U 2014. godini lizing tržište Srbije je zabeležilo rast, te je za godinu dana sklopljeno 10.673 lizing ugovora čija je ukupna vrednost iznosila 280 miliona evra. To je povećanje od 4,7 procenata u odnosu na 2013. godinu kada je vrednost lizing ugovora iznosila 12,5 miliona evra manje. Najveće interesovanje za lizing i prošle godine je vladalo među malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima, a među njima posebno su dominirale kompanije čija je delatnost saobraćaj i informisanje, trgovina na veliko i malo, proizvodna delatnost, kao i građevinski sektor i poljoprivredni proizvođači.
Category:
Slajder
Kao student književnosti sam upisao kurs o Džejn Ostin – odličan kurs u čudnom pakovanju. Skoro svih sto polaznika su bile devojke (bilo je svega nekoliko nas mladića), a predavanja su bila zamišljena kao uzgajanje opsednutosti ovom književnicom. Profesorka se na prvom času predstavila kao Džejnita (Janeite), kako je BBC nazvao pripadnike “neobičnog američkog kulta Džejn Ostin”. Onda nas je pitala da li smo i mi Džejnite, na šta je masa ljudi podigla ruku. Uveravala nas je da ovaj kurs neće biti protraćen na fanatične ljubitelje. Čak i ako smo “Grodost i predrasude” pročitali 12 puta (prvi put verovatno u 10. godini), i dalje ima prostora za napredovanje: ako ne u posvećenosti, sigurno u pronicljivosti analize. Znanje će dopuniti naše ushićenje, razum će obogatiti našu osećajnost. Čak i “neznalicama” će se otvoriti više nivoa sofisticiranosti značenja.
Tada mi je ovo bilo odbojno. Ali – što bi rekla Džejn Ostin – prvi utisci su često pojednostavljeni. Ubrzo sam shvatio da među opsednutima sa Džejn Ostin ima raznih ljudi. (Filozof Gilbert Rajli je na pitanje da li čita romane odgovorio: “Da, svih šest, svake godine”.) Otkrio sam i da skoro svaki stvarno poznati pisac ima svoj kult. Kult Džejn Ostin ima rivalske kultove: Dikensa, Tolstoja, Eliota, Džojsa, Hemingveja, Lorensa i Ficdžeralda… Danas čitaoci obožavaju Karla Ovea Knausgarda (Karl Ove Knausgaard) ili Elenu Ferante (Elena Ferrante). Džejnite možda jesu Trekiji[1] sveta književnosti, ali njihova strast je samo pojačana verzija strasti običnih knjiških moljaca.
Ako ništa drugo, žar Džejnita ističe činjenicu, gotovo suviše očiglednu da bi se primetila: svet knjiga jeste romantičan svet. Romansa čini strukturu literarnog života, a biti čitalac često znači pratiti njenu koreografiju: od prijemčivosti i otkrića (“Baš sam je video u knjižari!”), do zanesenosti, intimnosti, identifikacije i opsesije. Sa knjigama se povezujemo na intelektualnom planu, ali najvrednija veza koju sa njima gradimo je emotivna; reći da se samo diviš knjizi ili da je poštuješ na nekom nivou je uvreda te knjige. Osećanja su toliko bitna za književni život da je teško zamisliti način povezivanja sa literaturom koji ne uključuje ljubav. Bez tih emocija, šta bi čitanje uopšte bilo?
***
U knjizi “Voleti književnost – kulturna istorija” (Loving Literature: A Cultural History) Didra Šona Linč (Deidre Shauna Lynch), profesorka engleskog na Harvardu, pokazuje nam da nije uvek bilo tako. Književnost dugo nije bila voljena. Ljudi su čitali glavom, a ne srcem (ili su bar tako mislili) i bila im je odbojna ideja čitaoca koji se emotivno vezuje za knjige i pisce. Tek vremenom, piše Linč – negde između 1750. i 1850 – čitanje postaje “privatna i strastvena” aktivnost, u suprotnosti sa “javnom i racionalnom”.
Kako biste razumeli ovaj “racionalni” pristup čitanju, Linč će vas zamoliti da se prebacite u vreme kada je umesto današnje književne kulture vladalo ono što naučnici nazivaju “retoričkom” kulturom. Sredinom 18. veka, tipična antologija poezije – na primer “Britanska muza” (The British Muse) iz 1738 – više je ličila na Bartletove “Poznate citate” (Familiar Quotations) nego na Nortonovu Antologiju. Pesme su bile organizovane prema temi (“Razdvojenost”, “Nesreća”, “Preljuba”) i nije postojala ideja da se one poštuju, već da njihova elokvencija impresionira čitaoca.
