Tekstovi

Svet ponovo trese zlatna groznica, od pojedinaca koji su okupirali Kaliforniju do kompanija koje se vraćaju antičkim nalazištima, a za nekim novim tragaju i pod morem, pa čak i u – kanalizaciji.  

Koliko jedno malo mesto može pružiti doktorantu Filozofskog fakulteta ili diplomiranom inženjeru elektrotehnike? Uprkos različitim iskustvima, slažu se u tome da je život u unutrašnjosti jednostavniji ali ne i dosadniji. Ležerniji i neusiljen tempo ne znači obavezno i da “provincija” kaska za prestonicom.

Život u velikom gradu ima svoju cenu. Neki mogu da je plate, a za neke je preskupa. Uz stanarinu i dodatne troškove od oko 600 evra, doktorant beogradskog Filozofskog fakulteta Milorad Obradović je, uz sav svoj talenat, bio prinuđen da se vrati u rodno mesto. Nakon odslušane četvrte godine osnovnih studija „moj brat i ja smo potrošili oko 30 hiljada evra tokom studija u Beogradu. Vratio sam se u Rašku, pre svega iz ekonomskih razloga, a i zbog nostalgije. Čovek koji iz male sredine ode u Beograd na kraće ili duže vreme, uglavnom je nostalgičan, svestan da Beogradu nikada neće pripadati u potpunosti jer u njemu nije rođen“, objašnjava Obradović svoju odluku.

Po rečima diplomca elektrotehnike Mirka Blagojevića „Beograd je ružičast grad dok živite na plećima roditelja“. Beograd diše punim plućima, pogotovo noću, “ali postaje siv ukoliko nemate rešeno stambeno pitanje i debelu vezu za neki preplaćeni državni posao. U tom slučaju, odlazak iz Beograda treba da bude realno rešenje – bez patetičnih razmišljanja da je život završen ako se napušta “centar sveta u nas Srba“, dodaje Blagojević, koji je nakon 11 godina života u Beogradu otišao u Čajetinu, varošicu na padinama Zlatibora. Tamo je dobio posao u opštinskoj upravi, u svojoj struci, i na osnovu dosadašnjeg iskustva tvrdi da je u manjoj sredini, sa diplomom fakulteta lakše steći “ime” i priznanja za stručnost u određenoj oblasti.

Milorad Obradović, međutim, uprkos skupo plaćenim školarinama na državnom fakultetu, već šest godina bezuspešno traži posao. “U traganju za poslom do sada sam kucao na mnoga vrata i slao svoju biografiju, bilo je raznih obećanja, ali nažalost praznih, uvek su prednost imali ljudi sa najjačom vezom”, priča Obradović koji je magistrirao iz Raške, a sada iz nje pohađa i doktorske studije. Profesori su mu sugerisali da to neće biti jednostavno, kako zbog stručne literature koja je teško dostupna u untrašnjosti tako i zbog izostanaka sa konsultacija.

“Ovdašnja biblioteka je prilično snabdevena istorijskom literaturom, što je za oblast na kojoj želim da doktoriram veoma važno. Međutim, retka izdanja i stručni časopisi mogu se nabaviti samo međubibliotečkom razmenom. U Narodnoj biblioteci Srbije i Univerzitetskoj biblioteci mi uvek izlaze u susret, posebno kada dođem u Beograd na par dana da pronađem literaturu. Takođe, kada je hitno, šalju mi skenirane dokumente elektronskom poštom. Na internetu postoje skenirane ili fotografisane verzije starih srpskih naučnih izdanja – u ovome prednjače Amerikanci i Kanađani. Dobro je što su ove verzije dostupne za snimanje na sopstveni hard disk”, prepričava Obradović kako dolazi do neophodne stručne literature.

Svaka zajednica ima pravila funkcionisanja, pa tako i naučna, koja pored praćenja literature zahteva timski rad i komunikaciju – od svakodnevne, do prisustva na stručnim skupovima. Odluka mladih ljudi koji žele da grade naučnu karijeru – da odu iz velikog grada – jeste zbog toga veoma hrabra, smatra Biljana Kosanović, koja je u Narodnoj biblioteci Srbije koordinator projekta KoBSON (Konzorcijum biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku). “Pored navedenih problema, oni moraju neprestano da se dokazuju kroz publikovanje naučnih radova, što zahteva mnogo rada i intelektualnog napora, a istovremeno imaju svakodnevne obaveze koje nameće život u manjim sredinama – od obezbeđivanja ogreva i čišćenja snega, do održavanja imanja”.

Ipak, njeno desetogodišnje iskustvo – vreme tokom kojeg je nastojala da naučnu literaturu objedini, aktuelizuje i elektronskim putem učini što dostupnijom kroz bibliotečku mrežu – ukazuje da mogućnosti daljeg obrazovanja umnogome zavise i od zainteresovanosti i podrške univerzitetskih i naučnoistraživačkih centara u Srbiji. Šanse su najveće u Beogradu, koji je dvomilionski grad, ali su veoma ohrabrujući primeri i Novi Sad, Niš, ili Prirodnomatematički fakultet u Kragujevcu. Međutim, mnoge lokalne zajednice i njihovi univerzitetski centri i dalje su nedovoljno aktivni na tom planu, pa čak i u slučajevima kada su prisutni veći investitori, ulaganja završe na “rasklapanju i sklapanju”, daleko od razvojnih istraživanja koja bi pružila šansu mladim naučnicima i u manjim sredinama.

