Brodovi su pristizali iz Amerike natovareni srebrom i zlatom. Španska kruna kontrolisala je ogromnu imperiju. Njeni posedi prostirali su se preko Evrope i Atlantika, a Madrid je raspolagao bogatstvom kakvo je malo evropskih vladara moglo da zamisli. Ipak, novca nije bilo dovoljno. Španska kruna je tokom 16. veka više puta morala da suspenduje plaćanja svojim bankarima i pregovara o dugovima. Posebno su poznate finansijske krize za vreme kralja Filipa II.

Na prvi pogled, to zvuči kao istorijski paradoks. Kako država kojoj iz Amerike stižu ogromne količine plemenitih metala može da ostane bez novca?

Odgovor je neprijatno moderan. Bogata država nije isto što i država sa zdravim finansijama.

Filip II nasledio je imperiju, ali i račune

Kada je Filip II sredinom 16. veka preuzeo špansku krunu, nasledio je ogromne političke ambicije Habzburga. Ali nasledio je i finansijske obaveze. Ratovanje je bilo skupo.

Trebalo je plaćati vojnike, flote, oružje, snabdevanje i prebacivanje novca širom Evrope. Španska monarhija ratovala je protiv Francuske, pobunjenika u Holandiji, Osmanskog carstva i drugih protivnika.

Novac se često trošio pre nego što bi stigao u državnu kasu. Zato su bili neophodni bankari.

Posebno važnu ulogu imali su finansijeri iz Đenove. Oni nisu samo pozajmljivali novac kralju. Omogućavali su da sredstva budu dostupna na pravom mestu i u pravo vreme.

To je bilo presudno u svetu bez centralnih banaka, elektronskih transfera i modernog tržišta državnih obveznica.

Novo istraživanje Carlosa Álvareza-Nogala i Christophea Chamleyja, objavljeno preko Cambridge University Press, upravo naglašava da ugovori poznati kao asientos nisu bili obični krediti. Bankari su kralju pružali i usluge transfera novca i menjanja valuta.

Drugim rečima, imperija je bila ogromna, ali njene finansije nisu bile jednostavne.

A onda je iz Amerike počelo da stiže srebro

Osvajanje teritorija u Americi otvorilo je Španiji pristup ogromnim količinama plemenitih metala. Posebno značajno bilo je srebro.

Američko srebro postalo je jedan od ključnih izvora novca za evropsku ekonomiju. Za špansku krunu ono je predstavljalo izuzetno važan izvor prihoda i, još važnije, osnovu na kojoj je mogla da podiže nove kredite.

Ali tu se pojavio problem. Budući prihod nije isto što i novac koji danas imate na računu. Kralju je novac za rat bio potreban odmah. Srebro je trebalo iskopati, preraditi, transportovati do obale, ukrcati na brodove i bezbedno prevesti preko Atlantika.

Bankari su zato praktično kreditirali budućnost. Filip II je mogao da dobije sredstva danas, uz očekivanje da će dug biti servisiran kada stigne sledeća flota.

Istraživanja ekonomskih istoričara Mauricija Drelichmana i Hans-Joachima Votha pokazuju koliko je taj sistem bio sofisticiran. Deo ugovora bio je vezan upravo za događaje kao što je dolazak srebrnih flota iz Amerike. Njihovo istraživanje objavljeno preko CEPR-a opisuje takve aranžmane kao rani oblik uslovnog državnog duga.

Problem nastaje kada se budući prihodi unapred potroše.

Španija je problem sa obavezama

To je ključ za razumevanje španskih finansijskih kriza. Država može da poseduje ogromnu imovinu i očekuje velike buduće prihode, a da istovremeno nema dovoljno gotovine za obaveze koje dospevaju danas.

Isto važi i za kompanije. Firma može da ima fabrike, nekretnine i velike narudžbine, a da bankrotira jer nema dovoljno novca da plati dobavljače i banke.

Filip II imao je sličan problem na nivou imperije. Ratovi su gutali sredstva. Poreski prihodi imali su politička i institucionalna ograničenja. Dug je rastao, dok su bankari morali da obezbede likvidnost između prihoda u Kastilji i vojnih rashoda širom Evrope.

Prema istraživanju Drelichmana i Votha koje objavljuje CEPR, dug Filipa II dostizao je nivo ekvivalentan približno 60 odsto tadašnjeg BDP-a, dok je tokom njegove vladavine četiri puta dolazilo do neizvršavanja obaveza prema kreditorima u smislu koji autori koriste.

Istovremeno, novija literatura upozorava da te epizode ne treba automatski izjednačavati sa današnjim državnim bankrotom. To je važna razlika.

Šta se dogodilo 1575. godine?

