Nova svetska glavobolja usred korona krize, sukob Jermenije i Azerbejdžana oko sporne teritorije Nagorno-Karabah, samo je još jedno upozorenje da nepriznate države predstavljaju tinjajuće bure baruta. Pandemija je dodatno zakomplikovala život na „fantomskim“ teritorijama, koje su otcepljenjem uglavnom dobile samo siromaštvo, rastuću nejednakost među stanovništvom i ekonomiju koja je zavisna od doznaka i stranih subvencija. Stoga ne čudi da su, na primer, vlasti u Pridnjestrovlju izdvojile svega oko 10.000 evra pomoći preduzećima u borbi protiv posledica korona krize, što je naišlo na podsmeh čak i najokorelijih pobornika nezavisnosti.
Sporni status nepriznatih ili „fantom“ država komplikuje međunarodnu pomoć ovim teritorijama u vreme pandemije, dok u isto vreme opada ranija podrška stranih i donatora iz dijaspore koji se bore sa svojim teškoćama u vreme korona krize. Pored toga, posledice pandemije su u velikoj meri anulirale napredak koji su nepriznate države ipak uspele da ostvare poslednjih godina.
One prete da prodube infrastrukturno zaostajanje ovih teritorija, koje je posebno vidljivo u energetici i saobraćaju, budući da tamošnje vlasti zbog nemogućnosti pristupa međunarodnim finansijskim institucijama sada moraju i ono malo sredstava koje imaju da ulažu u pomoć stanovništvu, lokalnim kompanijama i zdrastvenom sektoru.
Aktuelni vojni sukob Azerbejdžana i Jermenije oko Nagorno-Karabaha, nepriznate države na teritoriji Azerbejdžana koju većinski naseljava jermensko stanovništvo, pokazuje da su sporne teritorije tinjajuća žarišta koja vrlo lako mogu da razbuktaju potresi poput aktulene svetske krize. Pretnja od dalje eskalcije ovog sukoba je alarmirala međunarodnu zajednicu, jer je svet dovoljno „obezglavljen“ zbog posledica pandemije i bez novog ratnog žarišta koje se može oteti kontroli. Posebnu zabrinutost izaziva činjenica da se područje južnog Kavkaza, na kojem se nalaze zaraćene strane, graniči s Rusijom, Iranom i Turskom i premreženo je brojnim naftovodima i gasovodima kojima se energenti sa područja Kaspijskog mora izvoze na svetska tržišta.
Ekonomija na infuziji
Nikome ne bi bilo u interesu da dođe do dalje eskalacije sukoba imajući u vidu da je Azerbejdžan regionali lider u proizvodnji energenata, a preko Nagorno-Karabaha prolaze različite energetske trase. Preko ove teritorije bi trebalo da idu i južni gasni koridor i transanadolijski gasovod kojim bi se spojili evropska i kaspijska nalazišta, a procenjena vrednost ova dva nova energetska projekta premašuje 40 milijardi dolara.
Novu svetsku glavobolju izazvala je sporna teritorija koja broji svega oko 150.000 stanovnika, a procenjuje se da je BDP ove „fantomske“ države iznosio prošle godine oko 700 miliona dolara. Ekonomija Nagorno-Karabaha se u velikoj meri održava zahvaljujući finansijskoj infuziji iz dijaspore u vrednosti od najmanje 10 miliona dolara godišnje i još više iz same Jermenije, budući da se iznosi donacija koje obezbeđuje tamošnja vlada kreću, prema procenama, od 30 do 125 miliona dolara.
Prvredne grane od kojih se nepriznata država dodatno izdržava nisu naročito brojne. Najveće učešće u BDP-u imaju uslužne delatnosti (57%), slede poljoprivreda i vinarstvo (16%) i rudarstvo (14%), pre svega bakar i molibden. Od kada je u Nagorno-Karabahu otvoren 2012. aerodrom Stepanakert, turizam je u porastu i sa najmanje 20.000 turista godišnje, ne računajući posetioce iz Jermenije, postao je jedan od prioriteta u razvoju lokalne ekonomije. Dalju ekspanziju turizma je, kao i svuda u svetu, zaustavila korona, a o zdravstvenim posledicama pandemije po domaće stanovništvo informacije su bile oskudne i nepotpune i pre izbijanja ratnog konflikta.
Prema dostupnim podacima, od aprila je testirano ukupno 15.000 građana, od kojih je 500 bilo pozitivno na koronu. Sumnja se, međutim, da je taj broj znatno veći, jer se testira mali deo populacije zbog nedostatka testova, što je problem koji imaju i druge nepriznate države.