Dušan Ilić,
Biznis & Finansije 96, april 2013.

Kada već ortodoksne ekonomske ideje nisu uspele da američku ekonomiju vrate u igru, manje konvencionalne mere monetarne politike – kao što je kvantitativno popuštanje – brzo su postale mejnstrim. Ali, uprkos nastojanjima Fed-a (Federalnih rezervi), privreda je i dalje u zastoju a nezaposlenost je i dalje visoka. Da li je vreme da bacimo pogled iza starog ekonomskog razmišljanja, koje je propustilo da obavi posao?

Voren Mozler i Robert P. Marfi nude dva radikalno različita pristupa za ponovno oživljavanje ekonomije. Kao što Bob Marfi kaže: „Obojica isto govorimo: da vlada treba da promeni svoj metod rada, dok različito mislimo o načinu na koji to trebalo sprovesti.“

(na fotografiji: Voren Mozler)

Ali, šta bi to vlada trebalo da uradi?

Mozler, jedan od osnivača savremene monetarne teorije (MMT), ima obilje predloga usmerenih na ponovno jačanje agregatne tražnje. On predlaže potpuno ukidanje poreza na plate i godišnju stipendiju od 5,000 dolara koje bi državno zdravstvo ponudilo kao svojevrsnu “stipendiju” svim Amerikancima. On takođe sugeriše kreiranje jednog programa kojim bi se na federalnom nivou ponudili “tranzicioni poslovi za sve nezaposlene, i to kao sredstvo za sprečavanje dugoročne nezaposlenosti. Mozler rasuđuje kako je privatni sektor pokazao da neće zaposliti dugoročno nezaposlene. Dakle, da bi sprečila gubitak produktivnih resursa – kao i da bi povećala potražnju – vlada treba da interveniše i obezbedi prelazna zaposlenja s ciljem zadržavanja radnika koji bi privukli potencijalne poslodavce; tako bi radnici, samim tim, brzo mogli da ponovo pređu u privatni sektor.

Mozlerovi predlozi zasnovani su na MMT uvidima. Osnovni problem, kako navodi, tiče se štednje u javnom sektoru: Ako javni sektor ima suficit, onda će privatni sektor morati da preuzme dug. U momentu kada su i privatni a i javni sektor usmereni na smanjenje zaduženosti, rezultat je ekonomska stagnacija. U ovoj situaciji, „samo vlada može reagovati kao kontra-ciklična* u privatnom sektoru (i samo ona može prekinuti ciklus stagnacije)“, kaže Mozler.
(Kontra-cikličnost*: za svaki ekonomski kvantitet koji je negativno povezan sa sveukupnim stanjem u ekonomiji kaže se da je kontra-cikličan. Tendencija da se (bilo kakve ekonomske) količine povećavaju u trenutku kada je celokupna ekonomija loša naziva se kontra-cikličnom. Nezaposlenost je jedan primer kontra-ciklične varijable. Isto tako, u finansijama, sredstvo koje ima povoljnu tendenciju na ekonomiju koja je u tom momentu u celini loša, obično se naziva kontracikličnom. To, na primer, može biti poslovni ili finansijski instrument čija je vrednost izvedena iz poslovanja, te koja prodaje inferiorna dobra.

Marfijev odgovor na isti problem je bio jednostavan: Vlada smeta, jer ne dopušta da cene same odrade svoj posao. Njegov cilj je, kako je kasnije navodio, „obrazovati vladu koja bi bila izvan biznisa.“ On krivi Federalne rezerve zbog stvaranja finansijskog mehura, napominjući da Fed-ova politika postavljanja veštački niskih kamatnih stopa uzrokuje „neodrživi procvat.“

Mozlerova računica je da kamatne stope znače dve različite stvari: jedno znači za politiku fiksnog deviznog kursa (na primer, zlatni standard), a drugo za sistem fluktuirajućeg deviznog kursa koji imamo danas. S obzirom da SAD više ne funkcioniše pri fiksnom kursu, Mozler smatra da Marfijev kriticizam ne stoji. Umesto toga, Mozler ukazuje kako je finansijski sektor deo problema.

„Finansijski sektor je potpuno parazitski i dopustili smo im da nam izmakne iako smo ga već imali u šakama“, kaže on, dodajući da “ne možete bankama dozvoliti da čine ono što niste u stanju da regulišete”. Uprkos suprotnim tvrdnjama koje dolaze iz industrije finansija ,“ne morate nužno da pustite banke da daju (bilo kakve) pozajmice tj kredite“, kaže Mozler. „Morate biti sigurni da njihove operacije služe u javne namene.“

Status kvo, jasno je, propada. Ali, šta bi trebalo da uradi vlada? Mogla bi, kako Mozler sugeriše, da se umeša i preduzme radikalnije kontra-ciklične korake, a sve to kako bi se ekonomija konačno pokrenula. Ili, po Mareju, država može da se privatnom sektoru ukloni s puta, dopuštajući da se cene na slobodnom tržištu same regulišu, i tako odrade posao.
The Institute for New Economy Thinking – blog

(M.L.)

