Slajder

Sudeći po ulaganjima u informacione tehnologije i sve većoj ponudi mobilnih usluga, osiguravači na domaćem tržištu nastoje da prate globalne trendove i zahteve potrošača. Razlika u odnosu na najuspešnije svetske igrače u ovoj finansijskoj delatnosti je u tome što oni, uprkos činjenici da sami sebe nazivaju „konzervativnim institucijama“, potrošačima nameću nove trendove.

Mada i u svetu ima slučajeva da jedna multinacionalna osiguravajuća kompanija objavi gubitak veći od 150 miliona evra zbog zastarelih IT sistema, podaci o ulaganjima u informacione tehnologije pokazuju da osiguravači nastoje ne samo da prate, već često i da kreiraju trendove na tržištu. Prema izveštaju IT analitičke kuće Gartner, osiguravajuće kompanije u svetu prošle godine izdvojile su 2,9 odsto od ukupnog prihoda za razvoj IT sektora, pri čemu se u te svrhe u poslovanju s životnim osiguranjem izdvaja pet, a u oblasti neživotnog osiguranja četiri odsto godišnjih prihoda. Ukupna ulaganja osiguravajućih kuća u IT iznose oko 50 milijardi dolara godišnje, a primera radi, američki AIG namerava da u te svrhe samo u 2016. uloži 100 miliona dolara!

Polise se u svetu već odavno kupuju preko mobilnih aplikacija, osiguravači prikupljaju podatke o potencijalnim klijentima preko društvenih mreža, a uz podršku najnovijih tehnologija mogu da predvide želje i potrebe sadašnjih i potencijalnih klijenata, ponude proizvod koji im najviše odgovara u određenom momentu i to na način koji od klijenata ne zahteva nimalo truda, a kamoli čekanja.

Da li domaći osiguravači prepoznaju ovakve trendove, koliko ulažu i šta je to najsavremenije što nude korisnicima? „Racio IT troškova u Generali osiguranju je dva odsto“, kaže za Biznis & Finansije Milan Bukorović, direktor Direkcije za IT u toj kompaniji. „Ulažemo u jačanje softvera koji ubrzava rad unutar kompanije, ali i u prikupljanje podataka o klijentima, sa ciljem da im omogućimo što prikladnije proizvode i veću udobnost prilikom odabira i kupovine osiguranja“. Generali ima posebne mobilne aplikacije preko kojih klijenti mogu da prijave štetu ili da brzo pozovu hitnu službu, a agenti prodaje životnog osiguranja da dobiju proračun iznosa osigurane sume ili premije za pojedinačne klijente. Preko sajta se može kupiti putno i osiguranje domaćinstva, ali i prijaviti šteta ili proveriti stanje polisa životnog i kasko osiguranja, kaže Bukorović.

Uniqa osiguranje u Srbiji u IT investira 10 odsto ukupnog budžeta planiranog za investicije, a akcenat se stavlja na unapređenje poslovnih procesa kojima se povećava kvalitet usluga i proizvoda. Oni smatraju da je srpsko tržište spremno da prihvati svetske IT trendove a sami, kažu, koriste moderne alate za prikupljanje informacija o potrebama korisnika. Osim web shop-a i telefonske prijave štete za klijente, u ovoj kompaniji agenti prodaje imaju na raspolaganju MyService centar – pravu mobilnu kancelariju „spakovanu“ u mali kofer. Pošto su im dostupne sve aplikacije kao da se nalaze u kancelariji, ceo postupak osiguranja mogu da završe na bilo kom mestu, kažu u Uniqa osiguranju.

Neophodno brže prilagođavanje države

Bojana Desivojević, zamenik direktora IT sektora u Wiener Stadtische osiguranju, navodi da ta kompanija u IT ulaže oko 30 odsto od ukupnog investicionog budžeta. „Usredsređeni smo na unapređenje rešenja koja ubrzavaju i olakšavaju rad unutar kompanije, smanjuju mogućnost grešaka u obradi podataka, pa time i podižu dostupnost usluga. Posebna pažnja polaže se na zaštitu poverljivih podataka“, ističe Desivojević, i dodaje da se za prikupljanje, analizu i obradu podataka koriste interno razvijani mehanizmi. Klijentima su na raspolagaju web shop, tehnologije implementirane u kol centar, POS terminali, a prodavci na terenu koriste aplikacije koje im olakšavaju i ubrzavaju prodajne aktivnosti.

U kompaniji DDOR Novi Sad primenjuju tehnologije i za bolje funkcionisanje unutar kompanije, i za razvoj novih proizvoda i podizanje nivoa usluga. „Naša kompanija je, po oceni nezavisne revizorske kuće, na četvrtom CMM nivou (Capability Maturity Model) od mogućih pet, čime je svrstana u red retkih kompanija u Srbiji i regionu sa tako visokom ocenom IT sposobnosti. Među prvima smo pokrenuli podršku mobilnoj prodaji polisa, a pripremamo i nove mobilne i digitalne usluge koje će se po prvi put naći na srpskom tržištu”, najavljuje Vidan Marković, pomoćnik generalnog direktora za ITS i organizaciju u DDOR Novi Sad. S obzirom na visok procenat korišćenja interneta, mobilnih telefona i društvenih mreža, domaće tržište je spremno za nove trendove u ponudi osiguravača, ali je za njihov razvoj neophodno i da država ubrza prilagođavanje novoj realnosti. To se, pre svega, odnosi na primenu zakona o elektronskom potpisu i elektronskom dokumentu, kao i na usklađivanje postojećih zakona i sudske prakse sa nivoom koji obezbeđuje tehnologija, ističe Marković.