Lokalni šerif
Tako je u Pridnjestrovlje, još jednu samoproglašenu državu bez međunarodnog priznanja koja se nalazi na teritorije Moldavije, između reke Dnjestar i ukrajinske granice, stiglo tek oko pet hiljada testova za koronu od ukupno 15.000 kompleta za tetstiranje koje je Rusija poslala kao pomoć Moldaviji. Medicinsku pomoć su tokom prethodnih meseci slale i Kina i Francuska, ali takođe isključivo preko Moldavije.
Pridnjestrovlje je pre otcepljenja bilo najnapredniji region Moldavske Sovjetske Socijalističke Republike (MSSR) i njena industrijska snaga koja je ostatak teritorije snabdevala strujom, generišući približno 40% BDP Moldavije. Posebno je bila razvijena poljoprivreda, pre svega proizvodnja vina, a uoči pada SSSR, životni standard u Pridnjestrovlju bio je dvostruko veći od ostatka Moldavije. Otcepljenje je izolovalo ovu teritoriju, otvorivši put siromaštvu i rastu nejednakosti među stanovništvom.
Danas, privredom u Pridnjestrovlju, praktično, gazduje vlasnik lokalne firme „Sheriff Companya“ Viktor Gusan, koji se povezuje sa bivšim tajnim službama. Ova firma koja je osnovana ranih devedesetih, danas je druga najveća kompanija u Pridnjestrovlju, sa lancem benzinskih pumpi i supermarketa, a poseduje i TV kanal, izdavačku kuću, građevinsku kompaniju, predstavništvo „Mercedes-Benz“-a, marketinšku firmu, fabriku alkohola i fudbalski klub „Sheriff Tiraspol“, te novoizgrađeni fudbalski stadion.
„Taksa“ na izvoz
Privredu, ipak, praktično održava čeličana „Moldova Steel Works“, koja zapošljava preko 4.000 radnika i na koju otpada polovina industrijske proizvodnje Pridnjestrovlja. S druge strane, lokalna tekstilna fabrika „Odema“, koja je tokom sovjetske ere zapošljavala 7.000 ljudi i snabdevala odećom veći deo Sovjetskog Saveza, danas broji svega oko 500 radnika. Preko 80% njene proizvodnje čini rad za nemačke i druge strane firme koje šalju materijale, modele i mašine. Fabrika potom isporučuje gotovu odeću pod stranim brendom, ali sa oznakom da je proizvedena u Moldaviji, a ne u Pridnjestrovlju. Problem predstavlja i činjenica da sve finansijske transakcije moraju da se vrše ili u ruskim bankama ili direktno u Moldaviji, s obzirom da lokalna valuta rublja nije priznata.
Ipak, Pridnjestrovlje poslednjih godina sve više trguje sa zemljama EU – evropsko tržište apsorbuje preko 70% izvoza, uglavnom tekstilnih materijala i proizvoda od čelika. Izvoz u Rusiju stalno opada, pa je sa 909 miliona dolara između 2007. i 2010. godine, pao na 232 miliona između 2015. i 2018. godine. Prema nekim izveštajima, oko 90% izvoza u Evropu vrednog 2,3 milijarde dolara, Pridnjestrovlje je ostvarilo u Rumuniji, Italiji, Poljskoj i Nemačkoj. Ali izvoz u EU ima svoju cenu, budući da Moldavija uzima Pridnjestrovlju 30% zarađenog novca.
Korona kriza je, zbog zatvorenih granica, značajno usporila izvoz Pridnjestrovlja, pa je tamošnja vlada odobrila pomoć za oko 40 lokalnih kompanija, ali u vrednosti od svega oko 10.000 evra, što je naišlo na podsmeh čak i najokorelijih pobornika nezavisnosti.
Subvencije „iz uvoza“
Nedostatak lekara specijalista, lekova i opreme stvara ogromne probleme i Abhaziji i Južnoj Osetiji, nepriznatim državama koje su se otcepile od Gruzije. Abhazija broji oko 240.000 a Južna Osetija oko 50.000 stanovnika, a povezuje ih izrazito loš zdravstveni sistem, hroničan nedostatak lekara i staro stanovništvo – njih 20% je starije od 60 godina.
Stoga nije bila retkost da se deo stanovnika i pre pandemije lečio u Gruziji, a od početka korona krize pomoć u ove dve „fantomske“ države slale su Ujedinjene nacije, uz finansijsku podršku SAD i EU, Rusija, pa i sama Gruzija kako zvanično navodi tamošnja vlada. I pored pomoći, Južna Osetija trenutno ima svega 26 respiratora i samo osam medicinskih radnika koji znaju njima da rukuju, dok u Abhaziji nedostaje veliki broj medicinskih sestara i lekara specijalista, posebno reanimatora.