Kada danas pretražujete BrainyQuote.com, ne zamišljate sebe kako lutate kroz drevno skladište osveštane mudrosti – vi samo preturate okolo tražeći nešto što dobro zvuči i izražava vašu ideju. U retoričkoj kulturi, piše Linč, “poezija se čitaocima nudi ne kao objekat ljubavi, već kao izvor uputstava o lepom izražavanju… kako da se dodvorite objektu svoje ljubavi i napredujete u svetu”. Baš kao – BrainyQuote.
Ovaj retorički svet poremetilo je utvrđivanje književnog kanona, opšte prihvaćenog spiska nesumnjivo vrednih književnih dela. “Formiranje kanona”, kako to zovu istoričari književnosti, počelo je sredinom 18. veka iz različitih razloga, od kojih su neki bili rastući ugled poznavanja umetnosti, njene stručne procene i, u Britaniji, promene zakona o autorskom pravu. (1774. u slučaju Donaldson protiv Beketa, britanske sudije su odbacile sistem trajnog autorskog prava u korist “javnog domena”; jedna od posledica ove odluke bila je nova ideja da knjige koje odolevaju ispitu vremena pripadaju svim Britancima.) Razvoj kanona je promenio odnos ljudi prema književnosti. Pomerio je vremenski fokus književnog života sa sadašnjosti na prošlost i učinio čitanje suštinski nostalgičnom delatnošću.
Neki čitaoci čitaju zato što žele da saznaju nešto o ovde i sada. Ali kada je mladoj osobi omiljena knjiga “Veliki Getsbi” ili “Džejn Er” u pitanju je nešto drugo. Ta osoba se, kako to kaže Linč, “trudi da premosti jaz između sebe i drugog, i sada i nekad”. A iz te težnje proističe čitav niz vrednosti. U retoričkoj kulturi najvažniji tekstovi su bili oni koji su u toku sa zbivanjima, a “najbolji” čitaoci su ih koristili da usavrše sopstvenu rečitost. Ali u vremenu kada se književnost poštuje, najznačajnije su one knjige koje su nadživele svoju eru, a “najbolji” čitaoci oni naročito prijemčivi za emanacije iz dalekih vremena i sa udaljenih mesta. Biti čitalac postaje identitet za sebe. On se ne zadovoljava prisutnim i žudi za još nečim. To nešto on pronalazi u intimnoj vezi sa srodnim dušama iz drugih vremena.
***
Kako razumeti ovu novu kulturu čitalačke žudnje – to prodiranje osećanja u područje duha? Krajem 18. i početkom 19. veka metafore očaranosti, zavođenja i ljubavi već su bile pri ruci. Ubrzo su rečnici romanse i čitanja počeli da se stapaju. Semjuel Džonson je 1750. napisao da dobra biografija može “okovati srce neodoljivim interesovanjem”. (Mi i sada govorimo o knjigama na ovaj način: “Postoji očaravajuća nametljivost naracije kojoj je teško odoleti”, napisano je u Publishers Weekly prošle godine o romanu “Češljugar” (The Goldfinch)). Knjige su počele da zadobijaju neku pobožnu auru, povezane su sa privatnošću, osećanjima, nežnošću. Dospele su do najintimnijih mesta u našim kućama – do dečijih soba i noćnih ormarića u spavaćim sobama. U vreme kada je i sam brak postajao romantičniji, dugotrajna privrženost jednoj knjizi i njenom autoru postala je neka vrsta plemenite lojalnosti. (“Svih šest, svake godine.”)
Neki čitaoci i kritika su se pobunili protiv ovog novog koncepta književnosti. Ona je organizovana oko ličnosti pisca, tvrdili su oni, i zato se manje pažnje poklanja kvalitetu knjige. (Opijeni čitaoci, pisao je Džonson, ne uspevaju da procene vrednosti knjige; njima se one “sviđaju ako im se dopada autor”.) I zaista, nije sve bilo med i mleko. Ljubav prema književnosti je po sebi zlokobna; kanon je, kako to kaže Linč, “kulturni prostor zagrobnog života”. Viktorijanski čitaoci odlazili su da posete “domove i duhove” mrtvih pisaca koje su voleli. Osećajući, piše ona, kako se “književnost nikad ne može voleti više nego kada je na pragu smrti”, oni su objavili – kao i mi danas – smrt čitanja.
