Politika i društvo

Srednja poljoprivredna škola u Šapcu porušila je sve žalopojke o našem obrazovanju, pre svega one da škole ne omogućavaju dobru praksu đacima i da same nisu praktične, jer ne umeju da opstanu na tržištu. Pre deset godina je bila pred zatvaranjem, a danas je samo u proizvodnji mleka treći dobavljač „Mlekare Šabac“ po veličini. Škola obrađuje 120 hektara zemlje i svu zaradu od prodaje svojih proizvoda ulaže u unapređenje uslova za nastavu, kao i u sređivanje svojih objekata i okoline. Čak i u zoološki vrt, koji pored učenika, vikendom posećuju i ostali Šapčani.

Koja to gradska škola ima sopstveno zemljište, restoran, pekaru, rasadnik cveća, voćnjak, konjički klub, zoološki vrt…? Saznaćete ako se uputite u Ulicu Vojvode Putnika u Šapcu. Sve pomenuto i još mnogo toga zateći ćete na 120 hektara obradive površine, gde je smeštena Srednja poljoprivredna škola sa domom učenika u Šapcu, osnovana još davne 1904. godine. Danas se tu školuju budući poljoprivredni i prehrambeni tehničari, zootehničari, veterinarski i tehničari hortikulture. Zoološki vrt na školskom odmoru mogu da obiđu i budući pekari, mesari, uzgajivači sportskih konja, cvećari, rukovaoci poljoprivrednom tehnikom i, naravno – mlekari.

Pre samo deset godina ova škola je bila je pred zatvaranjem, dok na njeno čelo nije došao sadašnji direktor Predrag Savić i okupio oko sebe tim mladih kolega koji su imali i volje i načina da zajedno sa njim ovu školu preporode. Dakle, da obnove školsku zgradu i dom za učenike, stvore uslove za kvalitetnu praktičnu nastavu, motivišu mlade da se prijave za upis… Zadataka je bilo mnogo, novca nimalo, prepreka za njegovu nabavku od drugih previše, i u toj zamršenoj jednačini doneli su odluku – škola će biti samoodrživa. Počeće sama da proizvodi i da prodaje svoju robu na tržištu.

Jedan od tih proizvoda je mleko. Početak nije bio obećavajući. Direktor škole, inače po struci veterinar, ustanovio je da jedan broj krava kojima je škola raspolagala mora na lečenje, a preostale nisu davale dovoljno mleka, pa dnevna proizvodnja nije prelazila 50 litara.

„Sa tom količinom mleka niste mogli mnogo da uradite“, priseća se Savić, „a pošto smo škola, nismo mogli ni da dignemo kredit da kupimo još krava. U to vreme je, međutim, ’Mlekara Šabac’ počela da uvozi dobre junice iz Nemačke, i dogovorili smo se da nam isporuče unapred deset steonih junica, koje ćemo otplaćivati isporukama mleka za ovo preduzeće“.

Sa tim junicama, onima koje su se oporavile nakon lečenja i drugačijim pristupom uzgoju goveda, škola ne samo da je otplatila dug „Mlekari Šabac“, već je sa 100 grla goveda svih kategorija, od kojih je 30 do 35 muznih krava, i proizvodnjom od 500 litara mleka dnevno sada njen treći dobavljač po veličini. „Ne mogu a da se ne pohvalim da su proizvodi od našeg mleka namenjeni za izvoz“, ističe Savić, „zato što ispunjavaju veoma stroge standarde uvoznika mlečnih proizvoda u Evropskoj uniji i Rusiji“.

Otkud zoo vrt srednjoj školi?

Škola obrađuje 120 hektara zemlje sopstvenom mehanizacijom, poseduje plastenike i staklenik, uzgaja svinje i ovce, a bilje i cveće iz svog rasadnika prodaje pojedincima koji žele da gaje povrće, ali i preduzećima za ukrašavanje njihovih dvorišta i prostorija. Ima i vinski podrum sa sopstvenom proizvodnjom vina i rakije, koje dobijaju medalje na poljoprivrednim sajmovima. Škola je jedinstvena i po tome što jedina u Srbiji školuje uzgajivače sportskih konja. Za to je potrebna dobra praktična nastava, pa je škola otvorila konjički klub „Taur“, gde osim đaka na praksi mogu da borave svi ljubitelji ovog sporta.

Iako jahanje nije jeftino, Savić kaže da su njihove članarine niske i da mladim takmičarima ne naplaćuju iznajmljivanje konja za takmičenje, kako bi omogućili da jahanje bude dostupno svima, a ne samo imućnijima. Da je ovo bila dobra odluka dokazuju i medalje koje osvajaju njeni takmičari i to u konkurenciji klubova koji imaju izuzetno skupe konje i prvoklasnu opremu, „jer u radu sa velikim brojem dece možete otkriti neverovatne talente”, objašnjava direktor šabačke poljoprivredne škole.

