Vesti

Prema istraživanju kompanije SAS sprovedene u regionu, petina potrošača (19 odsto) se izjasnila da su spremni da više troše nakon sprovođenja vakcinacije, dok će samo desetina ispitanika (10%) smanjiti potrošnju.

Međutim, neka preduzeća bi mogla propustiti ovu priliku da povećaju prihode. Gotovo polovina (47%) potrošača reklo je da će odustati od korišćenja određenog brenda nakon samo jednog ili dva loša korisnička iskustva. Iako četiri petine (81%) smatra da se korisničko iskustvo poboljšalo od početka pandemije, svaki drugi (56%) je ipak promenio dobavljača tokom tog perioda.

Niske cene i posebni popusti neće biti dovoljni da zadrže potrošače. Dok je petina (23%) ispitanika promenila dobavljača zbog nižih cena i boljih popusta, 20% se odlučilo za dobavljača koji nudi jednostavnije i lakše korišćenje usluga na internetu. U međuvremenu, 16 odsto potrošača se odlučilo za dobavljače koji nude brže ili pogodnije opcije isporuke.

Upitani da navedu tri najvažnija parametra kada se odlučuju za kupovinu, ispitanici su naveli:

• Dve trećine (60%) kupaca smatra da su niske cene i posebni popusti među tri najvažnija parametra
• Polovina (55%) ceni jednostavnost kao ključni deo korisničkog iskustva.
• Polovina (48%) je među tri najvažnije stavke da se s kompanije pošteno i odgovorno ponašaju
• 46 odsto navodi dobru korisničku uslugu tokom zabrane kretanja zbog pandemije kao ključnu za korisničko iskustvo.

Iako većina (60%) potrošača smatra niske cene i posebne popuste kao glavno merilo kada se odlučuju za određeni proizvod ili uslugu, pandemija je pokazala da sama cena ne diktira ponašanje kupaca.

Potrošači su sada spremniji da daju lične podatke kompanijama

Potrošači su sada spremniji da daju lične podatke kompanijama. Trećina (33%) ispitanika izjavila je da je veća verovatnoća da će lične podatke sada deliti sa preduzećima nego pre pandemije, dok je 20% opreznije nego ranije. Trećina ispitanika koji su spremniji da podele svoje podatke navela je da će to učiniti zbog boljeg korisničkog iskustva.
Svest kupaca o prevarama na digitalnim kanalima je znatno porasla tokom pandemije. Više od dve trećine potrošača (69%) je sada ili opreznije kada je reč o prevarama ili su to čak lično doživeli. Izveštaj navodi da je organizacijama potrebna napredna analitika kako bi se obezbedila efikasna zaštita od prevara, a da istovremeno omoguće besprekorno korisničko iskustvo potrošačima.

Jasno je da će pandemija trajno promeniti ponašanje kupaca. Nakon već nastalih promena, samo 28% će se vratiti istim navikama kao pre pandemije. Skoro dve trećine (62%) svih kupaca se neće vratiti u „normalno stanje“, a 35% njih kaže da će još više koristiti onlajn i digitalne aplikacija nego što ih koristi trenutno.

Opštinari u Srbiji sami propisuju različite takse i njihovu visinu, pa građani u svih 145 jedinica lokalne samouprave za iste usluge plaćaju različite iznose.

To bi uskoro moglo da bude promenjeno i ujednačeno, uvođenjem elektronskog javnog registra neporeskih dažbina.

U Rumi taksa za molbe i zahteve koje građani podnose iznosi 20 dinara, u Rači, Šidu, Ćupriji 100, u Kragujevcu, Beloj Palanci, Negotinu i Knjaževcu 200, a u Novom Sadu čak 290 dinara, izveštava RTS.

Jelena Rančić iz Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) kaže da u različitim jedinicama lokalne samouprave takse i iznosi nisu isti za različite izvode, takse iz oblasti urbanizma, komunalne oblasti, zaštite životne sredine, saobraćaja…

Navodi da je analiza pokazala da ne postoji nikakva veza između broja taksi koje lokalne samouprave propisuju, njihove visine i naplaćenog prihoda.