Mi smo naravno naslednici ovog gorko-slatkog zaveštanja. Čitajući knjigu “Voleti književnost” u svom svakodnevnom životu sam počeo da primećujem romansu o kojoj govori Linč – od lokalne knjižare koja prodaje cegere sa likom Virdžinije Vulf i Džordža Orvela, pa do onih neizbežnih slučajeva kada mrtvi pisci izdaju svoje današnje poklonike. (“Ne treba da budete previše zaljubljeni u ono što čitate, jer ćete se neizbežno razočarati”, rekao je nedavno filozof Piter Trouni (Peter Trawny) o Martinu Hajdegeru). Prošle nedelje sam prepoznao ljubav o kojoj govori Linč u pažnji sa kojom stavljam knjige na novu policu u svojoj kancelariji.
Izgledalo je da će e-knjige i internet oduzeti romantičnost čitanju. Ali iako je naš romantični odnos sa književnošću još daleko od iščezavanja, može biti da se preliva u druge sfere kulturnog života. Vezivanje za TV serije i filmove na primer – gde se velikodušna naklonost pretvara u prezir kada je izneverena – liči na produžetak naše ljubavne afere sa knjigama. To je način na koji se u današnje vreme poštuje kanon.
Ostaje nam problem nastavnika književnosti. Sudeći po knjizi Šone Linč, oni su u dvostrukoj zamci. Njihova duboka ljubav prema knjigama nije samo neuzvraćena – ona je i neiskaziva. Čak i kada govore o piscima koje vole, nastavnici moraju da ostanu profesionalni, što samo pojačava podelu između ljubavi prema književnosti i razmišljanja o njoj. Linč pokazuje da je voleti književnost neka vrsta performansa, proigravanje vekovima stare metafore. Ako je ovo tačno, onda je i suprotno – hladno, nepristrasno, akademsko umovanje – takođe performans. To nastavnike književnosti dovodi u težak položaj. Ne želeći da se prepuste kič kulturi ljubitelja knjiga, oni često ostaju usamljeni naspram svojih učenika.
Joshua Rothman, The New Yorker, 02.02.2015.
Prevela Ema Mimica
Ne možemo se miriti sa sadašnjom situacijom. Vi znate da danas 10 odsto planete poseduje 86 odsto raspoloživih resursa. Dakle, neravnopravnost u savremenom svetu je monstruozna. I ona neće moći da traje , kazao je Badju na prvom od tri predavanja koja je održao u Srbiji u toku svoje posete od 12. do 14. januara.
Velike aviokompanije su zbog ekonomske krize i konkurencije niskotarifnih kompanija, koje i sendviče naplaćuju, na kratkim letovima počele da štede na obrocima za putnike. Međutim, u poslovnoj i prvoj klasi utrkuju se da udovolje zahtevnim putnicima i za to su spremne da angažuju prvoklasne kuvare i potroše mnogo novca. Ishrana u avionima je ogromno tržiste, koje je konsultantska kuća Arčeri za strateški konsalting (Archery) procenila na 10 milijardi evra. Posluženje u oblacima ima i specifične izazove: hrana se priprema i do 24 časa pre konzumiranja, a stručnjaci ukazuju da se čulo ukusa na tim visinama menja.
Grad Bristol, koji će tokom 2015. biti evropska zelena prestonica, odlučio je da prvi u Velikoj Britaniji proglasi dva vrlo prometna javna mesta otvorenim prostorima bez duvana. Cilj ove inicijative jeste da se ljudi ohrabre da ne puše a deci omogući da se igraju na otvorenom bez duvanskog dima. Udruženje pušača je kritikovalo ovu akciju, istakavši da pušenjem na otvorenom nikom ne škode osim sebi.
Pušenje će biti proterano na inicijativu organizacije za javno zdravlje Smoukfri (Smokefree) sa trgova Milenijum i Enkor u blizini luke, na kojima će biti postavljeno više desetina panoa sa pozivom građanima da, na dobrovoljnoj bazi, ne puše.
„Nadamo se da će to ohrabriti ljude da ne puše i podstaći pušače da ugase cigarete“, rekla je za list Gardijan (The Guardian) zamenica direktora ogranka Smoukfrija za jugozapadnu Englesku Kejt Najt (Kate Knight).
„Na centralnim trgovima gradova često se igraju deca a ovaj pilot projekat će im ponuditi okruženje bez cigarete“, rekla je direktorka Smoukfrija Fiona Endrus (Andrews) za britanski javni servis Bi-Bi-Si (BBC).
Direktor udruženja za prava pušača Forest Sajmon Klark (Simon Clark) osudio je ovu inicijativu. „Pušenje na otvorenom nikome ne škodi osim onima koji puše a to je njihov izbor“, rekao je Klark, preneo je Gardijan.
Bristol, koji je sa 400.000 stanovnika šesti po veličini grad u Velikoj Britaniji, izabran je za evropsku zelenu prestonicu u 2015. godini, što predstavlja vrstu nagrade u EU za napore u oblasti zaštite životne sredine.