Jedna od najdramatičnijih epizoda dogodila se u septembru 1575. Filip II suspendovao je plaćanja po ugovorima sa bankarima.

Posledice nisu ostale zatvorene između kralja i njegovih kreditora. Finansijski sistem Kastilje počeo je da se zamrzava.

Istraživanje Álvareza-Nogala i Chamleyja pokazuje da su trgovački sajmovi prestali da funkcionišu, pojedine banke su propadale, a trgovina je trpela posledice kreditne blokade. Spor je trajao više od dve godine, sve do dogovora postignutog krajem 1577. Studija u časopisu Cambridge University Press detaljno rekonstruiše ovu krizu na osnovu arhivskih dokumenata.

To je važna lekcija. Državni dug nikada nije samo problem države.

Kada je država najveći dužnik u sistemu, njeni problemi mogu veoma brzo postati problemi banaka, trgovaca i čitave privrede. Zvuči poznato i nekoliko vekova kasnije.

Još zanimljiviji je bankrot iz 1596.

Godine 1596. dogodilo se nešto što možda najbolje ruši mit da je samo količina zlata ili srebra određivala finansijsku snagu Španije. Filip II ponovo je suspendovao plaćanja bankarima.

Ali prema najnovijem istraživanju Álvareza-Nogala i Chamleyja, odluka je doneta nakon dolaska velike količine srebra sa američkom flotom.

Izvor: Bonitet

Izvor: Pixabay

Srpski zakon ne poznaje međunarodnu formu organizovanja kompanija u holding, već se funkcionisanje onoga što ovde zovemo holdingom zasniva na pravilima o povezanim društvima i odnosima kontrole.

Prema rečima pravnika Siniše Minića, u poslovnoj praksi matično društvo može da bude DOO ili AD, kao i društva koja se nalaze u njegovom vlasništvu. Odabrana pravna forma utiče na način upravljanja, prava članova, donošenje odluka i druga pitanja koja se uređuju zakonom.

„Osnovna karakteristika holdinga jeste postojanje odnosa između matičnog i zavisnog društva. Matično društvo ima vlasnički ili drugi pravni osnov za ostvarivanje kontrole, dok zavisno društvo posluje kao posebno pravno lice. Kontrola se u praksi najčešće ostvaruje kroz vlasništvo nad većinskim udelom ili akcijama, ali se uticaj ne mora svesti isključivo na procenat vlasništva. Za procenu odnosa između društava važno je sagledati i prava koja proizlaze iz osnivačkih akata, statuta i drugih relevantnih pravnih aranžmana“, pojašnjava propise u razgovoru za protal poslovnih vesti Minić.

U holding strukturi matična kompanija može da određuje opštu poslovnu strategiju grupe, odlučuje o većim ulaganjima i usmerava kapital. Ipak, to ne znači da svaka odluka zavisnog društva automatski postaje odluka matičnog društva.

„Zavisno društvo ima sopstveni pravni subjektivitet, organe i obaveze. Njegovi direktori i drugi nadležni organi moraju da postupaju u skladu sa zakonom, osnivačkim aktom i pravilima koja se primenjuju na konkretno društvo. Drugim rečima, holding može da objedini vlasništvo i strateško upravljanje, ali se poslovanje svake kompanije u grupi i dalje posmatra kroz njen zaseban pravni položaj“, navodi stručnjak.

Zašto se pravi holding

Razlozi za formiranje holdinga mogu biti različiti, a često su povezani sa širenjem poslovanja, organizacijom kapitala i upravljanjem različitim delatnostima. Jedan od razloga je razdvajanje poslovnih aktivnosti. Kompanija koja se bavi proizvodnjom, trgovinom i nekretninama može da organizuje te delatnosti kroz zasebna društva. Tako se rezultati pojedinačnih poslovnih celina mogu jasnije pratiti, a upravljanje prilagoditi njihovim specifičnostima.

Drugi razlog može biti lakše sprovođenje investicija. Matično društvo može da ulaže u različite kompanije u okviru grupe, dok svako zavisno društvo razvija sopstvenu delatnost.

Holding može biti važan i u porodičnim kompanijama, naročito kada se poslovanje prenosi na narednu generaciju ili kada članovi porodice preuzimaju upravljanje različitim poslovnim celinama.

„Međutim, samo osnivanje holdinga ne garantuje veću efikasnost. Takva struktura podrazumeva troškove vođenja više pravnih lica, dodatne administrativne obaveze i potrebu za preciznim uređivanjem odnosa između kompanija. Jedno od najvažnijih pitanja za vlasnike, poslovne partnere i poverioce jeste odgovornost za obaveze kompanija koje posluju u okviru holdinga“, navodi naš sagovornik.