Domaći privrednici odavno su shvatili važnost prepoznatljivog vizuelnog identiteta svojih proizvoda, ali problem leži u tome što ga često tumače na svoju ruku pa izigravaju veće dizajnere i od najiskusnih profesionalaca. Međutim, ekonomska kriza dovela je do novog pada kvaliteta i zbog okretanja ka što jeftinijim rešenjima.

„Cene dizajnerskih usluga su kod nas toliko pale u poslednjih deset godina da je čisto neobrazovanje i neupućenost ne koristiti tu poslovnu pogodnost. Do toga je došlo besomučnom borbom medijskih i reklamnih agencija za parče tržišnog kolača, u kojoj one nude kreativu besplatno u zamenu za medijske pakete. Politika neulaganja u dizajn i kreativu, kao što vidimo, ne isplati se, jer su nas u regioni mnoge komšije već bukvalno pregazile. Trenutno smo u fazi preživljavanja što podrazumeva borbu i rukama i nogama. U tim uslovima, naši proizvođači posežu za svim mogućim metodama za poboljšanje prodaje, uključujući i takve zahvate kao što je nameran loš dizajn”, rezignirano govori naš poznati dizajner Slavimir Stojanović, dobitnik preko 300 međunarodnih priznanja u oblasti dizajna i advertajzinga.

U svojoj nedavnoj analizi srpskog tržišta Danac Kim Breting je naveo kako ideja da se roba “ružnog izgleda” automatski povezuje sa niskom cenom ima i svoju obrnutu verziju, kada se proizvodi slabijeg kvaliteta “sakrivaju” ispod lepo dizajnirane ambalaže. Ipak, Stojanović smatra da takva politika nije održiva: “U pokušaju da domaći proizvodi budu konkurentni sa stranom robom, neke kompanije jednostavno prekopiraju estetsku formu ambalaže, ali onog trenutka kada potrošač otkrije tu vrstu prevare, to je ujedno i kraj tog proizvoda, a možda i samog preduzeća.” Sa ovakvim stavom slaže se i Mile Kocić, direktor kompanije Yumis: “Istina je da potrošači često smatraju da kvalitet proizvoda prati kvalitet pakovanja, što je u stvari specifična varijanta ‘placebo’ efekta. Naravno, proizvod lošeg kvaliteta neće spasiti natprosečan dizajn, bar ne na dugi rok, jer prodaja neće ići dalje od perioda isprobavanja novog proizvoda.”

Komuniciranje sa potrošačima

Prema Kocićevim rečima, izgled pakovanja ima ogroman uticaj na impulsivne i neplanirane kupovine, kada “vas estetika određenog pakovanja prosto natera da ga kupite”. Pakovanje proizvoda po definiciji predstavlja poslednju poruku koju kupac dobija pre konačne odluke o kupovini, napominje naš sagovornik, i – s obzirom da su prvi i poslednji utisci najčešće najjači – eto još jednog razloga za ulaganje u dizajn pakovanja. “Savremeni pristup razvoju proizvoda i jačanju brend imidža podrazumeva unificiranje ambalaže i svođenje u istu notu proizvoda. Odluka o kupovini u velikoj većini slučajeva dešava se na samom prodajnom mestu, zbog čega je neophodno biti prepoznat na polici sa detaljima koji će vezivati sve naše proizvode. Iz tog razloga će i Yumis uskoro uspešno završiti ciklus redizajna osnovnih grupa svojih proizvoda”, kaže Kocić.
Velike kompanije koje posluju u Srbiji, osim što nas „bombarduju“ novim reklamnim spotovima, bilbordima i oglasima u novinama, uredno ulažu i u vizuelni identitet svojih proizvodnih programa. S obzirom da one biraju dizajn robnih marki u skladu sa svojim različitim poslovnim strategijama i spektar postignutih rezultata ume da bude veoma raznovrstan. “Dizajn pakovanja je jedan od najvažnijih kanala komunikacije na relaciji proizvođač-potrošač. On mora biti biti prepoznatljiv i konzistentan sa dizajnom celokupne kompanije. Pakovanje prepoznatljivog oblika, boje, logotipa, linija, fotografija su karakteristični za svaki Štarkov brend, a njihove adekvatne pozicije i dostupnost učinili su da nas potrošači prepoznaju širom regije. U toj želji da budemo prepoznatljivi nema ni razlika u ambalaži naših proizvoda za različita tržišta”, ističe Snežana Teodorović, direktor marketinga Soko Štarka, koji posluje u okviru sistema Atlantic Grupe. Ova kompanija je stavila fokus na dalji razvoj i jačanje svojih „mainstream“ brendova, između ostalog i kroz inoviranje dizajna pakovanja. “U proteklih nekoliko godina uspešno smo sproveli redizajn nekoliko naših ključnih kategorija, ali te promene morale su biti programirane i usklađene sa željama potrošača u odnosu na već prepoznatljiv dizajn naših proizvoda. U strategijama razvoja jedna od značajnih faza jeste i testiranje dizajna, kroz individualno i komparativno ocenjivanje sadašnjeg ili budućeg dizajna u odnosu na izgled konkurentskih proizvoda kako bi ispitali preferencije postojećih i potencijalnih potrošača i njihove namere o kupovini”, kaže Teodorović.