Triglav osiguranje u Srbiji koristi iskustva razvijenih tržišta u regionu, ulažući i u infrastrukturu i u aplikativni segment IT sektora. „Klijentu pružamo personalizovanu ponudu osiguranja. Imamo jedinstvenu core aplikaciju za poslovanje u segmentu životnog, i posebnu za segment neživotnog osiguranja, a one se objedinjuju u aplikaciji za finansijsko poslovanje. Poseban akcenat stavljamo na čuvanje i obradu podataka korisnika, kao i na njihovo obaveštavanje”, kažu u Triglav osiguranju. Ova kompanija nedavno je za korisnike na sajtu uvela kalkulatore za izračunavanje vrednosti polise, posle čega se oni mogu mejlom obratiti direktno zastupniku za dalje korake.

Dunav osiguranje je, posle nekoliko godina zastoja, intenziviralo konsolidaciju informacionog sistema: „Ulaganja će biti usmerena ka IT strateškim i operativnim nabavkama, a ulagaće se u unapređenje postojećih i nabavku novih softverskih rešenja: akcenat je na potrebama klijenata, i povećanju udobnosti i dostupnosti proizvoda i usluga. U planu je uvođenje BI sistema, a intenzivno radimo na implementaciji online prodaje određenih vrsta osiguranja, kao i dostupnosti usluga preko mobilnih uređaja”, kaže Nebojša Veličković, direktor informatičke funkcije u Dunav osiguranju. On smatra da je mlada, urbana populacija navikla da većinu stvari uradi preko mobilnog telefona te da su odlična ciljna grupa za mobilne aplikacije, ali da ne treba zapostaviti ni onu populaciju klijenata koji su navikli na tradicionalne načine prodaje.

Kaskanje za bankama?

Domaći osiguravači se, očigledno, trude da dostignu zahteve potrošača: razlika u odnosu na najuspešnije svetske kompanije je u tome što ove potrošačima same nameću nove trendove. „Moderne osiguravajuće kuće zapravo su postale softverske kuće. Razlog je jednostavan – finansijski sektor u svetu više nije „zaštićen” regulativom. Na tržište ulaze novi, netradicionalni konkurenti. Primeri u bankarskom sektoru već su vidljivi na domaćem tržištu, a to je tek početak. Kako bi odgovorile na ove promene, osiguravajuće kuće će morati da budu prisutne svuda gde su i njihovi potencijalni klijenti – na svim fizičkim i digitalnim kanalima”, kaže Miljan Stamenković, generalni direktor za digitalnu transformaciju u MSG Global Solution Benelux B.V, i upozorava da na nove tehnološke trendove treba gledati kao na jedinstvenu šansu za novi rast i razvoj, jer u suprotnom mogu predstavljati pretnju za opstanak na tržištu.

Većina osiguravajućih kompanija u Srbiji su zapravo firme „ćerke“ osiguravajućih kompanija iz razvijenih zemalja, podseća Milica Labus, IT konsultant i spoljna saradnica kompanije Asseco SEE. „Njihovi poslovni procesi i tehnološki razvoj su obično usaglašeni sa korporativnim standardima, ali i prilagođeni lokalnom tržištu i zakonima. Sa približavanjem Srbije EU, eventualne razlike između srpskih i matičnih kompanija trebalo bi da se dodatno smanjuju”. Labus podseća i da je Narodna banka Srbije donela Odluku o minimalnim standardima upravljanja informacionom sistemom finansijskih institucija, kojom su detaljno propisana pravila u ovoj oblasti.

Iako osiguravači sami za sebe često kažu da su „konzervativna institucija”, IT stručnjaci smatraju da to nije baš tako. „Danas možete osigurati gotovo sve, osmeh ako ste glumac, noge ako ste plesač, dragu uspomenu ako ste romantik, pod uslovima koji važe samo za vas. Za takav poslovni sistem teško da se može reći da je konzervativan“, kaže Miroslav Savanović, direktor kompanije IN2 u Srbiji. „Ne postoji mogućnost da se osiguranici vrate na šaltere umesto da informaciju potraže na personalizovanoj web stranici. Suština problema koji je vezan za odnos osiguravajućih kompanija i IT tehnologija leži u standardizaciji poslovnih procesa. Ako reč „konzervativan“ razumemo u osnovi kao nespremnost na promene, onda je osiguravajućim kućama možemo pripisati pre svega u kontekstu nespremnosti da svoje poslovne procese i proizvode pojednostave i standardizuju“, kaže naš sagovornik.

Šta je „moderan IT sistem“ u osiguranju?

Sliku savremenih IT sistema u osiguranju dao nam je Miroslav Savanović, direktor kompanije IN2 u Srbiji: „Trend je u objedinjavanju svih kanala komunikacije: poruka, telefonskih razgovora, video konferencija, data sharing. Umesto nekadašnjih kol centara, danas su tu kontakt centri koji podržavaju chat, SMS, e-mail prepisku, pozive preko Vajbera ili Skajpa, nude integraciju sa socijalnim mrežama, i obezbeđuju pristup sa svih vrsta uređaja. Telematika – korišćenje telekomunikacionih uređaja za prenos podataka u realnom vremenu – primenjuje se u autoosiguranju, zahvaljujući integraciji telekomunikacionog hardvera (GPS, wireless) sa sistemima za prikupljanje i obradu informacija“.