U izveštaju, objavljenom u oktobru prošle godine, koji je pripremljen na zahtev londonskih vlasti, preporučuje se zabrana pušenja u parkovima i nekim trgovima u britanskom glavnom gradu.
Gadonačelnik Londona Boris DŽonson (Johnsona) je, međutim, odbacio takvu mogućnost za razilku od nekih gradovi, poput Njujorka i Hong Konga.
Izvor: AFP
Je li grčku Koaliciju radikalne ljevice, poznatiju kao Siriza, umjesno percipirati kao komunističku partiju? Iako joj pripadaju neke komunističke i marksističke grupe, Solunski program Koalicije iz rujna 2014. ne doima se kao poziv na ‘eksproprijaciju eksproprijatora’. To je umjereni lijevi program koji se bavi socijalnom pravdom, zalaže se za javne investicije i drugačiji pristup javnim dugovima.
Ako Siriza i nije komunistička, bilo bi dobro da jest. Zašto? Zato što kapitalistička demokracija, utemeljena na tržišnoj i ideološkoj konkurenciji, ne može funkcionirati bez racionalne i suvisle opozicije. Svojedobna ideološka i intelektualna dopadljivost komunizma primorala je zapadni svijet na ubrzanu demokratizaciju i brigu nad socijalnom pravdom i tako je Zapad, zahvaljujući komunizmu, postao privlačan kao nikad do tada. I nikad kao tada.
Nakon 1989. na ljevici je nastao vakuum, a kao protivnici kapitalizma i demokracije pojavile su se beskorisne i opasne spodobe: nacionalisti i njihova opsesivno-kompulzivna državotvornost; fanatični teroristi; klerikalci koji proklinju profit, a zapravo preziru udobnost i užitak; retardirane falange koje se protive ovrhama; te zbunjeni kreditni dužnici koji su prekasno shvatili da je sklapanje kreditnog ugovora riskantan poslovni pothvat. Komunisti su pak dostojan, ozbiljan i razuman protivnik koji, uostalom, ima zajedničke – racionalističke, materijalističke i prosvjetiteljske – korijene s liberalizmom.
Iako se često, nepravedno i simplificirano, izjednačava s fašizmom i nacizmom, za razliku od tih političkih religija koje nisu počivale ni na jednoj jedinoj suvisloj ideji, već samo na oslobađanju zločinačkih nagona, komunizam je nekim svojim zaslugama sudbonosno zadužio modernu civilizaciju.
Komunisti su dokinuli tisućljetnu patrijarhalnu represiju. Emancipacija žena, pravo na razvod braka i abortus fundamentalne su demokratske tekovine, za pojedinačne sudbine neusporedivo značajnije od ovog ili onog ‘načina proizvodnje’. Tek sedamdesetih godina će, primjerice, Švicarska uvesti opće pravo glasa za žene, a Italija ozakoniti razvod braka.
Obrazovanje je postalo dostupno svim slojevima društva i omogućena je iznimna vertikalna socijalna pokretljivost. Znanje je prestalo biti monopol imućnih, kao i zdravstvena zaštita.
Komunisti su bili najpouzdaniji i beskompromisni antifašisti. Kada se crvena zastava sa srpom i čekićem zavijorila nad Reichstagom, bilo je u tome neke više poetske pravde, usprkos zločinima Crvene armije. Komunisti su 1945. tako temeljito isprašili fašiste da se do 1990. činilo kako je fašizam neponovljiva noćna mòra.
Bez Majakovskog, Krleže, Brechta, Camusa i Sartrea, Ejzenštejna, Godarda, Viscontija i Bertoluccija, ili Marcusea, Hobsbawma, Fromma i Kangrge, i mnogih drugih intelektualaca lijeve ili komunističke orijentacije, književnost, film i sveukupno intelektualno stvaralaštvo 20. stoljeća bili bi osakaćeni. Fašizmu skloni pisci poput Pounda, Célinea i Hamsuna ostali su u sjećanju samo kao primjeri bizarnog moralnog posrnuća.
Antikomunisti inzistiraju na staljinizmu kao suštini komunizma i sustavno ignoriraju činjenicu da se nijedna ideološka skupina nije tako hrabro i temeljito odrekla svoga zločinačkog nasljeđa kao što se znatan dio komunista odrekao Staljina. Srpski i hrvatski nacionalisti su, primjerice, i nakon četvrt stoljeća nesposobni za kritičko preispitivanje svojih zločinačkih vizija i postupaka i ne odriču se svojih samoobmana, toliko tupih i žalobnih, da se spram njih staljinske dogme doimaju bezazleno. Velika politička i intelektualna avantura destaljinizacije nepravedno je zaboravljena pa pojam ‘komunist’ danas pobuđuje stereotipne asocijacije na kakvog staljinskog krvnika iako na ljevici odavno nema staljinista koji sanjaju jednopartijski sustav, kolhoze, sibirske logore i cenzuru.