Prečica do suštine

Ovakav pristup, međutim, neguje tek nekoliko velikih učesnika na tržištu, ocenjuje Stojanović iz ugla pripadnika kreativne industrije. “Velika većina ostalih preduzetnika misli da ulaže u dizajn tako što zaposli dizajnera iz šireg kruga rodbine za 300 evra mesečno. Taj pristup se nepogrešivo vidi na našim policama u samoposluzi. Ono što se često zaboravlja kada se govori o dizajnu ambalaže je da ona, osim estetskog i prodajnog, ima kulturni i obrazovni aspekt. Kroz dizajn robe masovne potrošnje može da se podigne vizuelna kultura čitavog društva”, naglašava ovaj umetnik. Što se štednje tiče, nju je moguće postići kada shvatimo da veliki broj potrošača uopšte ne potpada pod uticaj reklame, poručuje Stojanović i zaključuje da “jedino što može da vašu robu odvoji na polici od drugih proizvoda je bolji, pametniji i precizniji dizajn. Ja se samo nadam da će na kraju brojevi pokazati kompanijama da počnu više da ulažu u dizajn jer vizuelni identitet je prečica do suštine, duha i karaktera nekog proizvoda.”

I mi Halal za robu imamo

U cilju povećanja svoje prodaje na stranim tržištima, sve je više srpskih kompanija započelo proces dobijanja Halal međunarodnog standarda za muslimanske zemlje. Kompanija Foodland poseduje Halal sertifikat već tri godine, a proces za njegovo dobijanje bio je sličan kao i kod ostalih standarda koje ispunjava ova kompanija, kaže za naš časopis Nataša Bojanić, direktor marketinga Foodland-a. “Na svakom tržištu na kome nastupamo, prilagođavamo se lokalnim navikama u ishrani jer je upravo to pravi način da dođemo do novih potrošača. Sticanje Halal sertifikata svakako će omogućiti širenje broja izvoznih tržišta za kompaniju Foodland, a verujemo da ćemo biti konkurentni zbog visokog kvaliteta naših proizvoda. Samu sertifikaciju je izvršilo ovlašćeno lice islamske zajednice nakon analize sastojaka i procesa proizvodnje, kao i kontrole sirovine i laboratorijskih analiza za svaki proizvod pojedinačno. Dizajn ambalaže je identičan kao i za sva ostala tržišta, a samo se etiketa prilagođava govornom području”, napominje Bojanić. Kompanija Foodland je pre dve godine redizajnirala kompletnu ambalažu svojih proizvoda, nakon čega su usledile nagrade za najbolji dizajn ambalaže u Srbiji “Packtivity”, najbolji dizajn u regionu “Regpak”, kao i “WorldStar” nagrada za najbolji dizajn ambalaže na svetu za 2012. godinu, koju dodeljuje World Packaging Organisation. “Dizajn često igra presudnu ulogu prilikom odluke o kupovini, a kada to potvrdi i kvalitet proizvoda, uspeh je neizostavan”, ističe naša sagovornica.

Biznis i Finansije broj 96, april 2013. 

Na pamet mi pada nekoliko slučajeva, u kojima me je čitanje ekonomskih blogova nagnalo da sasvim promenim svoju poziciju. Bilo je i slučajeva kada se moja perspektiva ne bi u potpunosti preokrenula, ali se nakon čitanja nekih ekonomskih blogova iznijansirala i pomešala s tuđim stavovima.

Postoji u svetu dosta stručnjaka koji propovedaju ekonomske nauke, a tu je s njima, da nesreća bude veća, i neizbežna pristrasnost. Voleo bih da mislim kako im nisam podložniji od bilo koje prosečne osobe. Ipak, ima i dosta slučajeva kada me je neka razumna argumentacija nagnala da promenim mišljenje po nekom pitanju. Pokušavajući da se prisetim, na pamet mi pada nekoliko slučajeva, u kojima me je čitanje ekonomskih blogova nagnalo da sasvim promenim svoju poziciju. Naime:

1. Tajler Kauen me je ubedio da je Velika Stagnacija realnost.

U početku sam bio veoma skeptičan. Navodeći spori rast produktivnosti kao dokaz o stagnaciji tehnologije nekako mi je izgledalo kao da je u pitanju biznis ciklus (RBC*) niskog intenziteta, kao i aktuelni bum produktivnosti/ proizvodnje trajnih dobara. Ali, Tajler je ponudio dva dokaza zbog kojih sam promenio mišljenje. Prvo, da stagnacija nije samo tehnološka već je utemeljena i na resursima – uskoro će nam ponestati netaknutih prirodnih bogatstava kao i prednosti dobitaka lako stečenim obrazovanjem – ovo je prva ključna stvar. Druga je da se, za razliku od RBC modela, Velika Stagnacija uglavnom može povezati sa tehnološkom stagnacijom koja je tako evidentna: energijom. Kako se okončava era jeftine nafte tako je, istovremeno, počela Velika Stagnacija. Ona je previše upečatljiva da bi se mogla ignorisati, mada i dalje sumnjam da globalizacija može uticati na faktor ukupne proizvodne produktivnosti (TFP**).