Lela Saković
februar 2016, broj 124.

Prošlogodišnji maratonski štrajk srpskih prosvetara završen je, između ostalog, obećanjima o novom računanju primanja uvođenjem “platnih razreda”. Time je problem privremeno odgođen, samo da bi ponovo iskrsao ove godine, otvarajući istovremeno i pitanje jesu li sindikati sposobni da se izbore za trajnija poboljšanja položaja svojih članova.

Za dvadeset peti februar bio je najavljen štrajk upozorenja prosvetnih radnica i radnika, članica i članova reprezentativnih prosvetnih sindikata: Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS), Sindikata radnika u prosveti Srbije (SRPS), Sindikata obrazovanja Srbije (SOS) i Granskog sindikata prosvetnih radnika Srbije (GSPRS) “Nezavisnost”.

Otprilike u isto vreme, samo godinu dana ranije, SOS i GSPRS “Nezavisnost” potpisali su Sporazum o mirnom rešavanju spornih pitanja sa Vladom Srbije, time, sa svoje strane, prekinuvši, kako se navodi, najduži štrajk u istoriji srpske prosvete (i tada organizovan od strane reprezentativnih sindikata). Pritisci ka prekidu štrajka bili su podstaknuti kako smanjivanjem plata zaposlenih u štrajku, tako i obećanjima Vlade – što u usmenoj formi legende, što i njenim zapisom na hartiji pravničke težine – da će s početka 2016. godine biti uvedeni platni razredi, Deus ex machina svih (prosvetno) radničkih problema.

Ne tako neočekivano, 2016. godina osvanula je bez platnih razreda na bliskom vidiku. Uvođenje platnih razreda, uzgred, postavljeno je kao ultimatum od strane Svetske banke kako bi se Srbiji (i njenoj Vladi) obezbedila novčana sredstva (u formi kredita) u iznosu od 75 miliona dolara, s ciljem opsežnog reformisanja javnog sektora. No, pre opsežnih reformi potrebne su, izgleda, one inicijalne i “manje”, kako bi dotična svota kredita mogla da postane opipljiv entitet.

Dodatan problem – iz vizure sindikata – predstavlja činjenica da uvođenje platnih razreda (o kom se, bez obzira na njegovo još ne blisko ostvarenje, pregovara i dogovara) neće doprineti onome čemu se potplaćeno radništvo Srbije nada: povećanju plata. Nakon serije jednočasovnih štrajkova upozorenja od trećeg februara, koji su nekoliko dana kasnije rezultirali sednicom Socijalno-ekonomskog saveta (SES), određeni sindikati, poput reprezentativnih prosvetnih, uvideli su da platni razredi nisu nikakav Deus ex machina, budući da će podrazumevati samo preraspodelu već izdvajanih i izdvojenih budžetskih sredstava, ne i povećanje izdataka budžeta Srbije na javni sektor ili neki od posebnih ogranaka.

Nedostižni boljitak

Takođe, kako je jedan od ishoda sednice SES-a stavljanje lokalnim samoupravama u nadležnost da određuju osnovice radničkih plata, pitanje je kako će na republičkom nivou doći do ujednačavanja plata, čak i po zaživljavanju sistema platnih razreda (čija je ideja-vodilja, među ostalim, da se izbegnu geografske distorzije – primera radi, da neko/a zaposlen/a u Beogradu za isti posao prima veću platu nego neko/a zaposlen/a u nekom drugom gradu).

Ustupci izvojevani nakon sednice SES-a su, čini se, minimalni, iako nije redak slučaj da se u retorici Vladinih zvaničnika/ca, pa i predstavnika/ca određenih sindikata, boje atributima od “znatni” do “istorijski”. Novitet, nakon petnaest godina, predstavlja poseban obračun toplog obroka (mesečne naknade za ishranu tokom rada) i regresa (za godišnji odmor), koji su dosad bili obračunavani u okviru koeficijenta (umnožak osnovice plate) – a koji varira zavisno od vrste obavljanog rada, načina njegovog obavljanja i stepena ostvarenih radnih preduslova. (Varirala je, dakle, čak i kategorija toplog obroka!) No, ima li mesta nadi da će i ti dogovoreni ustupci – i nova tura obećanja, na Vladin račun – dovesti do opipljivog boljitka po radništvo Srbije?

Reprezentativni sindikati zaposlenih u prosveti očigledno smatraju da neće, a s obzirom na isuviše znanu floskulu o osetnom boljitku “od naredne godine”, njihove sumnje čine se itekako opravdanim. Prosvetni sindikati, čiji je (preko)petomesečni štrajk tokom 2014. i 2015. godine naišao na malo ispunjenih dogovora i obećanja, ogledni su primer kada se postavlja pitanje: šta je, zapravo, potrebno da bi štrajkovi urodili plodom? Jasno je da radništvo, u ma kom delu javnog sektora zaposleno, pristaje i na minimalne ustupke kako bi unekoliko popravilo svoj deprivirani položaj. Međutim, time se postiže malo šta do “šminkanja” brojnih negativnih posledica; upojedinjavanje, kao noseća snaga neoliberalizma, preti i kroz platne razrede i kroz pojedinačne štrajkove.