Komunizam, naime, nikada nije bilo samo Gulag, nego nerijetko i iskreni pokušaj da se svijet učini boljim. Bio je nadahnuće koje je privlačilo hrabre idealiste i ponajbolje umove koji su vjerovali u slobodu i napredak. Nema demokrata koji ne bi potpisao riječi iz Programa SKJ da ništa nije toliko sveto da ne bi moglo ustupiti mjesto onome što je još naprednije, još slobodnije, još ljudskije. Eksperiment nije uspio što možda više govori o ljudskoj naravi nego o komunizmu. Treba imati sluha da bi se pjevalo Internacionalu, upozoravao je Krleža.
Znakovito je da se antikomunistička histerija – osobito u Jugoistočnoj Europi – okomila upravo na ono najvrednije u komunističkom nasljeđu, da je požurila obnoviti patrijarhalnost i neprosvijećenost i upustila se u rehabilitaciju fašizma, ali je rado prisvojila socijalističku ekonomsku politiku, staljinske metode vladanja, pa i anakrone, rigidne kulturne obrasce, tipične za davno zaboravljeni socrealizam, samo što je kult proletarijata zamijenila kultom nacije i obitelji.
Komunizam svakako nije ponajbolji poredak (ako je podnošljivi poredak uopće moguć), ali komunisti (ili neokomunisti?) su potrebni jer je svakom društvu potrebna provokacija, šamar društvenom ukusu, neugodna istina izgovorena za malograđanskim stolom i kultura strasne ali racionalne pobune koja užasava establišment. Već sama prisutnost Aleksisa Ciprasa u Europskom vijeću ima potencijal kreativnog demokratskog sukoba. Siriza bi mogla dati značajan doprinos redefiniranju europske ideje i međunarodnog financijskog sustava, ako ne podlegne euroskepticizmu i nacionalizmu. Kad se komunisti preobraze u nacionaliste iza sebe ostavljaju pustoš. Slučajevi jednog bivšeg komunističkog bankara i jednog bivšeg komunističkog generala dovoljno su poučni.
Komunisti su zapamćeni i po svojem ekonomskom iracionalizmu i nesposobnosti da ustroje održiv ekonomski sustav. Srećom, novi grčki ministar financija, briljantni ekonomski teoretičar Janis Varufakis, kaže da kapitalizam svakako treba sačuvati jer bi njegova propast pogodovala fašizmu i izazvala strašne ljudske gubitke te da je socijalizam moguć, ali jedino na valu rasta kapitalizma. Drugim riječima, bez bogatstva nema ni socijalne pravde. Ako je dvojbeno vraća li se komunizam na političku scenu, nedvojbeno je da se počeo vraćati Razum.
Preuzeto sa Peščanika
Grenland, 30 godina nakon što je postao jedina zemlja koja je okončala članstvo u Evropskoj uniji, koristi privilegije i „ubire plodove“ toga što nije članica bloka. Kao prednost se ističe što Grenland, pošto nije članica EU, sam odlučuje o kvotama u ribolovu i ne mora da se bavi brojnim evropskim regulativama. Istovremeno iz Brisela, zahvaljujući sporazumu o partnerstvu, dobija novca koliko bi dobijao i kao članica iz strukturnih fondova EU. Na politiku EU koja se odražava i na život na Grenlandu to ostrvo utiče lobiranjem. Ističe se i da bi članstvo u EU bilo negativno kod eventualne odluke Grenlanda da proglasi nezavisnost od Danske, čemu ostrvo teži.
Cena ruskog gasa za većinu članica Evropske unije i Tursku mogla bi ove godine da padne za 35% zbog pojevtinjenja nafte, prenose Vedomosti pozivajući se na prognoze ruskog ministarstva ekonomije. Ruski dnevnik piše 13. februara da bi cena gasa koji isporučuje državna kompanija Gasprom mogla da bude 222 dolara za hiljadu kubnih metara za zemlje iz grupe „daleko u inostranstvu“. Reč je o zemljama EU isključujući bivše sovjetske republike Litvaniju, Letoniju i Estoniju, ali uključujući Tursku. Prodaja u Evropi obezbeđuje više od polovine prihoda Gasproma koji pak daje oko 8% bruto domaćeg proizvoda Rusije.