[(RBC*, ciklus realnog poslovanja: Period koji protekne od stvarnog novčanog izdatka za nabavke do naplate potraživanja koja proizlaze iz prodaje dobara i usluga)
(TFP**, Total-factor Productivity, u ekonomiji: indikator ukupne faktorske produktivnosti tj. efikasnosti svih proizvodnih inputa.Pokazatelj ukupne produktivnosti: odnos proizvoda (Q) i svih uloženih inputa (I), pokazuje: doprinos svih inputa u stvaranju outputa. Koliko će se promeniti obim proizvodnje kada se poveća količina svih inputa u istoj ili različitoj srazmeri. Izražava se preko proizvodne funkcije, koja pokazuje maksimalnu količinu proizvoda koja se može ostvariti sa datom količinom inputa, uz primenu najefikasnije raspoložive tehnologije u određenom vremenskom periodu)]

2. Pol Krugman me je ubedio kako američka politika uglavnom ima veze sa rasom i američkim Jugom.

Odrastao sam u verovanju da se američka politika tiče klasnih slojeva; republikanci su bili stranka bogatih dok su demokrate na strani siromašnih. Roditelji su mi to govorili, isto kao i moji nastavnici. Ipak, iako i dalje mislim da su inače značajna klasna pitanja marginalizovana, sada takođe mislim i da su rasa i nasleđe civilizacije potekle iz američke Konfederacije još više bačeni na margine, premda su vrlo bitni. Pol Krugman me je osnovi ubedio u to još početkom 2000-ih, iako se u današnje vreme čini da je svako obrađivao ovu temu. Krugman, međutim, i dalje pametno govori o stvarima koje se tiču rase i politike.

3. Aleks Tabarok i Met Iglesijas ubedili su me u krah sistema patenata i njihove zaštite (bitnog faktora za bolju tehnologiju/ produktivnost/ profit).

Odrastao sam u ljubavi za patente i inovacije koji su – javna dobra! Nagradimo pametne za njihov naporan rad! Ali, pošto sam pročitao dosta njihovih blog-postova o zloupotrebama sistema, počeo sam da verujem kako je savremeni američki patentni sistem suštinski propao, i da mu je potrebna sveobuhvatna reforma. Shvatio sam i to da mnogo patenata – možda čak i većina njih – pravi više štete nego koristi.

4. Svekolika ekonomska blogosfera ubedila me je da je Reinhart-Rogoff* teorija doživela potpunu propast.

Ne stidim se da priznam da sam i ja u jednom trenutku kupio priču koju su njih dvoje napisali. Kako R&R navode da je 90% duga u odnosu na BDP problematično za dalji rast, i, kao u priči, visoki dug i spori rast poklopili su se tada u Japanu. Ailo je i teorijskih razloga za verovanje u relaciju “negativni rast-dug”, pa sam pretpostavio da R & R uradili svoj domaći zadatak; takođe sam bio ubeđen u njihov stav da finansijska kriza naknadno produžava recesiju. Zato sam prihvatio njihov broj “90%”, mada sam napravio neke rezerve usled opšte teškoće izvlačenja bilo kakvih zaključaka iz te vrste podataka. Ali onda … pa, ostalo je istorija. Postovi Majlsa KimbalaMilesa na tu temu bili su verovatno najubedljiviji od svih. Rajnhart-Rogof teorija o “90%” danas je poprilično i definitivno mrtva.
[*Reinhart-Rogoff teorija tj analiza ili “Rast u doba duga”: ekonomska analiza dvoje američkih ekonomista sa Harvarda, Karmen Rajnhart i bivšeg glavnog ekonomiste MMF-a Keneta Rogofa; izdata u američkom akademsko-ekonomskom časopisu ‘The American Economic Review’ 2010. godine.Osnovna ekonomska teorija koju zastupa njihova analiza glasi da države, kada imaju dug koji dostigne granicu od 60 % BDP-a, gube godišnje 2 postotna poena rasta, a ako dug dođe do 90 % državnog BDP-a onda je ekonomski rast prepolovljen. Kada se isprave sve greške u Reinhart-Rogoff analizi, dolazi se do podatka da visoki državni dug podrazumeva niži ekonomski rast, iako postoje izuzeci od tog pravila – što, u ekonomskom pogledu, ruši zaključke ove ekonomske analize. Svoju grešku R&R će delimično priznati prebacujući krivicu na grešku u korišćenju programa Microsoft Excela, ali će ostati pri zaključku svoje analize.
Reinhart-Rogoff analiza je, nakon priznanja MMF ekonomista početkom 2013. godine, druga priznata analitička greška povezana s MMF-om po pitanju nametanja drastičnih mera štednje državama u dugovima koje su dovele do drastičnog povećanja nezaposlenosti. Ubrzo po izlasku u medije, ova analiza će u svetu zahvaćenom svetskom finansijskom krizom postati jedna od najcitiranijih dela među političkim i ekonomskim liderima koji se zalažu za ekonomsku politiku državne štednje. Ovu analizu će, s časnim izuzecima, citirati svi najvažniji američki i zapadnoevropski časopisi kao npr The Economist, Wall Street Journal, Financial Times, Forbes, Le Monde, Il Sole, Frankfurter Allgemeine, Ultimo Segundo, Asia Times. Naposletku, ova analiza vrlo brzo postaje ekonomska dogma o potrebi štednje tako da su je u svojim nastupima citirali političari kao što je ministar ekonomije Evropske Unije Oli Ren ali i američki republikanski političar Pol Rajan. Samo 10 dana nakon što je Oli Ren citirao Reinhart-Rogoff analizu na sastanku u Međunarodnoj radničkoj organizaciji, rečima:
„Očekuje se da će doći u Evropi do stabilizacije državnog duga tek u 2014. godini i to na visini iznad 90 % BDP-a. Ozbiljno istraživanje je otkrilo da tako visok državni dug predstavlja stalni teret za ekonomski rast…“
u javnost izlaze podaci da je analiza utemeljena na pogrešnim podacima. Tokom provere podataka korišćenih u Reinhart-Rogoff analizi otkriveno je, za početak, da su se podaci za 5 od 20 analiziranih država izgubili tokom analize, a potom je otkriven još veći broj drugih, važnijih grešaka )]