Problem razjedinjenosti

Platni razredi, ruku pod ruku s naumom da obezbede iste plate za iste poslove – i time ublaže (o iskorenjivanju je prerano govoriti) nezanemarljive disparitete koji postoje u odnosu između različitih geografskih područja Srbije, kao i različitih radnih mesta na kojima se određeni posao obavlja – ilustruju i “tržišnu utakmicu”, u kojoj dostupan prostor za prebacivanja i optužbe ostaje unutarradnički; drugim rečima, izražavanje nezadovoljstava postojećim stanjem preti da iznutra razjedini radništvo, podstaknuto na međusobnu konkurenciju kroz odmeravanje učinaka i doprinosa na osnovu utvrđenog seta kriterijuma. Nadalje, podela sindikata na reprezentativne i nereprezentativne, te nejednako učešće svih sindikata u donošenju odluka od opšteradničkog značaja, dodatno slabe potencijal kojim bi se moglo suprotstaviti Vladi, njenim parcijalnim ustupcima i neispunjenim obećanjima.

Organizacija radničke borbe (i) kao sindikalne borbe morala bi da prevaziđe neke od imanentnih problema vezanih za sindikalno organizovanje – najpre, činjenicu da će sindikati u pojedinim oblastima (kulturi, prosveti, zdravstvu itd.) biti usmereni prvenstveno na probleme s kojima se radnice i radnici u dotičnoj oblasti suočavaju. Iako su teškoće i nepravde s kojima se zaposleni/e u određenoj oblasti suočavaju neopozive, te unekoliko i specifične, dotične specifičnosti ne smeju stati ukraj sindikalizmu kao mogućem, ostvarivom izrazu opšteradničke borbe. Sindikati, ujedinjeni, predstavljali bi otpornu i stabilnu odskočnu dasku s koje bi najpre trebalo odgovarati na izazove osnovnim radničkim pravima, te, obezbeđivanjem osnovice, i svim posebni(ji)m.

Napori da se radnička prava poboljšaju i ispoštuju dovodiće i dalje do kratkotrajnih – ili, pak, na neodređeno vreme najavljenih – postignuća, postignuća partikularnih (a, imajući u vidu i predizborni momenat u Srbiji – važećih samo u retorici predizbornih kampanja), ukoliko radnička borba bude iznutra podrivana, a solidarnost razjedinjavana kako dejstvom spoljnih, tako i dejstvom unutrašnjih činilaca. Štrajk upozorenja prosvetnih radnica i radnika najavljen za dvadeset peti februar ne bi trebalo da ostane usamljeni slučaj – ne samo u smislu štrajkova koji bi trebalo da uslede, već i u smislu podrške konkretnom štrajku. Mobilizacija kako drugih sindikata zaposlenih u javnom sektoru, tako i svih snaga koje bi potpomogle radničku borbu, jedini je obećavajuć preduslov da se, u sistemu koji tlači radnicu i radnika bez obzira na deo sektora kome pripada, ostvare boljici i za radništvo u celini, i za njegove pojedine ogranke.

 
Ana Ilić
Preuzeto sa Biltena

Biti frilenser znači imati posao, ali ne i zaposlenje, jer u takvoj vrsti angažovanja nema “sigurnosti” stalnog radnog odnosa. Koliko je efektivnog rada, toliko je i novca. Penzija? Samo ako uplaćujete u privatne fondove. Zarada? I do nekoliko hiljada evra mesečno. Samo preko UpWork platforme svoje usluge nudi 13.600 frilensera iz Srbije.

Kako stvari stoje, u Evropi će se na tržištu rada u narednih nekoliko godina izjednačiti broj stalno zaposlenih i frilensera, a procenjuje se da će do 2020. u ovakvoj vrsti angažmana biti oko 50 odsto radne snage i u Evropi i u SAD. “Slobodnjaci” prodiru i u Srbiju, pa je i kod nas sve duži spisak profesija koje svoje usluge nude na sat ili ih naplaćuju po završenom poslu.

Na pitanje ko su srpski frilenseri, odgovor bi ukratko mogao da bude: prevodioci, IT stručnjaci, računovođe, pravnici, montažeri, veb dizajneri, stručnjaci za digitalni marketing. Potencijalni slobodnjak je, zapravo, svako ko ima veštinu koju može da ponudi i proda na otvorenom tržištu. Najisplativije i najpopularnije je angažovanje frilensera preko interneta, gde potencijalni poslodavac može biti iz bilo kog dela sveta.

Dostupna “online” statistika pokazuje da su se srpski honorarci na virtuelnom tržištu dobro pokazali, pa su na listi najplaćenijih prema podacima globalnog servisa za online transfer novca Payoneer. Ta analiza pokazala je da svetski prosek, kada je reč o honorarima, iznosi 20,97 dolara po satu, dok je u Srbiji prosečna zarada iznosila 20 dolara po satu. Koliko su frilenseri iz Srbije zainteresovani za ovakvu vrstu angažovanja, najbolje govori i to što se naša zemlja, u istom istraživanju, sa prosečnim brojem od 37,9 radnih sati u mesecu, našla na trećem mestu, iza Kenije (42,6) i Egipta (38,5). Pouzdanih procena o tome koliko naših državljana nudi svoje frilens usluge nema, ali dobar putokaz može da bude pretraga na popularnoj platformi Up Work, gde se trenutno vodi 13.600 ponuda za frilens usluge iz Srbije.