Posmatrano po „glavi stanovnika“, Crna Gora je lider u regionu, te je u samom svjetskom vrhu prema broju objavljenih knjiga tokom jedne godine.
Pobeda Sirize na izborima u Grčkoj i prva ispitivanja snaga u susretima s evropskim dužnosnicima na nekoliko nivoa demonstriraju logiku odnosa i uslovljenost unutar evrozone. Iako je u lokalnom kontekstu cela priča stereotipno i oskudno praćena, posledice ishoda pregovora između Grčke i evropskih institucija neće biti zanemarljiv faktor i za budućnost domaće političke dinamike.
Medijska i komentatorska zbrka i kakofonija koje su u Hrvatskoj pratile Sirizino osvajanje vlasti u Grčkoj i reakcije iz evropskih centara moći, ne bi trebalo da nas preterano čude. Radi se o neminovnom učinku statusa EU u zadnjih dvadesetak godina političke, ideološke i institucionalne istorije. Od osamostaljenja Hrvatske ulazak u EU bio je konsenzualni cilj svih relevantnih političkih snaga. Nacionalistima je značio napuštanje istoka, Balkana, odnosno potpuni raskid sa Srbijom, koja je ideološkim manevrom endehazijske provenijencije i upornim revizionističkim radom izjednačena s komunizmom kao takvim.
Dok je liberalima EU predstavljala točku u kojoj će biti napušteni svi zatucani kolektivizmi koji nas decenijama udaljavaju od civilizacijskih vrhunaca i ekonomskog blagostanja, bio to nacionalizam, bilo socijalizam, svejedno, radilo se, po njima, o istom obrascu. U takvom okruženju ulazak u EU, kao i sam način funkcioniranja te zajednice jednostavno nije mogao dostići status političke teme, nečega o čemu se raspravlja u domenu kolektivnog odlučivanja o budućnosti.
Sam referendum je pratila ucena vladajuće garniture, sasvim racionalna jer se referendum održavao u iracionalnom trenutku, nakon što je proces prilagođavanja, konvergencije i ispunjavanja zahteva EU već bio završen i sa sobom nosio teret pređenog puta za sve one koji su u odluci o pridruživanju prepoznavali nedostatke. Nakon ulaska vrhunac trezvenosti se sastojao od opaski da smo, nažalost, malo zakasnili, jer je nastupila kriza. Kako je kriza zahvatila Hrvatsku i pre ulaska u EU, moment otrežnjenja nije mogao imati onaj politički naboj koji je imao u Sloveniji gde su se jasno mogle uspostaviti koincidencije i kauzaliteti.
Uporni izostanak evropskog okvira
Doseg priznavanja postojanja problema i na evropskom nivou uglavnom je završavao zdravorazumskom pokornom računicom: ipak smo mi sami sebi krivi i niko nam neće pomoći ukoliko sami sebi ne pomognemo. Dalji pokazatelj oskudnosti artikulacije domaće političko-ekonomske situacije u evropskom kontekstu bila je kampanja za prošlogodišnje evroparlamentarne izbore. Gotovo nijedna opcija nije na bilo kakav relevantan način tretirala evropska pitanja, svi su smatrali izbore nešto pouzdanijom anketom za domaće parlamentarne izbore, a jedini iskorak u evropskom smjeru bila su obećanja kandidata da će se u evropskom parlamentu boriti za hrvatske interese. Pritom, ne spominjući svu političku irelevantnost evropskog parlamenta, najočitiju u kriznim situacijama kakva je upravo ova kojoj svedočimo danas, nakon Sirizinog preuzimanja vlasti.
Situacija u kojoj se politička i ekonomska pitanja funkcioniranja EU i evrozone doživljavaju u režimu potpunog, iako konfuznog, poverenja u evropske institucije i ponekih izleta koji tu konfuziju nastoje razrešiti teorijama zavere, pobeda Sirize mogla se jedino u mejnstrimu i popratiti suverenim ismejavanjem navodnog Sirizinog populizma i besmislenom pogađalicom – ko je hrvatska Siriza? Uz nekoliko levoliberalnih istupa analitičke podrške Sirizi, iako više iz motivacije da bi se kritikovao Milanović, pobeda Sirize je, srećom ili nesrećom, teško je reći, skliznula u one rubrike novina i portala koje nam govore o tome kako tržišta reagiraju na društvene događaje. Koji su to društveni događaji koja su tržišta budno pratila proteklih nedelju dana i kako da tu dinamiku prenesemo u javni život lokalnih političkih rasprava?