“Neki imaju skoro 150 različitih tarifnih redova, odnosno taksi, a prihode gotovo zanemarljivo male. Prihodni značaj kod svih jedinica lokalne samouprave na godišnjem nivou kreće se oko 0,2 odsto”, kaže Rančićeva.

Ističe da je lokalnim samoupravama zakonima dato pravo da propisuju takse i njihovu visinu radi finansiranja usluga koje pružaju.

Ne postoji ni jedinstvena metodlogija za određivanje visine taksi

Objašnjava da čak ne postoji ni jedinstvena metodlogija za određivanje visine taksi, pa se iste vrste taksi znatno razlikuju od jedinice do jedininice lokalne samouprave.

Kao rešenje predloženo je uvođenje elektronskog javnog registra u kojem bi bile navedene sve neporeske dažbine – lokalne i republičke takse i naknade.

“Ključni cilj je da nijedna taksa ili naknada ne može biti naplaćena dok se ne nađe u registru koji će biti jednostavan za pretragu”, ističe Jelena Rančić.

Ideja je da u registru bude naveden naziv takse, koja je vrsta dažbine, osnov plaćanja, ko je obveznik, osnovica i pomoćne kolone koje se ne bi videle prvom pretragom, ali omogućavaju građanima da vide kojim je zakonom ili podzakonskim aktom taksa propisana, ko je nadležni organ, na koji se način utvrđuje i koje su olakšice prilikom plaćanja, navodi RTS.

Jelena Rančić smatra da registar ne bi rešio samo problem građana i privrede – da znaju šta, koliko i kome plaćaju, već i problem lokalnih samouprava, kojima prihodi od taksi zapravo nisu značajni, a podrazumevaju veće administriranje i veće troškove.

Ističe da je u pripremi tehničko rešenje, koje će sredinom leta biti predstavljeno Ministarstvu finansija kao glavnom korisniku projekta.

Foto: Pixabay

Za ukupno 21 preduzeće postoji mogućnost objavljivanja javnog poziva u 2021. godini, a za jedno, možda i jedino od njih za koje ne postoji potpuno uverenje da ga treba prodati, raspisan je poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti 21. maja.

Radi se o Institutu „Jaroslav Černi, jedinom institutu za vodoprivredu u Srbiji. U javnosti se dovodi u vezu prodaja ovog instituta koji daje saglasnosti na gradnju projekata u vezi sa vodom, sa potencijalnom gradnjom na Makiškom polju, a takođe se spekuliše i da je institut „namenjen građevinskoj kompaniji Milenijum tim, poznatoj po učešću na velikim projektima sponzorisanim od strane države, kao što je Beograd na vodi.

Milorad Filipović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da privatizacija velikih sistema ne samo da je spora i sporna, već su u nju upleteni i razni interesi.

„Umešani su različiti interesi, državni i privatni, i svako traži svoj. Zato ceo proces i traje 30 godina i ne vidi mu se kraj. Osim toga, ima ona anegdota kada lekar kaže ’svaki izlečeni pacijent je izgubljen klijent’. Tako i ovde, kada se preduzeće jednom proda, više iz njega ne može ništa da se izvuče“, ističe naš sagovornik, dodajući da baš zato i ne vidi kraj privatizaciji.

On podseća i da smo mi u privatizaciju krenuli 1989. godine za vreme Ante Markovića kada su preduzeća privatizovali radnici.

Teško naći kupce

„Sada je 2021. godina i taj proces još traje. Od toga da se preduzeća privatizuju kako bismo mi hteli, nema ništa. A opet predstavlja se kao ogroman uspeh kada stranci uzmu neko preduzeće za džabe. S druge strane, dok ta preduzeća i imovina čekaju privatizaciju, imovina i oprema propadaju, nema radnih mesta, nema plata i doprinosa, nema prihoda za lokalne samouprave, ukazuje Filipović.