Dok je mlađoj populaciji frilensing, bez sumnje, ključni izvor prihoda i način života, takav angažman odgovara i onima koji već imaju posao, ali žele u slobodno vreme da dopune budžet. Nebojša V. je, primera radi, montažer na televiziji, a u slobodno vreme radi i za strane firme, najčešće američke, koje ga angažuju preko portala UpWork. “Neki poslodavci me plaćaju po satu, a neki po urađenom poslu. Sve zavisi kako se dogovorim, jer svaki dogovor je moguć. Radim onda kad sam slobodan i prilično dobro zarađujem. Počelo je tako što sam napravio svoj portfolio i ostavio ga na Elance portalu. Sada po istom principu nalazim klijente i oni mene.” Naš sagovornik priznaje da se ponekad dogodi i da ne može da se dogovori s klijentom, pa on angažuje nekog drugog. “Glavni razlozi za neuspeh ponude obično su nemogućnost usklađivanja cena i rokova za završetak posla, ali su takve situacije relativno retke“, priča Nebojša V.

Ima posla, nema zaposlenja

Dragan Varagić, bloger i autor knjige “Kako do posla u 21. veku”, kaže da frilenseri koji svoje usluge prodaju preko interneta već čine 42 odsto radne snage u Americi. “Taj broj će rasti, a posle 2020. godine činiće i većinu na tržištu rada. To je logičan sled događaja, jer firme smanjuju troškove, pa se dešava i da cela firma radi po tom principu – angažuju frilensere da obave čitav posao”, objašnjava Varagić.

U Srbiji je, objašnjava, broj frilensera krenuo drastično da raste pre 6-7 godina. Dok u javnosti vlada uverenje da najveći broj frilensera dolazi iz IT sektora, Varagić kaže da je takav utisak pogrešan. Iako je, kaže, tražnja za IT-jevcima velika, na virtuelnom tržištu, dobro se kotiraju i prevodioci, administrativni radnici kao i finansijski analitičari. Predviđa i da će od sledeće godine pravi hit biti posao iwriter-a odnosno na kreiranju onlajn sadržaja, što znači da za angažman neće morati da brinu frilenseri koji znaju da pišu dobre informativne ili promotivne sadržaje.

Pored sve tražnje za talentovanim, kvalitetnim slobodnjacima, biti frilenser ipak znači živeti bez stalnog radnog odnosa i sigurne mesečne zarade što u perspektivi „garantuje“ nikakvu ili minimalnu državnu penziju. Fleksibilnost i sloboda nesumnjivo su prednosti, ali druga strana medalje u frilensingu je i to što je u najvećem broju slučajeva reč o radu na crno. “Država u svojim propisima ne vidi ovu kategoriju jer i ne može da prati razvoj interneta na takav način”, primećuje Varagić.

Status frilensera je ostao nedefinisan, dodaje on, jer uobičajeni ugovor o delu ili autorskom honoraru važi za poslove koji se obavljaju u Srbiji. Tako, ukoliko obavljate posao u zemlji, dužni ste da imate ugovor na koji se obračunava pripadajući porez. Takođe, porez je predviđen i na primanje novca iz inostranstva.

“Porezi se plaćaju ako im je honorar uplaćen preko računa u banci, ali većina frilensera se naplaćuje drugačije – elektronskim putem. Često, na primer, koriste kartice iz SAD-a, pa ih sistem ne vidi. I ti se ljudi neće legalizovati sve dok i oni sami ne budu imali interes. Ovako, interes ima samo država”, objašnjava Varagić.

U Ministarstvu za rad potvrdili su nam da u nadležnosti Zakona o radu nisu ugovorno-poslovni odnosi kojima se ugovara obavljanje posla ako je sedište, prebivalište ili boravište jedne ugovorne strane na teritoriji Srbije a druge u inostranstvu. Upozoravaju, takođe, da se ugovorni odnos za obavljanje posla za stranu firmu ili građane koji nemaju predstavništvo ni ogranak na teritoriji Srbije ne može regulisati samo propisima u oblasti rada. Kako ističu, ova oblast bi morala da se reguliše i propisima u oblasti osiguranja i poreza.

Najplaćeniji pravnici, ekonomisti “jeftiniji“ za trećinu

Payoneer je anketirao više od 23.000 frilensera iz celog sveta kako bi utvrdili prosečnu satnicu, a rezultat je da slobodnjak sat vremena posla naplati u proseku 21 dolar. Najplaćeniji su pravnici, koji zarađuju 31 dolar na sat, dok su usluge kompjuterskog inženjeringa 26 dolara na sat. Anketa je pokazala da usluge u oblasti telekomunikacija koštaju 25 dolara na sat, isto koliko i multimedijalna produkcija, dok je na primer cena finansijske analitike po satu 22 dolara. Anketiranje i testiranje se u proseku “ceni” 20 dolara na sat, dok je prosečna tarifa za prevodilačke usluge 18 dolara.