Uz Sirizine najave prvih poteza, od vraćanja minimalne plate na predkrizni nivo preko obustave privatizacionih procesa do ponovnog pokretanja snabdevanja električnom energijom za one kojima je isključena, tržišta su ponajviše osluškivala dramaturgiju roadshow-a novog grčkog ministra finansija, Janisa Varufakisa. Rutom Rim – Pariz – London – Frankfurt – Berlin Varufakis je želeo partnerima iz Evrope (ministrima finansija i guverneru ECB) izložiti osnove Sirizine pozicije i otvoriti prostor za pregovore. Ishodište Sirizinog plana na kratkoročnom nivou prvenstveno se odnosi na obustavu evropskog programa pomoći i mera štednje koje uslovljava. Konkretnije, trenutni program ističe 28. februara, Grčka ne želi ući u novi program i pristati na uslove koji se programom propisuju i traži od evropskih partnera zajmove kako bi se premostio period u kojem bi se trebali dogovoriti novi razvojni planovi i koji bi dopustio grčkoj ekonomiji da malo prodiše, odnosno da se otvori fiskalni prostor za socijalne i političke mere koje je Siriza u kampanji obećala i na osnovu kojih je i dobila mandat.
Grčki predlozi
Varufakisov predlog kretao se oko nekoliko tehničkih rešenja: pretvaranje dela grčkih obveznica u tzv. eternal bonds, one kojima se dospeće odgađa ad infinitum, kao i indeksiranje dela obveznica uz ekonomski rast, preciznije, Grčka bi servisirala određeni deo duga jedino u slučaju da doživi rast iznad određenog postotka. Takođe, predloženo je i da se programom propisani primarni proračunski suficit (odnos prihoda i rashoda koji ne uključuje rashode vezane uz servisiranje dugova) smanji s 4,5% na 1,5%. Dakle, ništa radikalno, niti unilateralno, traženje vazhduha za vođenje ekonomske politike, za rešavanje humanitarne katastrofe koju se mere štednje uzrokovale u zemlji i stvaranje suvislijeg okvira za pregovore od onog koji čine neotplativi dug, uništena ekonomija, humanitarna katastrofa i slepo praćenje neoliberalnih udžbenika.
Varufakisov roadshow, najavljen odbijanjem legitimnosti Trojke na konferenciji za novinare s Dijsselbloem-om, predsednikom Evrogrupe, u Atini, jedan je od zanimljivijih momenata novije političke istorije i može nam poslužiti da produktivnije sagledamo odnose između racionalnosti i populizma, radikalnosti i realizma, i u krajnjoj liniji – demokratije i kapitalizma. Ne samo kako oni funkcionišu u mejnstrimu, već i iz perspektive levice, na kojoj se često ti odnosi promatraju iz perspektive neminovne izdaje, to češće što je levica politički irelevantnija. Da bismo pružili podlogu i istorijsku perspektivu razumevanja navedenih odnosa skicirajmo samo par razloga i karakteristika krize evrozone van matrice uspešni severnjaci – neuspešni i lenji južnjaci. Uspeh Nemačke u okviru evrozone u velikoj meri je zavisio o ”neuspehu” južnih, perifernih ekonomija. Radi se o međuzavisnim putanjama i krivuljama.
Skica krize
U uslovima zajedničke valute i međusobno konkurirajućih nacionalnih ekonomija Nemačka svoju prednost nije stekla nekim zavidnim rastom produktivnosti zadnjih dvadesetak godina, već stagnacijom nadnica. Ukoliko vam nadnice stagniraju ne možete se osloniti na domaću potražnju i plasman svojih proizvoda tražite u izvozu. Kako vam zbog stagnacije nadnica, prethodno dosegnute tehnološke prednosti i nemogućnosti devalvacije kursa periferne zemlje ne mogu konkurirati, nužno će se konkurentska preduzeća u tim zemljama morati zatvoriti. Zatvaranjem tih preduzeća i smanjivanjem ekonomskih aktivnosti ni tržišta tih država ne mogu ponuditi adekvatnu potražnju za vašim proizvodima. Potražnju možete proizvesti jedino tako da uspostavljene viškove u trgovini u obliku kredita plasirate u te zemlje. Ali, pošto je u tim državama proizvodnja usled konkurencije snažno opala, ne postoji mogućnost stecanja dovoljnih prihoda da bi se ti krediti otplatili. Ukratko, jedini razlog ulaska zemalja poput Grčke u evrozonu su zajmovni kapaciteti. Nemačka, pobednik u cijeloj priči, pri rešavanju krize insistira na povećanju konkurentnosti ostalih država, pritom se ne želeći rešiti svojih tržišnih udela i zanemarujući osnovnu aritmetiku po kojoj ne mogu svi biti izvoznici sa suficitom na tekućem računu.
