žitarice

Egipat, nekadašnja žitnica Mediterana, sada je najveći svetski kupac pšenice, sa godišnjim uvozom od 11 miliona tona. Mada je naša poljoprivredna proizvodnja skoro u svemu manja od egipatske, Srbija je prehrambeno samodovoljna i izvozi polovinu roda pšenice. Razliku čini to što mi raspolažemo sa 0,46 ha obradivog zemljišta po stanovniku, a Egipćani sa 15 puta manje.

Pandemija korona virusa podstakla je globalnu inflaciju, a zbog loših vremenskih prilika to se posebno odražava na cene hrane. Stanje je pogoršao rat Rusije i Ukrajine jer je poskupeo energente, ali i zato što one stvaraju 30% svetskih viškova pšenice, 20% kukuruza, 80% suncokreta, a uz to su ogromni izvoznici veštačkog đubriva.

Rekordne cene žitarica šire strah od ponavljanja „Arapskog proleća“, situacije kada je pre dvanaest godina poskupljenje hrane dovelo do nemira koji su zbrisali režime u Tunisu i Egiptu, a u Libiji i Siriji izazvali građanske ratove. Izbeglička kriza pretvorila se u krizu Evropske unije koja nije našla usaglašen odgovor na nju, ni dovoljno međusobne solidarnosti, pa je ojačao populizam, desio se Bregzit i nestalo je volje za prijem novih članica.

Iako ima kudikamo nerazvijenijih zemlja i gladnijeg stanovništva, a arapske zemlje su sada i bolje pripremljene za slične scenarije, bojazan da ipak mogu postati kolateralne žrtve udaljenog sukoba nije nestala. Razlog je njihova zavisnost od uvoza hrane, a posebno pšenice iz crnomorskog područja, kao i tinjajuće tenzije unutar tih društava. Primer Egipta kao najmnogoljudnije i poljoprivredno najjače arapske zemlje je indikativan.

Zemlja sa jednom rekom

Egiptom dominiraju pustinje pa obradivo zemljište čini samo 3% ukupne površine, što je malo više od tri miliona hektara. Padavine su vrlo oskudne, a Nil je jedina reka, tako da se gotovo sva poljoprivreda razvila uz njegove obale i u delti. S druge strane, legendarna je plodnost ovog tla koja je omogućila nastanak i razvoj antičkog Egipta, kao jedne od najstarijih i najdugovečnijih civilizacija.

Savremeni Egipat je nasledio gotovo istu teritoriju, ali mu ni napredak tehnologije nije omogućio radikalno uvećanje obradivih površina jer i postojeće apsorbuju 80% raspoložive vode. Prosečan posed je manji od 0,5 ha, a prioritet agrarne politike je što efikasnije navodnjavanje i zamena setvenih kultura onima koje zahtevaju manje vode.

Poljoprivreda ima veliki značaj za zemlju, jer zapošljava četvrtinu radne snage i čini 12% BDP-a. Uprkos tome što zavisi od uvoza nekih ključnih proizvoda, ona ostvaruje izvoz veći od četiri milijarde dolara. Sa 14 poljoprivrednih fakulteta godišnje izađe 6.000 stručnjaka, a angažuju se i brojni strani eksperti. Egipatska polja su čuvena po pamuku i pomorandžama, ali je proizvodnja mnogo raznovrsnija i uključuje oko 27 miliona tona šećerne trske i repe, skoro sedam miliona tona paradajza i više od pet miliona tona krompira, dok žetve daju devet miliona tona pšenice, 7,5 miliona tona kukuruza i 6,7 miliona tona pirinča.

Poređenja radi, 13 puta manja Srbija ima 60% više obradivog zemljišta i neuporedivo obilnije padavine i rečne slivove koji zalivaju tih 4,9 miliona hektara. Ipak, naša proizvodnja je skoro u svemu manja od egipatske, pa je lanjski domet bio 3,5 miliona tona pšenice, 6,2 miliona tona kukuruza, dva miliona tona šećerne repe i 550.000 tona krompira. Nama je za pšenicu dovoljno 600.000 ha, a Egipćani je seju na polovini obradivog zemljišta, odnosno na 1,5 miliona ha. Uprkos tome, Srbija je prehrambeno samodovoljna i izvozi polovinu roda pšenice, a Egipat ne može da namiri ni polovinu sopstvenih potreba, pa je sa uvozom od 11 miliona tona najveći svetski kupac. Razliku čini to što mi raspolažemo sa 0,46 ha obradivog zemljišta po stanovniku, a oni sa 0,03 ha, odnosno 15 puta manje.