Dug ne prelazi na maticu

Prema opštem pravilu, privredno društvo je zasebno pravno lice. Članovi društva ne odgovaraju automatski za njegove obaveze samo zato što poseduju udele ili akcije. Ipak, konkretan obim odgovornosti zavisi od pravne forme i zakonskih izuzetaka.

„To znači da se dugovi zavisnog društva ne mogu jednostavno poistovetiti sa dugovima matičnog društva. Ako, na primer, jedna kompanija iz holdinga ima obaveze prema dobavljačima, poverilac ne stiče samim tim pravo da naplatu traži od svake druge kompanije u grupi. Ipak, postoje situacije u kojima se odgovornost može proširiti, u skladu sa zakonom i konkretnim okolnostima. To može biti značajno, između ostalog, kada postoje garancije, jemstva ili drugi pravni osnovi koji povezuju obaveze različitih društava“, kaže Minić.

Zato je za poslovne partnere važno da prilikom sklapanja ugovora utvrde koje pravno lice je stvarni ugovorni partner, ko preuzima obaveze i da li postoji dodatno obezbeđenje.

„Sama činjenica da dve kompanije imaju istog vlasnika nije dovoljna da se njihova imovina i obaveze tretiraju kao jedinstvena celina“, ističe Siniša Minić.

Unutrašnje plaćanje

Kada više društava posluje u okviru iste grupe, česte su međusobne poslovne transakcije. Jedna kompanija može drugoj da pruža usluge, iznajmljuje poslovni prostor, prodaje robu ili pozajmljuje sredstva. Takvi odnosi imaju poslovnu svrhu, ali zahtevaju pažljivo uređivanje.

Ugovori između povezanih društava ne bi trebalo da budu samo formalnost, već treba jasno da definišu predmet posla, cenu, rokove, prava i obaveze ugovornih strana.

Posebno je važno razlikovati pravila Zakona o privrednim društvima od poreskih propisa. Povezanost društava može biti relevantna i za primenu pravila o transfernim cenama, koja se uređuju Zakonom o porezu na dobit pravnih lica.

U praksi, transakcije između članica holdinga mogu da obuhvate različite vrste usluga i finansiranja. Međutim, činjenica da su kompanije deo iste grupe ne znači da se njihovi međusobni ugovori mogu zanemariti ili da se uslovi poslovanja mogu određivati bez odgovarajuće dokumentacije.

Za svako društvo važno je da se poslovne promene evidentiraju i da se odluke donose u skladu sa pravilima koja se na njega primenjuju.

Razlika od običnog poslovnog partnerstva

Dve kompanije mogu da sarađuju, imaju zajedničke projekte ili dugoročne ugovore, a da pritom ne budu deo istog holdinga.
Poslovna saradnja sama po sebi ne podrazumeva vlasničku povezanost. Holding, nasuprot tome, podrazumeva organizacionu i vlasničku strukturu u kojoj jedno društvo ima udeo ili akcije u drugom, odnosno ostvaruje kontrolu u skladu sa relevantnim pravilima.

Ova razlika je važna za razumevanje poslovnih odnosa, ali i za procenu rizika. Dobavljač koji ima dugoročan ugovor sa velikom kompanijom nije zbog toga automatski njeno zavisno društvo. Isto tako, dve kompanije koje pripadaju istom vlasniku ne moraju nužno da posluju kao jedno pravno lice.

Promene u organizaciji poslovanja

Holding struktura može da se menja tokom vremena. Kompanija može da osnuje novo zavisno društvo, stekne udeo u postojećem preduzeću ili proda deo svog vlasništva.

U pojedinim slučajevima, reorganizacija se sprovodi kroz statusne promene, kao što su pripajanje, spajanje, podela ili izdvajanje, u skladu sa zakonskim uslovima i procedurama. Takve promene mogu da omoguće drugačiju organizaciju poslovnih celina, ali podrazumevaju propisane postupke i zaštitu relevantnih učesnika.

„Važno je razlikovati promenu vlasničke strukture od statusne promene. Kupovina udela u drugom društvu ne znači sama po sebi da je sprovedeno pripajanje ili da su dve kompanije postale jedno pravno lice. Upravo zbog toga se prilikom reorganizacije mora utvrditi koji se pravni postupak sprovodi, kakve posledice ima po postojeće ugovore, imovinu, obaveze i članove društava“, zaključuje pravnik Siniša Minić.

Izvor: Biznis.rs

Foto: deagreez1, Depositphotos

Šta NE treba da radite ako pronađete izgubljenu karticu – i zašto

Šta TREBA da uradite sa pronađenom bankovnom karticom

Kada NE treba da uništite pronađenu karticu

Ukratko: šta uraditi ako pronađete tuđu karticu