Dok su druge istočnoevropske zemlje 1990-ih prolazile kroz svoju tranziciju, Filipović objašnjava da je veliki kapital sa Zapada bio na raspolaganju.

„I mi smo početkom 2000-ih krenuli lepo, doduše uz afere, ali je naišla svetska ekonomska kriza koja je presekla sve. Najbolje je tamo gde je privatizacija sprovedena organizovano, transparentno i brzo, zaključuje on.

Od ovoga što je ostalo na spisku Ministarstva Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ne vidi puno dobrih fabrika, a čak je i za njih teško naći kupce.

„To su preduzeća koja su izraubovana i teško je pokrenuti ozbiljnu proizvodnju u njima. Jedini interes može biti da se kupi neka pojedinačna oprema ili neka lokacija ako je atraktivna. Sva ona su bila nuđena više puta na prodaju i to neuspešno. U međuvremenu slabo su šta radila, tehnološki su davno izgubila trku. Ostali su neki radnici koji nisu imali gde da odu. To je situacija u kojoj nije realno da se ekonomski pokrenu. Većina njih je prošla kroz stečaj i ništa se nije desilo, objašnjava on.

Prema njegovim rečima, od preduzeća koja su ostala Petrohemija je velika kompanija.

„To je državni projekat. Objavljena je vest da su blizu dogovora, ali nije to prvi put. Kada je povoljna cena sirovine, primarnog benzina, mogu i da prave dobit. Mislim da im je ovo poslednja šansa. Tu je i MSK, dobra fabrika, ali nema interesa za privatizaciju. Rešili su i pitanje viška radnika. Kada je niska cena gasa koji im je sirovina, tada i mogu da funkcionišu. Ali pošto je kolebljiva cena na berzama, onda prave i gubitke. Sa njima u grupi je bila i Azotara, ali je otišla u stečaj. I Srpska fabrika stakla je otišla u stečaj odavno. Ali svi oni imaju ogromne istorijske gubitke”, napominje Savić.

Tokom sada već decenija država je pokušavala nešto da uradi sa njima, otpisivala dugove, štitila od poverilaca, tražila kupce, ali je to ostajalo na obećanjima.

„Samo da se podsetimo koliko je bilo najava kako će Mercedes da proizvodi u Ikarbusu, pa da će Sisu da kupi FAP, pa ništa”, kaže Savić. „Što se tiče završetka privatizacije, neće to lako ići. Posebno je teško završiti to u pandemiji. Pogotovo što je kod nas sve politika. Kada idu u stečaj onda se kritikuje, kada ne idu onda se kritikuje što gomilaju dugove i tako već dve decenije”, zaključuje Savić.

Državna preduzeća i dalje duguju za gas i struju

Jedan od najvećih problema pre šest, sedam godina bili su ogromni dugovi koje su društvena preduzeća pravila ne samo za porez, već i za struju i gas. To je jedan od važnih razloga zašto je država oprostila Srbijagasu dug od 1,2 milijarde evra. Iako se ovo smanjilo, nije prestalo.

Prema podacima Srbijagasa o najvećim dužnicima s kraja prošle godine, na spisku se i dalje nalaze neka od ovih preduzeća. MSK Kikinda kome je gas sirovina, imao je dospelog duga 1,58 milijardi dinara. Ako ne računamo javna preduzeća koja su druga tema, na spisku je i društveno preduzeće Novi Sad Gas sa dugom od 568 miliona dinara, Srpska fabrika stakla, Energetika iz Kragujevca itd.

Kada se radi o dugu za struju, najviše duguje Železara Smederevo u stečaju, čak 4,66 milijardi dinara (blizu 40 miliona evra) što verovatno nikada neće biti naplaćeno. JP PEU Resavica duguje 3,1 milijardu dinara ili 26,5 miliona evra. Energetika Kragujevac dve milijarde, Srpska fabrika stakla u stečaju milijardu, Jumko 730 miliona dinara, Azotara u stečaju 690 miliona, Holding kablovi iz Jagodine 505 miliona dinara. I tako dalje…

Izvor : Nova ekonomija,Miloš Obradović

Foto: Pixabay