Demografska eksplozija

Uoči Drugog svetskog rata bilo je manje od 16 miliona Egipćana koji su bili neto izvoznici hrane, a danas ih je preko 102 miliona i taj se broj godišnje uvećava za još 1,7 miliona. I bez pretećih klimatskih promena, sadašnji nedostatak vode objektivno limitira dalji rast agrarne proizvodnje. Zato je egipatski predsednik Abdel Fatah El Sisi, uz terorizam, i demografsku eksploziju označio kao najveću opasnost za stabilnost. Pokrenute su kampanje da se porodice zadrže na tri deteta, ali su efekti izostali, posebno na jugu gde više od polovine stanovništva radi u poljoprivredi.

Stoga agrar ostaje pod pritiskom da stvara sve više hrane, iako sve više trpi zbog širenja naselja na uštrb oranica i povećane potrošnje vode za druge namene. Uz to je i sve više mladih koji traže posao, a razlike između bogatijeg i liberalnijeg severa i siromašnijeg i tradicionalnijeg juga zemlje se produbljuju. Kako nevolje ne idu same, tu je i strahovanje za buduće dotoke Nila zbog ogromne hidrocentrale i akumulacije koje završava Etiopija u njegovom gornjem toku. Ovo godinama usijava tenzije između ovih stomilionskih zemalja i možda je otvoreni oružani sukob do sada izbegnut samo zato što ih razdvaja više od dve hiljade kilometara teritorije Sudana.

Prosečno petina kalorija u svetu potiče od unosa žitarica, ali „Arapsko proleće“ nije samo podsetnik da je u njihovoj tradicionalnoj kuhinji hleb još zastupljeniji, nego i koliko stanovništva preživljava samo na toj namirnici. Na talasu nemira koji su počeli kao socijalni, egipatski general Sisi je 2014. godine postao predsednik Sisi i njegova administracija je svesna da po zvaničnoj statistici trećina stanovništva živi ispod granice siromaštva. Pošto je za njih cena hleba pitanje opstanka, ona se subvencioniše putem programa koji koristi više od 70 miliona stanovnika. Državu to godišnje košta 5,3 milijardi dolara, a zbog globalnog poskupljenja pšenice za njen uvoz sada treba barem još jedna milijarda. Pri tom se to čini u situaciji kada je korona desetkovala prihode od turizma i broj inostranih gostiju sa preko 13 miliona smanjila na oko četiri miliona.

Egipat je do sada 85% pšenice kupovao u Rusiji, pa je prinuđen da traga za alternativnim dobavljačima iako nije uveo sankcije ovoj zemlji. Neke skorije nabavke je plaćao 450 dolara po toni, što znači da bi ga pod tim uslovima kupovina 11 miliona tona koštala oko pet milijardi dolara. Zato država nastoji da izvuče maksimum iz domaće proizvodnje, pa je za lokalne proizvođače uveden obavezan otkup. Pošto je tamošnja žetva već počela, ubrzo će se znati kolika su prepreka ovakvoj politici kapaciteti silosa koji su ograničeni na manje od 3,5 miliona tona.

Slični demografski pritisci, uz potisnute političke, verske, etničke i druge napetosti postoje i u drugim zemljama Severne Afrike i Bliskog Istoka. Socijalne razlike su rezonator ovih tenzija, a inicijalna kapisla mogu biti nova poskupljenje hrane, naročito hleba. U tom okruženju egipatska poljoprivreda je najveća i najstabilnija, premda je drugi nekad neopravdano potcenjuju. Zato nisu u pravu oni koji u njoj traže korene problema, jer su oni mnogo kompleksniji, ali ni oni koji veruju da je samo u egipatskoj poljoprivredi ključ za njihovo rešavanje.

Vreme kada je stabilnost sveta zavisila od egipatske pšenice

Antički Egipat je među najistraženijim arheološkim lokacijama, pa je neobično što se i dalje ne zna kolike su im bile letine ili broj stanovnika, mada je poznato kakvo su žito gajili i da su mesili 14 vrsta hleba. Takođe se zna da je žitom snabdevan stari Rim koji je građanima besplatno delio hleb, iako ga sam nije dovoljno proizvodio. Procene kojima se barata uglavnom se slažu da nikada nije bilo više od pet miliona starih Egipćana, a da su njihovi izvozni viškovi žita dostizali stotinak hiljada tona godišnje.

Starorimski istoričari su zato Egipat zvali „žitnicom Mediterana“, dok su rimsku politiku krstili maksimom „hleba i igara“. Ona važi i danas, iako se menjaju akteri i vrste zabava koje zamenjuju gladijatorske borbe, tako da jedino jeftin, ako već ne besplatan hleb, ostaje konstanta. A da istorija ume da bude cinična ilustruje to što su rimski imperatori, najmoćniji vladari tog doba, tada sa zebnjom pratili prekomorsko stanje egipatskih žitnih polja, brodolome i gusarske prepade, jer je zastoj u deljenju hleba lako mogao da izlije narod na ulice u nekoj onovremenoj verziji „Rimskog proleća“.

Vladan Žarković

Biznis i finansije, broj 197, maj 2022.

Foto: Pixabay