“U ovom svetu, možete biti sigurni jedino u svoje znanje i ponuditi ga na otvorenom virtuelnom tržištu. Posla i para ima”, zaključuje Varagić. Prema njegovoj proceni, u Srbiji po principu frilensinga može da se zaradi od nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra mesečno. “Neko voli da radi po principu ‘sam svoj gazda’, tako što će raditi kad mu se radi i koliko mu se radi. Tražnje ima, ali je nekima dovoljno 500- 600 evra mesečno, dok drugi rade dok ne zarade dve do tri hiljade evra”, dodaje naš sagovornik.

Pravnici, ekonomisti, anketari najtraženiji u Srbiji

Frilenseri ne moraju da rade isključivo za strance, mada je to najpopularniji vid angažmana. Mnogi od njih rade honorarno i u Srbiji, gde ih država još kako vidi. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je u 2015. od ukupno traženih 72.717 radika, “van radnog odnosa” angažovana petina, odnosno njih 13.225.

Prema evidenciji NSZ, najčešće tražena zanimanja na privremeno-povremenim poslovima su u prošloj godini bili profesori razredne nastave, vaspitači predškolske dece, defektolozi, regionalni menadžeri prodaje, informatičari, ekonomisti, pravnici, administrativni tehničari, anketari, medicinski tehničari, sakupljači sekundarnih sirovina.

Marijana Krkić
februar 2016, broj 124.

Počela je nova bitka za Britaniju. Od njenog ishoda zavisi sudbina dve unije: britanske i evropske. Ako Engleska 23. juna na referendumu bude glasala za izlazak Britanije iz EU, Škotska će glasati za izlazak iz Britanije. Biće to kraj Ujedinjenog kraljevstva. S druge strane, šok koji bi brexit izazvao na evropskom kontinentu, koji posrće pod teretom brojnih kriza – mogao bi da bude početak kraja Evropske unije.

Ako su vam važne Britanija ili Evropa, ili su vam važne obe, pridružite se borbi na pravoj strani. Pregovori u Briselu su bili teški i njihov rezultat pokazuje da još uvek nije sve izgubljeno. Kontinentalna Evropa gaji predrasudu o Engleskoj kao nepopravljivom protivniku Evrope. To nije tačno. Ankete već decenijama pokazuju da je velika većina britanskih glasača neopredeljena u vezi sa evropskim pitanjem. Tako je bilo i davne 1975, na referendumu o ulasku Britanije u EU, a tako je i sada: preko 40 odsto glasača je neopredeljeno.

Znam da Guardian čitaju i žestoki evroskeptici, ali se sada obraćam većini naših čitalaca koji žele da Britanija ostane u EU. Na junskom referendumu će moći da glasaju samo državljani Komonvelta, ali ne i građani Nemačke, Francuske i Italije koji već godinama žive sa nama. Ali bez obzira na to da li imate pravo glasa, vaše mišljenje treba da se čuje. Molim vas da govorite o tome u pabu, u kancelariji, sa vašim prijateljima.

Dajem vam nekoliko upotrebljivih argumenata. Pre svega, detalji sporazuma koji je postignut nisu bitni. David Cameron nam je još pre nekoliko meseci otkrio da njegov pregovarački plan ne predviđa suštinsku promenu odnosa Britanije i EU, niti to da se odjednom probudimo u „reformisanoj Evropi“. Ovde su evroskeptici u pravu: Cameronovi zahtevi su bili manji od proklamovanih, tako da je ishod pregovora, koji su morali da uvaže interese svih 27 zemalja članica, neizbežno bio veoma skroman. S druge strane, bilo bi zaista besmisleno da ekonomska i politička budućnost Britanije zavisi od detalja kao što je stepen socijalnih prava migranata.

Brexit je rizičniji od ostanka Britanije u EU – to je nesporno. Znamo kako je biti član EU, ali ne znamo šta bi se desilo kada bismo iz nje izašli. Pregovori o izlasku bi bili dugi i teški. Nigel Lawson, britanski konzervativni političar i novinar, olako tvrdi da bi sve išlo glatko: samo poništimo Zakon o evropskim zajednicama iz 1972. i već smo slobodni. Po tom scenariju, naši evropski partneri bi nam velikodušno dozvolili pristup zajedničkom tržištu kroz ugovor o slobodnoj trgovini „jer je njima potrebniji nego nama“. To nije tačno. Pročitajte detaljnu analizu dugogodišnjeg pravnog šefa EU Jean-Claude Pirisa i videćete da bi to bila pravna noćna mora. Pogledajte izjave kontinentalnih političara i videćete da je ono što smo dobili u Briselu maksimum njihovih ustupaka. Ako odlučimo da napustimo EU, oni bi nam okrenuli leđa.

Mnogi evropski partneri nam zavide na tome što smo izvan šengenskog prostora i nefunkcionalne evrozone, pri čemu uživamo sve njihove povlastice. Briselski sporazum pokazuje da su se naši evropski partneri pomirili sa odlukom da Britanija u doglednoj budućnosti ostane na ovom nivou integracija. Ako postoji “najbolji od dva sveta”, onda je to ovaj trenutni, a ne brexit.

Život van EU nije lak. Pozicije Norveške ili Švajcarske nisu privlačne većini poslovnih i sindikalnih lidera. Evropska unija ima jedinstveno tržište od 500 miliona ljudi koje obezbeđuje povoljne ugovore o slobodnoj trgovini sa ostatkom sveta. Tvrdnja da bi Britanija sama bolje prošla nije logična. Michael B. Froman, predstavnik SAD za pregovore o slobodnoj trgovini je izjavio da nema sporazuma o slobodnoj trgovini sa Britanijom ako ona napusti EU, i da SAD nemaju nameru da pregovaraju o tome.