5. Ramez Naam me je ubedio kako je razvoj korišćenja solarne energije zaista dobra i prava stvar.
.
Ranije sam zastupao uvreženi stav kako bi, da nema velikih državnih subvencija, troškovi proizvodnje solarne energije uvek bili previsoki da bi se isplatili i bili održivi kao alternativni izvor energije. Nade u razvoj alternativnih izvora energije dosad sam uvek polagao na nuklearnu energiju i, možda, u napredne načine korišćenja biogoriva. A onda mi je Ramez Naam, u samo jednom svom postu, srušio ceo pogled na svet. Naravno da se trendovi mogu zaustaviti, ali taj trend isuviše dugo traje i previše je jak da bi bio samo prolazni talas entuzijazma. Solarna energija je prava stvar i u ogromnom je zamahu. Ako se ceo trend bude još samo malo održao, ubrzo ćemo stići do tačke u kojoj će solarna nesubvencionisana energija postati jeftinija od uglja – ovo će se dogoditi možda za oko pet godina.

Bilo je i slučajeva kada se moja perspektiva ne bi u potpunosti preokrenula na drugu stranu, ali se nakon čitanja nekih ekonomskih blogova iznijansirala i pomešala s tuđim stavovima. Na primer:

6. Stiv Vilijamson me je ubedio da je makro polje strukturno naginje ka monetarizmu*.

Ne mogu tačno da nađem post(ove), mada u njima Vilijamson ističe kako makroekonomisti centralnih banaka imaju jaku pobudu da biraju i promovišu modele u kojima su nezavisne, aktivne centralne banke najvažniji upravljački mehanizam za makroekonomsku stabilnost. S obzirom da veliki procenat vrhunskih makroekonomista radi u centralnim bankama, ovaj njegov stav nipošto nije trivijalan. Iako sam odškolovan kao porilični monetarista (Majls Kimbal i donekle Bob Barski), Vilijamsonova dobra poenta me je nagnala da malo zastanem. I mada je, naravno, ova poenta pomalo i cinično-marksistička, ona je, u svakom slučaju – dobra.

(Monetarizam*, Teorija i praksa kontrolisanja ponude novca kao glavnog metoda stabilizovanja ekonomije)

7. Pol Krugman me je ubedio kako je japanski finansijski stimulus iz 90-tih iamo i nekih pozitivnih ishoda.

Živeći u Japanu sredinom 2000-ih, kao došljak sam sa sobom poneo i uvrežen stav (svih stranaca) da je fiskalni stimulans Japana potpuni gubitak i katasrofa, vođen klijentelističkom potrošnjom u građevinarstvu i korumriranošću političara japanskog LDP-a, što je dovelo dotle da se betoniraju korita reka kako bi se preko njih – po svaku cenu – gradili mostovi. Iako još uvek verujem da u vezi te teme na Krugmanovom blogu postoji tona bespotrebnog otpada, neki njegovi podaci pokazuju koliko su dve japanske recesije tokom 90-tih zapravo bile blage, i to uprkos neverovatnoj ozbiljnosti finansijske krize koja je tada vladala ovom zemljom. Ovo je Krugmanov jak argument. Iako i sad verujem da enormna novčana potrošnja iz japanskog budžeta tokom 1990-tih izgleda pokazala kako se ova intervencija nije isplatila, ispostavilo se da Krugmanovi uvidi i nisu toliko beskorisni kao što sam isprva mislio.

Ovo su neki od primera kojih sada mogu da se prisetim. Nema ih mnogo, ali nije da ih nema. Najbolje moguće pretpostavke, mada ni one nisu svemoćne.

Koji su vaši primeri? Poruka ostalim blogerima: slobodno dajte i svoje liste (Napomena: Da biste sačinili listu, nečiji blog mora da zaista promeni vaš početni stav o nekoj temi, a ne samo da vas ubedi u poziciju o kojoj, od samog početka, niste imali nikakav stav!)