Usled mera uvedenih zbog korona virusa, mnoga preduzeća, organizacije i prodavnice prestale su sa radom. Prema procenama Odeljenja za ekonomsku teoriju Univerziteta u Abhaziji, ova samoproglašena republika – u kojoj je lokalna valuta rublja – gubi više od 50 miliona rubalja dnevno, odnosno oko 630.000 evra. Loša vest je i to da budžeti obe nepriznate države u velikoj meri zavise od turizma, pre svega od turista iz Rusije, odakle dolazi više od milion posetilaca godišnje. Pored turizma, najvažnija privredna delatnost je poljoprivreda, pa tako Abhazija samo od izvoza lešnika godišnje privređuje oko 20 miliona dolara.
Budžetski prilivi u Abhazij i Južnoj Osetiji nisu zavisni samo od turista iz Rusije, već daleko više od njenih subvencija koje prema procenama ekonomista čine čak između 50 i 70% prihoda u državnim kasama dve nepriznate države. Sada su kase gotovo prazne, jer je 65 miliona dolara pomoći iz Rusije obećanih krajem prošle godine „zamrznuto“ zbog korona krize, i subvencije su počele ponovo da pristižu tek polovinom ove godine. Veliko je pitanje, međutim, koliko će zvanična Moskva, ophrvana sopstvenim problemima zbog posledica pandemije, biti u mogućnosti da podnese teret daljeg finansiranja ovih teritorija.
Separatistička demokratija
Na Rogu Afrike, vlasti nepriznate države Somalilend na teritoriji Somalije, objavile su krajem juna ove godine da ukidaju karantinske mere, otvaraju grance, uz dalju obavezu da se održava fizička distanca i nose maske. Procene o zdravstvenoj situaciji u ovoj „fantomskoj“ državi se prilično razlikuju. Dok su još u martu nezvanični izvori izneli procene da u zemlji već ima preko hiljadu obolelih i 30 umrlih od korona virusa, zvanični izvori su krajem juna tvrdili da je od početka izbijanja pandemije ukupno obolela 681 osoba, a umrlo 28 njih.
Iako zdravstveni sistem pati od sličnih manjkavosti kao i većina siromašnih zemalja Afrike, slučaj Somalilenda generalno je u poređenju sa drugim „fantomskim“ državama nešto drugačiji. Za razliku od neuspešne vlade u Mogadišu, glavnom gradu Somalije, ovde na severnim obalama Adenskog zaliva nema piratstva, niti moć drže zaraćeni klanovi i terorističke grupe. Luka Berbera živi koliko-toliko pristojnim životom, a stanovnici Somalilenda sa relativno stabilnom vladom koja je izabrana uz zdušnu pomoć Zapada, pokušavaju da razviju lokalnu ekonomiju.
Četvrta najveća kompanija za prekookeanski prevoz, državna firma „DP World“ iz Dubaija, počela je u dogovoru sa kompanijama iz Etiopije da gradi u Somalilendu veću luku u Barberi. Reč je o koncesiji vrednoj 442 miliona dolara, koja kompaniji iz Emirata daje potpunu kontrolu u upravljanju okolnim zemljištem tokom 30 godina, uz uslov da izgradi zonu slobodne trgovine koja će privući druge investitore.
Bezgotovinsko plaćanje u siromaštvu
Planirana je i izgradnja međunarodnog aerodroma, a jedan od ciljeva je da se zahvaljujući boljoj infrastrukturi i novim ulaganjima pospeši poljoprivreda, budući da Somalilend uvozi gotovo sve, osim voća i povrća. Prošle godine je samo na uvoz hrane potrošeno oko 550 miliona dolara. Somalilend ima šumovit i plodan deo pogodan za poljoprivrednu proizvodnju, posebno za žitarice i hortikulturu. Razvijeno je i stočartsvo, naročito uzgoj ovac, koza i goveda, a prihodi od ove poljoprivredne delatnosti, čiji su glavni proizvodi meso i koža, procenjuju se na oko 350 miliona dolara godišnje.
Inače, u Somalilendu građani praktično ne koriste gotovinu. Bezgotovinsko plaćanje je veoma razvijeno za afričke uslove, a virtualne transakcije preko mobilnog telefona su odavno prešle 50% ukupnog prometa, uz stalni rast ove usluge. U ovako naglu modernizaciju plaćanja roba i usluga nisu se upustili zbog visokorazvijene tehnologije, već naprotiv, zbog siromaštva, galopirajuće inflacije i činjenice da u ovoj nepriznatoj državi ne posluje nijedna međunarodna banka.
Uprkos nekim pozitivnim privrednim pomacima, državni budžet i stanovništvo godinama preživljavaju pre svega zahvaljujući doznakama iz dijaspore, koje su uz izvoz stoke glavni izvor deviznih priliva od oko dve milijarde dolara godišnje. Ali zbog izbijanja pandemije, vrednost doznaka je već pala za 20 odsto, kao i izvoz stoke, dok raste neformalna ekonomija za koju se procenjuje da je pre korona krize obezbeđivala prihode od preko tri miliona dolara mesečno.
Vladimir Adonov
Foto: Pixabay