Ostanak u EU nas takođe štiti od terorizma i međunarodnog kriminala. Ne slušajte mene; pogledajte šta o tome kaže naša ministarka unutrašnjih poslova Theresa May. Ona je zadržala Britaniju u najvažnijoj evropskoj mreži za bezbednost i pravosuđe i zalagaće se za naše ostajanje u EU.

Ostajanje Britanije u EU je važno za nacionalnu bezbednost. Naš feldmaršal Lord Bramall, koji nije gorljivi proevropljanin, upozorava da bi našu bezbednost, ako bismo otišli, ugrozila “slomljena i demoralisana Evropa”. Ako ostanemo, mi smo lideri evropske spoljne politike koja rešava ključne probleme kao što je priliv izbeglica sa Bliskog istoka. Zato Vladimir Putin i Marine Le Pen žele da mi napustimo Evropu. Barack Obama, Angela Merkel i naši ostali tradicionalni prijatelji iz Evrope, Severne Amerike i Komonvelta žele da ostanemo.

Brexit bi bio katastrofalan po Irsku. Bivši irski premijer John Bruton kaže da bi izlazak Britanije “naneo veliku štetu mirovnom procesu i otvorio važna pitanja o granicama i pristupu tržištu rada”. U Britaniji živi više od 380.000 građana Irske, koji nemaju pravo glasa na referendumu, i milioni Britanaca (uključujući i mene) irskog porekla. Ako vam je Irska važna, glasajte za ostajanje Britanije u EU. Isto važi i za Škotsku.

Evropska unija se promenila. Dok su reforme koje je obezbedio Cameron skromne, sve više zemalja, među kojima i Nemačka, ne kažu samo “ovo moramo da uradimo kako bismo zadržali Britaniju u EU”, već “zaista moramo da reformišemo EU”. Britanija u EU povećava mogućnost evropskih reformi.

Većina ovih argumenta su posledica opreza, a ne vizionarskog optimizma, ali ih to ne čini manje ubedljivim. Evroskeptici kažu da mi evrofili “plašimo” ljude. Ali kada vas neko upozorava da za vreme uragana ne ulazite u okean bez pojasa za spasavanje – to je zdrav razum.

Prevod teksta Timothy Garton Ash-a, preuzet sa Peščanika

Avanturistički turizam u svetu raste po godišnjoj stopi od 20 odsto, sa prognozama o daljem povećanju broja ove grupe putnika, kao i da će sume koje troše uskoro prevazići prosečan trošak „običnih” turista. Srbija u ovoj vrsti turizma zaostaje za zemljama u regionu, ali trendovi u poslednje tri godine ukazuju da polako hvata korak i na avanturističkoj mapi sveta.

U svetu sve više raste interes za nekonvencionalna putovanja, čiji pobornici žele da mimo uobičajenog komfora upoznaju različite kulture i dožive avanturu baveći se planinarenjem i alpinizmom, bandži skokovima, paraglajdinogom, speleologijom i sličnim aktivnostima. Prema podacima istraživanja iz 2013. godine američkog Univerziteta Džordž Vašington i Adventure Travel Trade Association (ATTA), koje je sprovedeno u Evropi, SAD i Južnoj Americi odakle dolazi oko 70 odsto svetskih putnika, u periodu od 2009. do 2012. godine broj ovakvih putovanja rastao je po stopi od oko 20 odsto godišnje. Ovi putnici su 2012. godine na putovanja i nabavku neophodne opreme trošili ukupno 345 milijardi dolara.

Procenjuje se da prosečni turista-avanturista danas potroši 947 dolara po putu, što je za 20 odsto više nego 2009. godine. Njihova prosečna godišnja primanja iznosila su oko 47.000 dolara. Prema proceni ATTA, ne samo da će broj ovakvih putnika nastaviti da raste, već će i sume koje troše, uskoro, prevazići prosečnu potrošnju „običnih” turista. Avanturisti u proseku imaju 36 godina, 43 odsto su žene, istovetan procenat putnika je u braku, nešto manje od trećine putuje porodično s decom, gotovo polovina ima završenu srednju školu ili fakultet, a više od polovine samo organizuje putovanja i ne traži profesionalne usluge lokalnih vodiča.

Države koje najviše profitiraju od ovakvih putnika, prema indeksu razvoja avanturističkog turizma (ATDI) iz 2015. godine, podeljene su prema kriterijumu UN na razvijene i u razvoju. Tako od razvijenih država najbolje ide Švajcarskoj, Islandu, Nemačkoj, Norveškoj, Novom Zelandu, Austriji, Kanadi, Finskoj, Švedskoj i Francuskoj, dok od zemalja u razvoju kajmak kupe Češka, Slovačka, Bugarska, Estonija, Čile, Poljska, Izrael, Slovenija, Južna Koreja i Kostarika.

Srbija na avanturističkoj mapi

Srbija je poznata po kajmaku, ali koliko ga može sakupiti od avanturizma? Podaci za našu zemlju su šturi i nepotpuni, a izveštaj World Travel and Tourism Council (WTTC) navodi da je u svrhu sporta i rekreacije tokom 2013. godine potrošnja stranih turista iznosila 15,74 milijardi dinara, a domaćih 4,12 milijardi dinara.