Dodaje da konje nabavljaju na šabačkom Hipodromu, i to tako što „kupujemo najčešće one koji su završili trkačku karijeru ili su povređeni, pa ih naši đaci na praktičnoj nastavi leče i oporavljaju. Dve do tri godine posle kupovine, konji su ponovo sposobni da se takmiče i da osvajaju medalje. Na taj način decu učimo da nije sve u novcu, već je nešto i u volji, trudu i znanju”.

Škola ukupnu zaradu ulaže u unapređenje uslova za nastavu, kao i u sređivanje svojih objekata i okoline. Zgrade u kojima se održava praktična nastava su kompletno renovirane, a izgrađene su i prostorije u kojima se mogu držati časovi jahanja i zimi. Škola je kupila potrebne alatke za praktičnu nastavu, otvorila ambulantu za veterinarske tehničare, sredila malu mlekaru i sada svi učenici praksu obavljaju na njenom imanju, osim budućih mesara koji i dalje posećuju klanice.

Dom učenika je takođe obnovljen u potpunosti, a obroci za njegove stanare se prave uglavnom od hrane koja potiče sa školskog gazdinstva. Škola ima teretanu na otvorenom koju su finansirale kompanije sa kojima ova ustanova sarađuje, potom igralište za decu i zoološki vrt koji su otvoreni za posetioce svakog vikenda.

Priča o nastanku zoološkog vrta možda najbolje ilustruje način na koji razmišlja rukovodstvo škole. „Ideja se rodila iz velike muke“, priča Savić, „jer je taj deo školskog dvorišta bio veoma zapušten i zarastao, pa su se tu okupljali dileri droge. S obzirom da to nije bio prostor koji je pogodan za podizanje imanja i za proizvodnju, i da smo u to vreme razmišljali kako da popularišemo školu među gradskom decom – kojoj je ona uglavnom bila poslednja opcija na listi želja – došli smo na ideju da napravimo mali zoološki vrt. On bi privukao mlade na naše imanje, gde bi mogli da se sami uvere kako izgleda školovati se kod nas“.

Prvi stanari „poljoprivrednog“ zoološkog vrta bili su paunovi, da bi potom stigli papagaji, fazani, zečevi, a kada je školsko osoblje napravilo i jezerce, udomljeni su i labudovi. Sada su ovde i poniji, lame, nojevi, srne, magarci, patuljaste koze… Nastavnici se šale da im nedostaje još samo slon.

Praktična nastava jedan od najvećih podviga

Srednja poljoprivredna škola u Šapcu je tako, pored stručnih znanja, svojim učenicima pružila i primer koliko se može uraditi uz malo novca i mnogo dobre volje. Ali i da se rad uvek isplati, jer se od sira koji đaci proizvode prave peciva koja se prodaju u školskoj pekari. Učenici su za svoj rad nagrađeni tako što ne plaćaju određene aktivnosti, pre svega stručne posete ili putovanja.

Direktor škole, ipak, kao jedan od najvećih podviga izdvaja veoma dobre uslove za izvođenje praktične nastave, bez koje po njegovom uverenju nema dobrih poljoprivrednih stručnjaka, uključujući i prerađivače mleka.

„Budući mlekari ovde mogu da se konkretno upoznaju sa celokupnim procesom proizvodnje – od muže u štali i dopremanja mleka u laboratorije, do pravljenja mlečnih proizvoda u našoj mlekari. Vodimo ih i na druga gazdinstva za uzgoj stoke, gde mogu steći drugačija iskustva od onih u školi, kao i na sajmove, a organizujemo i susrete sa školama iz drugih zemalja“, nabraja Savić.

„Iako mi često kritikujemo naš obrazovni sistem zbog nedostatka prakse, naše kolege iz zemalja EU o njemu imaju veoma visoko mišljenje. Žale se da ni njihovi učenici nemaju mnogo kontakta sa stvarnim svetom rada, zbog raznih proceduralnih ograničenja. Primera radi, đacima koji se školuju za mesare ne smeju da daju nož u ruke. Pa kako će oni onda da nauče posao?”, pita se direktor škole koji je, zajedno sa svojim nastavnicima, uspeo da sruši dva „neoboriva“ stereotipa o našem obrazovanju: da škole ne omogućavaju dobru praksu đacima i da same nisu praktične, jer ne umeju da opstanu na tržištu.

Srednja poljoprivredna škola u Šapcu je pokazala da kad ima volje, ima i načina.

Marija Dukić

Biznis & finansije 190, oktobar 2021.

Foto: Bif