Noah Smit, je ekonomista, redovni kolumnista the Atlantic i vodi  Noahpinion blog: Economics, neologisms, and distraction from productive activity

(priredio: Milan Lukić)

EU je u protekloj deceniji zadržala svoj udeo u globalnom izvozu – na polju u kojem su druge zrele ekonomije znatno opadale, pre svega ekonomije SAD i Japana, kaže Danijel Gros, direktor Centra za studije evropske politike i član globalne agende Saveta Evrope pri Svetskom ekonomskom Forumu.

Propadanje kroz duplo dno evropske recesije, rekordna nezaposlenost posebno među mladim ljudima – izvesno je samo to da, kada je evropska ekonomija u pitanju, manjak loših vesti ne postoji. Doskorašnji talas razočaravajućih podataka, što je još gore, i nije nešto što je novo, niti je “čudo neviđeno”. Generalno, ekonomski učinak EU je od početka ovog veka bio slab.

Rast produktivnosti – već ionako nizak u poslednjih 10 godina – čini se da i dalje pada. Rast BDP-a po glavi stanovnika je donedavno bio uporediv sa onim u SAD i to samo zato što je zapošljavano više građana. U isto vreme, radno sposobno stanovništvo se EU umanjuje. Sve ove slabosti deluju još akutnije na području evrozone, čime se ograničava sposobnost država da servisiraju svoje visoke javne dugove. Kako brzorastuće ekonomije postaju sve robusnije, relativni pad značaja EU u globalnoj ekonomiji izgleda da se ubrzava.

Pa, odakle bi trebalo da dođe neki budući ekonomski rast? Odgovor je – veća produktivnost, ali nema znakova da se to dešava. Strategija rasta ‘EU 2020’ je raskomadana, i mali su izgledi da će se evropski rast produktivnosti u skorije vreme povratiti na dobar put.

Međutim, ako se pogleda učinak EU u globalnoj trgovini, slika je drugačija. EU je u protekloj deceniji zadržala svoj udeo u globalnom izvozu – na polju u kojem su druge zrele ekonomije znatno opadale, pre svega ekonomije SAD i Japana

EU izvozi skoro tri puta više od SAD na brzorastuća BRICs tržišta. EU je, u stvari, u deceniji za nama povećala svoj izvoz daleko više od SAD, što važi bez obzira da li se posmatra izvoz robe, usluga ili proizvodnja. Performanse EU su naročito vidljive u poslednjoj kategoriji, gde je izvoz povećan za oko 150%, u poređenju sa američkih oko 50%.

Usluge su, ipak, te koje bi se mogle pojaviti kao skriveni adut Evrope. Opšta je pretpostavka kako Evropa nije konkurentna na tom tržištu – brojne studije pokazuju da su usluge sektor u kojoj je evropski učinak u produktivnosti bio najslabiji, i da Stari kontinent relativno sporo usvaja informatičke tehnologije.

U stvarnosti, evropski izvoz usluga dobro funkcioniše. Ovde je, takođe, EU nadmašila SAD, čiji je izvoz u poslednjih deset godina porastao za 100% u poređenju sa 150% u Evropi. Ekstra-EU izvoz usluga je u 2011. iznosio preko 570 milijardi evra, što je za 40% više od američkog učinka u ovoj oblasti.

Da je EU konkurentna u svojim uslužnim delatnostima vidi se iz činjenice da beleži stalni suficit, koji je u 2011. porastao za oko 100 milijardi evra. Ova pozicija je više nego zapanjujuća, jer usluge predstavljaju sektor u kome je rast evropske produktivnosti doskora najviše razočaravao (kako u apsolutnom smislu tako i u odnosu na SAD).

Pored toga, ne samo što usluge čine preko 70% evropskog BDP-a već takođe predstavljaju i centralni input u uvezanim dodatim vrednostima na globalnom nivou.  Studija koju su nedavno sproveli STO i OECD pokazuje kako preko polovine domaće dodate vrednosti od EU izvoza (roba i usluga) proizilazi iz sektora usluga. Iznova osnaženi sektor usluga bi, na taj način, mogao biti od ključnog značaja za poboljšanje globalne konkurentnosti zemalja EU.

Podaci pokazuju da Evropa ima solidnu ekonomiju, ali i da je kreatori (ekonomske) politike ovu prednost moraju nekako iskoristiti – ohrabrujući i još više podstičući trgovinski učinak kako bi se poboljšala produktivnost domaće EU privrede, a posebno uslužni sektor. Ova kombinacija slabosti-kod-kuće-ali –snage-u-inostranstvu predstavlja izazov kako za EU političare tako i EU biznismene.

Da li bi snaga Evrope na globalnom tržištu mogla uticati na postizanje veće produktivnosti kod kuće? Koju strategiju bi EU trebalo da usvoji u smislu njene trgovinske politike i direktnih stranih investicija? Da li bi velike i globalno aktivne kompanije mogle da na Evropu gledaju pre kao na izvoznu platformu nego kao dinamično tržište?