„U kontekstu avanturističkog turizma Srbija je trenutno lošije pozicionirana od zemalja okruženja Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Hrvatske čak i Albanije”, kaže Nemanja Nešković iz agencije „Wild Serbia” koja se bavi organizacijom avanturističkih putovanja. Međutim, napretka ima: „U poslednje tri godine primetan je trend rasta broja stranih gostiju, polako dolazimo u fokus stranih turoperatera i agencija”, ističe Nešković i dodaje da je veliko interesovanje za Balkan jer stranci povezuju više zemalja u jednom putovanju i retko dolaze samo u Srbiju. Srbija je po ATDI indeksu za 2015. godinu napredovala sa 65. mesta 2011. godine na 34. mesto. Kao najveći napredak ocenjena je bezbednost i „humani stub” što bi se moglo tumačiti kao postojanje osnovnih uslova – od kanalizacije, do gostoprimstva i volontiranja. Prema statistici TOS-a za 2014/2015. godinu odnos domaćih i stranih turista je 54 odsto prema 46 odsto, ali nema podataka o onima koji dolaze radi avanturističkog turizma.

Prema Neškovićevim rečima, u Srbiji su posebno popularni kajak, rafting i kanjoning, a za avanturizam je veoma povoljna geomorfologija zapadne Srbije, koju odlikuje puno jezera, reka, pećina i kanjona. Sagovornici se slažu da su Zlatibor i Tara, Stara Planina, Suva planina i Jelašnička klisura, Fruška Gora, Kopaonik i kanjon reke Uvac najpopularnije destinacije. Planinarske šetnje i biciklizam su omiljene aktivnosti među strancima. Poslednjih godina dosta se promoviše Dunavska regija, razvijene su rute za bicikliste (Eurovelo 6), pešačke i kajak ture u Gornjem podunavlju i Đerdapu.

Značaj za lokalnu ekonomiju

Avanturisti, uglavnom, koriste privatni smeštaj u seoskim domaćinstvima, privatnim kućama i planinarskim domovima, a često i kampuju u prirodi. Za razliku od masovnog turizma, u kome neretko vladaju lanci hotela i restorana, uticaj ovih putnika na lokalnu ekonomiju je znatan. To potvrđuje i Ivan Vuković iz Turističke organizacije Srbije, koji kaže da ovi turisti, osim aktivnosti, žele da upoznaju i lokalnu kulturu i stanovništvo i da imaju kompletan doživljaj podneblja u kome borave.

Odgovoran odnos prema lokalnoj zajednici ističe i Nešković, koji navodi da se ture organizuju za optimalan broj gostiju prema aktivnosti i ostavljaju minimalan uticaj na prirodu. „Kupujemo i jedemo isključivo u lokalnim restoranima, u tom smislu pokušavamo da donesemo korist i lokalnoj zajednici. Sela danas izumiru, smatramo da je ovo skroman doprinos politici ostanka i razvoja na lokalu. Srbija nema more i visoke planine, selo je naš najjači potencijal koji treba razvijati”, predlaže Nešković. Prema njegovoj oceni nedovoljno su iskorišćeni veliki prirodni potencijali južne Srbije, kao i Pešterska visoravan, Kukavica, Besna Kobila, Greben planina, Ruj, i Vlasinsko jezero, na čijem razvoju treba raditi od lokalnog do državnog nivoa.

Vuković, pak, ističe da je potrebno unaprediti infrastrukturu za ovaj vid turizma, pre svega markiranjem većeg broja staza za pešačenje i planinski biciklizam, kao i osmišljavanjem tematskih ruta. Iako je Srbija ostvarila boljitak, postoji još mesta za napredak. „Potrebno je poboljšati legislativu, naročito u delu koji prepoznaje avanturistički turizam kao proizvod”, ističe Vuković i dodaje da se to posebno odnosi na vodiče i vodičku službu, te da je u Srbiji mali broj organizatora avanturističkih tura.

Nemanja Nešković se slaže, uz opasku da je neophodno i da država jasno identifikuje „incoming” i „outgoing” agencije, kako bi se mere podrške usmerile na one agencije koje dovode strane turiste u Srbiju. „Podsticaj vidim u smanjenju poreza, smanjenju obaveznog osiguranja i iznosa osigurane sume koja je trenutno ista za sve agencije, te u novčanom podsticaju za dovedene turiste”, objašnjava Nešković i podseća da je u decembru 2015. najavljeno da će država subvencionisati agencije sa 10 i 15 evra po dovedenom gostu, u zavisnosti od broja noćenja. „Uslovljavanjem da grupa mora imati minimum 15 gostiju sa 3 noćenja, zaobilaze se mali pružaoci usluga u turističkim nišama koje su predodređene uglavnom za manje grupe, kao i organizatori jednodnevnih izleta kojih u Srbiji ima najviše”.

Nešković navodi da je u poslednje dve godine primetno smanjenje broja domaćih turista u avanturističkim programima i kao razlog navodi pad standarda, budući da to nije slučaj samo sa 2014. koju su obeležile poplave, već i da je prošla godina bila lošija nego neke prethodne.

Uroš Nedeljković
februar 2016, broj 124.