amerika

Život američkih domaćica u 19. veku baš i nije bio oličenje američkog sna. Od njih se očekivalo ne samo da štede, već da kroz upravljanje imanjem i – zarade. Osim što su morale da brinu o deci, same su proizvodile pamuk i platno, šile odeću, gajile životinje i biljke, prerađivale namirnice i višak prodavale, sekle drva, teglile čabrove s vodom, ubacivale ugalj… Spisak je beskrajan, a najveći košmar u domaćinstvu bilo je pranje rublja, koje je trajalo kao Ivkova slava.

Suprotno junakinjama američke serije „Očajne domaćice“, koje su od braka napravile unosnu karijeru, pa obezbeđene novcem aktuelnih ili bivših muževa po ceo dan ne znaju šta će sa sobom osim da troše pare i spletkare, američke domaćice iz srednje klase u 19. veku bile su zaista – u očajanju. Odlazak u Novi svet za njih baš i nije bio oličenje američkog sna. One nisu imale nimalo veća prava u muškom „novom svetu“ nego žene na Starom kontinentu, ali su od njih bile „jednakije“ po količni posla koje su obavljale.

„Rad od kuće“

Američke domaćice su zapravo preteče savremenog koncepta „rada od kuće“, ali to tada teško da se moglo doživljavati kao privilegija. Naime, „fleksibilno“ su crničile na imanjima od jutra do sutra. Iako je brak u to vreme javno tretiran kao tržište, na kojem je ugovorena bračna veza iz interesa uspešno istiskivala ljubav koja se nije mogla unovčiti, za američke žene taj interes se najčešće svodio na imovinu koja se vodila na muža, ali su one morale da je održavaju i uvećavaju.

Kako beleži američka istoričarka Džin Bojdston, kult kućevnosti koji je u 19. veku vladao u Severnoj Americi i Kanadi zahtevao je od žena ne samo da budu čuvari doma i porodice, te da budu štedljive, nego i da vode domaćinstvo na način koji će obezbediti zaradu.

Domaćice štete tekstinoj industriji

U gradovima, žene su doprinosile porodičnoj dobrobiti i životnom standardu i tako što su pametno kupovale, kuvale, šile i čistile. Na osnovu nedeljnog porodičnog budžeta za hranu koje je „Njujork tribjun“ procenio 1851. godine na 4,26 dolara, Bojdston je izračunala da je štedljiva Njujorčanka koja je kupovala na veliko, sušila i usoljavala višak hrane mogla da uštedi između 40 centi i dva dolara nedeljno. Oodnosno od 10 do 50 odsto porodičnog budžeta.

Recimo, posedovanje sopstvene bašte i pilića, kao i samostalna proizvodnja sira štedeli su 25 centi nedeljno, što je bila cena 23 kilograma krompira. Takav odnos prema domaćim poslovima i kućnom budžetu „kupovao im je ulaznicu da steknu muževljevo poštovanje i osnovnu zaštitu u svetu ogromne nejadnakosti na štetu žena“, piše američka istoričarka.

Žanama na selu, čak i iz privilegovanih klasa, bilo je još teže. One su upravljale proizvodnjom raznolike sveže i konzervirane hrane. Proizvodile su i pamuk i platno, prele vunu, šile čaršave i porodičnu odeću. Bojdston navodi kako se jedan trgovac tekstilom i odećom žali u pismu svojim poslodavcima da maltene u celom Južnom Ontariju ne može da proda nijedan komad odeće jer je žene same šiju.

Kad se udaju, više ne vide bela dana

On u istom pismu uzdiše „blago mužu“ dok opisuje uzor „prave žene“, po imenu Elajza Hol. Ona je, u odsustvu supruga koji je večito putovao zbog svog posla, trebalo da prikupi dugovanja, nadzire radnike u predionici, nadgleda gajenje stoke, da se pobrine za konje, da održava ogradu imanja u dobrom stanju, da se u vreme očekivane nestašice pobrine za dovoljne količine zobi i sena – i sve to uz gomilu svojih, uobičajenih „ženskih“ poslova u domaćinstvu. Tako je ta ista Elajza, piše opčinjeni trgovac, punila kobasice, šila madrace, pravila puter. A uz sve to je i pravila sapun, gajila, prerađivala i konzervirala voće i povrće i još stizala da sama izrađuje sveće.

Ako je Elajza bila ideal, šta je radila tipična seoska domaćica iz viktorijanskog doba? Istoričarka Bojdston navodi kao „reprezentativni uzorak“ Emili Šumaher iz Severne Dakote. Ona je morala da kuva, peče, čisti, pere, pegla, krpi, brine o bašti, pravi zimnicu, gaji piliće i prodaje jaja, gaji svinje, kolje ih, usoljava meso i topi salo, gaji i krave, pa kad ih pomuze od mleka napravi kajmak i puter…. Bilo je još toga na podugačkom spisku upravljanja domaćinstvom.

