume bile podrška porodičnom standardu, tada bi to bila dobra mera. Ali moram da kažem da je tužno što se finansijska podrška u našoj zemlji bavi uglavnom nerođenom ili tek rođenom decom, a zanemaruje onu koja već godinama žive u siromaštvu. Prema podacima UNICEF-a, svako peto dete u Srbiji živi u riziku od siromaštva. Ta deca uglavnom ne uspevaju da razviju svoj puni potencijal u životu. Mnoga od njih se stalno nalaze na egzistencijalnoj klackalici, neka ne znaju ni da li će svakog dana imati dovoljno obroka. A kada se mučite da preživite, teško da se možete posvetiti emotivnom i intelektualnom razvoju koji bi vam mogao obezbediti izlazak iz kruga siromaštva.

B&F: Šta je pored finansijske podrške potrebno da bi se popravila demografska slika Srbije?

Jelena Ćirić Nikolić: Za početak, bitno je da budući roditelji imaju gde da ostave dete, umesto što su prisiljeni da jure vezu ili da potplaćuju opštinske službenike da bi upisali dete u državni vrtić. Bitno je i da se stane na put favorizovanju privatnog sektora i sistematskom uništavanju predškolskih ustanova. To se ne oseća toliko u Beogradu, gde se nedovoljan broj državnih vrtića nadoknađuje privatnim ustanovama za koje roditelji dobijaju izdašne subvencije od 33.000 dinara, ali u drugim sredinama je to ogroman problem.

B&F: Možete li da navedete neki primer?

Jelena Ćirić Nikolić: Ne moramo da idemo daleko, recimo u Novom Sadu iznos subvencije ne prelazi 13.000 dinara za stariju decu i 16.000 za jaslenu. Privatni vrtići u Beogradu koštaju od 33.000 pa naviše, dok su u Novom Sadu preko 28.000 dinara. Dakle, porodici u Novom Sadu koja ima više dece, isplativije je da umesto te razlike koju mora doplatiti za privatni vrtić angažuje bebisiterku za čuvanje dece. Ali, i tu postoji problem jer u Srbiji ovo zanimanje nije uređeno zakonom, ne postoji čak ni registar, iako je reč o jako odgovornom poslu – ne možete tek tako ostaviti svoje dete nekome za koga nemate garancije.

Povrh svega, ni upisna politika vrtića nije usklađena sa realnim životom – majke se vraćaju na posao kada dete napuni 11 meseci, a vrtići ne primaju decu mlađu od godinu dana.

B&F: Kako se takva situacija odražava na zapošljavanje žena?

Jelena Ćirić Nikolić: Apsurdno je da se u Srbiji kao jedan od gorućih problema ističe hronični nedostatak radne snage, dok nam deo radno sposobne populacije čine žene koje ne mogu da upišu dete u vrtić zato što su nezaposlene, a nezaposlene su baš zbog toga što nemaju gde da ostave dete ako se zaposle. Niko se ovim problemom ne bavi institucionalno, kao ni zloupotrebama u nekim firmama koje žene, nakon što se vrate sa porodiljskog bolovanja na posao, rasporede na niže pozicije, ili im promene opis radnog mesta i smanje platu. A neke ih jednostavno otpuste.

I nikom ništa, sve dok Bebac ne digne prašinu u javnosti, i tako izvrši pritisak na nadležne u državi da rade svoj posao.

Marija Dukić

Biznis & finansije 233, maj 2025. 

Foto: Privatna arhiva