Podaci o trgovini takođe su i svojevrsna poruka političkim liderima u ostatku sveta: trebalo bi da gledaju dalje, iza loših vesti o niskom rastu, i da, umesto brige oko toga, porazmisle kako se razvijaju njihovi trgovinski odnosi sa EU – ne samo tokom poslednjih meseci već na duže staze. I tada će možda pomisliti kako su prerano otpisali Evropu kao glavnog globalnog igrača.

Daniel Gros za Euroactiv

Svetu savremenog biznisa nedostaju dobri primeri gde se veliki bosovi odlučuju za prebacivanje i raspodelu svoje vlasti. „Suviše veliki da bi vladali“ – ovo je često navođeni razlog zbog kojeg se car Dioklecijan odlučio da napusti Rim. Iako će nastaviti da vlada Rimskim carstvom, predao je Maksimilijanu kontrolu nad zapadnim delom. Mnogi istoričari veruju da su ovi ko-imperatori vladali izuzetno efikasno, sa snagom i vitalnošću koja se pojavila tek pošto je Dioklecijan ustupio deo svoje moći. Međutim, sve je više kompanija koje posluju u različitim zemljama, sa različitim zakonima, u različitim kulturama i u sredini u kojoj ljudi gaje drugačije potrebe, pa je sve više onih koji smatraju da je vreme da se primer cara Dioklecijana doslednije prati.

‘Whole Foods Market’ jedna je od retkih velikih kompanija kojom upravljaju dva izvršna direktora. Osnivaču Džonu Mekeju se 2010. na toj poziciji pridružioValter Rob. Rob kaže da sa Makijem deli identičnu poslovnu viziju, ali priznaje i da njihova podela vlasti ponekad može stvoriti konfuziju. „Neki ljudi imaju problem sa činjenicom da postoje dva lidera“, kaže on. „Stalno se pitaju: ‘Ko je ovde glavni’? Odgovor bi bio: ‘obojica’.“

Rob kaže da ova kombinacija funkcioniše samo zato što su Mekej i on iskusni preduzetnici, i da, što je još važnije, dele iste vrednosti. Pored toga, Whole Foods je limitirao plate najviših članova svog upravnog odbora. Niko od njih nema platu 19 puta višu od prosečne zarade u kompaniji.

Ne radi se, ipak, samo o raspodeli plata, niti je taj ‘problem’ na prvom mestu. Rob smatra da je važno da se sedište moći prenese na regionalna čvorišta. „Dešava se, na kraju krajeva, distribucija inteligencije na ona mesta na kojima se donose odluke i gde se odgovara za poslovanje na samom ‘terenu’, tamo gde se, zapravo, biznis i dešava“, kaže on. „U prilici ste da kreirate kulturu očvršćavanja kompanije, koja preuzima na sebe ovu distribuiranu inteligenciju i/ili odgovornost, i predaje je dalje, na mesta na kojima se donose prave odluke.

„Svako pojedinačno tržište nešto je drugačije od ostalih. „Tržište je u potrazi za… nečim što je ‘skrojeno’ tj prilagođeno toj zajednici ili konkretnim pojedincima koji je reprezentuju.“

Izvršni direktor globalnog lanca hotela ‘Starvud’ , Frits van Paasšen, slaže se u ovoj oceni.

„Glavna ideja je u tome da na sebe gledamo ne kao na američku kompaniju čije je sedište poslovanja u Njujorku a upravljanja hotelima iz tog grada, već da zaista budemo kompanija čiji se realan biznis odvija svuda po svetu – samo što joj je sedište u Njujorku”, kaže on.

Pokušavajući da uče iz jedinstvenih iskustava koje svaka filijala i područje stiču pojedinačno, ljudi koji upravljaju ‘Starvud’ hotelima su početkom ove godine preselili svoje sedište u Dubai, i to u veoma kratkom roku.“Nismo bili u Dubaiju kako bismo nadgledali poslovanje“, kaže Van Paasšen. Bili smo tamo da postavljamo pitanja i pronalazimo odgovore, kao i da naučimo šta je to našem timu potrebno kako bi nastavio da uspešno vodi ovaj biznis.“

Neki rukovodioci međutim misle da je, kako život postaje sve kompleksniji, od suštinskog značaja da kompanije funkcionišu na što je moguće jednostavniji način.

„Održavamo ga jednostavnim tako što održavamo jedan te isti način funkcionisanja“, kaže Rupert Soums, izvršni direktor energetske kompanije Aggreko čiji je glavni pogon i dalje u Dambartonu, Strečklajd.

Soums kaže da će neminovno morati da bude i nekih regionalnih specijalizacija, jer svaka zemlja ima specifične zakone i propise. Važno, je, ipak i pre svega, zadržati poslovanje što sličnije onom koje imaju njihovi regionalni centri na globalnom nivou. Ovakav koncept bi, po njemu, trebalo da predstavlja jednu od glavnih snaga svake velike kompanije.

„Ako zaposlenima širom sveta dozvolite da započnu da obavljaju posao stvari po drugačijim modelima, specifičnim za određeni region i mesto, jedino što ćete izgubiti biće vaša ‘ekonomija obima’ „, kaže on.

Nastaran Tavakoli-Far, BBC World Service