Jedna migrantkinja pristigla iz Norveške, sa zaprepašćenjem je primetila da američka domaćica „mora da radi sav posao koji bi u domu norveške porodice iz više klase obavljali kuvarica, sobarica i nastojnica i to podjednako dobro kao njih tri zajedno“.

Pisac Fransis Grund je konstatovao da američke žene čim se udaju, a pogotovo kad još dobiju i decu, „više ne vide bela dana“. Žene su, nabraja Grund, ribale odeću na daskama, peglale teškim peglama na ugalj, sekle drva, pekle hleb, kuvale obede, brale i konzervirale voće i povrće, prele vunu, šile i prepravljale odeću, ribale podove i zidove, ubacivale ugalj, nosile i praznile čabrove vode, lečile decu i brinule o njima, podučavale ih moralu…

Najveći košmar u domaćinstvu

Koliko god su svi ti poslovi bili naporni, američke žene u 19. veku posebno su se pribojavale herkulovskog zadatka pranja rublja. Njega je Rejčel Haslek, domaćica iz Nevade, opisala kao „najveći košmar u domaćinstvu“. Pranje rublja je podrazumevalo: da se ono preko noći potopi, izriba na dasci, pripremi ceđ koja peče ruke, sa njom zameša rublje u čabru kipuće vode, ispere… Zatim se rublje potopi u plavilo za veš, iscedi, i konačno okači da se suši. Odeća se potom peglala, a okovratnici i krinoline štirkali. Pravljenje štirka počinjalo je potapanjem nesamlevene pšenice na nekolko dana, zatim se mešalo i cedilo, pa se opet nekoliko dana sušilo na suncu.

Iako muški profesionalni kuvari danas pripremanje hrane predstavljaju kao umetnost, žene koje kuvaju svaki dan kod kuće uz gomilu drugih obaveza teško da bi to opisale kao posao koji ih nadahnjuje. A šta bi tek o „umetnosti“ rekle američke domaćice u 19. veku, kada nije bilo gotovih ili polupripremljenih jela. Primera radi, firma “Campbell Soup“ osmislila je instant supu tek 1897. godine. Pre takvih inovacija, domaćica je morala da kolje i čerupa piliće i vadi im iznutrice, čisti ribu od krljušti, prži i melje zrna kafe, mrvi glave šećera, proseje brašno i otrebi ga od larvi insekata i drugih nečistoća, vadi orašasto voće iz ljuske…

Kada bi skuvala obede i poslužila porodicu, odnosila je ostatke iz kuhinje u javno spremište i tamo ih bacala svinjama.

Proždrljivi šporeti

I samo kuvanje na tadašnjim šporetima od kovanog gvožđa koji su radili na drva ili ugalj, bilo je izuzetno zahtevno. Da bi ga upalila, domaćica je morala da očisti pepeo od prethodnog kuvanja, da ga napuni sitnim drvetom i papirom za potpalu, da založi novu vatru, te da podesi cug i namesti sulundar. Pošto takav štednjak nije imao termostat, morala je da nadgleda jačinu toplote koja iz njega izlazi. Šporet je bio „proždrljiv“. Zahtevao je oko 20 kilograma drveta ili uglja dnevno. Domaćice su, u proseku, posvećivale četiri sata dnevno održavanju šporeta, uključujući ribanje gustim crnim voskom da bi ga zaštitile od rđe, te pražnjenje pepelišta.

Zato nije bilo čudo da se hrana na takvim štednjacima upropasti, a to nije bila jedina briga. Dim od zažarenog uglja iz petrolejki prožimao je vazduh i prekrivao tepihe, zavese, zidove i nameštaj crnom čađi. Sve je to trebalo čistiti, a uz to podrezivati fitilje i dodavati gorivo. Na selu, žene su morale i da idu po vodu na bunar ili na izvor. Na primer, u Severnoj Karolini 1866. tipična domaćica je morala to da radi osam do deset puta svaki dan. To znači da je godišnje prelazila oko 240 kilometara, noseći 36 tona vode.

Domaćice bez imanja koje rade “sa strane”

Pojedine žene, koje nisu na taj način skapavale nad imanjem, jer ga nisu ni imale, snalazile su se da zarade novac na druge načine, pa i pisanjem. Dobar primer je američka književnica Harijet Bičer Stou. Njen roman „Čiča Tomina koliba“ napisan kao protest protiv ropstva podstakao je američkog predsednika Abrahama Linkolna da je nazove „malom ženom koja je napisala knjigu koja je inspirisala ovaj veliki građanski rat“. Međutim, Harijet se poverila u pismu jednoj prijateljici: „Budući da sam se udala za siromaha koji je u miraz doneo samo jednu veliku biblioteku i puno znanja od kojeg se ne živi, kad nam je bio potreban novi tepih ili dušek, ili kada je trebalo platiti račune, govorila bih – napisaću nešto pa ćemo se izvući iz nevolje. Tako sam postala pisac“.

Zorica Žarković

Broj 170, februar 2020.