U čemu se sastoji Varufakisova i Sirizina strategija? Važno je napomenuti da je Varufakis u svojim izjavama na pres konferencijama nakon prošlonedeljnih sastanaka adresirao nekoliko nivoa: same one aktere s kojima je prethodno razgovarao, one s kojima će tek razgovarati, te evropsku javnost, pre svega nemačku i grčku, što neposredno, što posredno, izazivajući reakcije nemačkih i ostalih evropskih čelnika. Prvo, znajući da bi grčki bankrot i napuštanje evrozone bili, srednjoročno, katastrofalni po grčku ekonomsku i društvenu situaciju, u prvom redu zbog vremena potrebnog za konstrukciju nove valute i njene sigurne izrazite devalvacije koja bi u uslovima uvozne zavisnosti imala brutalne učinke, Varufakis želi sve aktere uveriti da Grcima taj ishod nije nimalo poželjan, kao i da će se negativno odraziti i na ostatak evrozone ukoliko do njega dođe. Ukratko, pomozite nama da bismo pomogli svima. Takođe, a tu je pre svega usmeren na grčki narod koji nije sklon izlasku iz evrozone, želi naznačiti – ukoliko nam vi ne želite pomoći, mi ćemo morati izaći i za sve posledice ćete morati snositi krivnju. Na taj način se u slučaju prinudnog izlaska želi stvoriti jaka politička i socijalna kohezija u Grčkoj koja bi bila presudna za tu situaciju. Ali, i uspostaviti mostove i prema ostalim perifernim zemljama koje bi u toj situaciji mogle krenuti istim putem i eventualno nastojale uspostaviti kooperativne odnose u svrhu amortizovanja negativnih efekata napuštanja evra.
Varufakisova dva oslonca
Varufakis u toj političkoj igri prvenstveno igra na dva oslonca, gotovo pa aksioma. Prvi je taj, da u nedostatku druge institucije ili figure, prvenstveno zbog konstrukcije evrozone, zauzima poziciju opšteg kapitalističkog interesa na nivou Evrope, odnosno kapitalističke racionalnosti koju pojedinačni interesi pojedinih članica, sektora i frakcija kapitala nisu u mogućnosti zauzeti. Varufakisova opklada u tom smislu je sledeća, a iznosio ju je opetovano u godinama prije nego što je postao ministar – evropska levica još nije dovoljno snažna da profitira na raspadu evrozone, u toj dinamici mogu profitirati jedino ekstremna desnica i fašisti. Isključivo na osnovu procene svoje slabosti, levica mora za kapital odigrati ulogu koju on ne može odigrati. Odnosno, kao što kratkoročno kupuje vreme Grčkoj, tako stabilizacijom kapitalizma kupuje vreme i levici. Koliko je ta procena politički validna pitanje je za raspravu, no ono što sada rade Nemačka i evropske institucije insistirajući na merama štednje takođe nije ništa doli kupovanje vremena u situaciji nemogućnosti iznalaženja rešenja.
Drugi oslonac je vrlo jednostavan i teško osporiv, radi se o demokratiji – mi smo dobili mandat od grčkog naroda da zaustavimo mere štednje i na bilo kakvo izneveravanje tog mandata ne možemo pristati. I tu Varufakis opet adresira tri nivoa. Opet, grčki narod, potvrđivanjem mandata i doprinosom koheziji ako stvar krene u neplaniranom smeru, nemačke političare i javnost, upirući prstom u Zlatnu zoru i nacizam koji je na pomolu, ukoliko stvar propadne i do rešenja ne dođe, kao i evropsku javnost i političare ukazujući im – mi smo spremni na pregovore, imamo demokratski mandat svog naroda koji prolazi kroz socijalnu i humanitarnu katastrofu, ako stvar ne uspe, oni su krivi. Nakon Varufakisove posete ministrima finansija i guverneru ECB politički okvir je postavljen, evropska i nemačka pozicija dovedene su do tačke na kojoj moraju odlučiti o budućnosti evropskog projekta. Zasad je stvar neizvesna, odstupanja čini se nema, više ćemo saznati večeras nakon zasedanja evropskih ministara financija.
Kakav god bio ishod označiće prelomni momenat u evropskoj političkoj i ekonomskoj istoriji. Političke rasprave u Hrvatskoj koje će tu prelomnicu pratiti ostaće izlišne ukoliko je budu sagledavale kao kulisu unutrašnjih rasprava o uhljebima i preduzetnicima, o devedesetima i nedosanjanom evropskom snu. A levica će ostati intelektualno i politički irelevantna ako te rasprave ne uspije preseći analizom odnosa na evropskoj nivou koja će korespondirati sa svakodnevnim iskustvima najširih slojeva.
Marko Kostanić, Bilten.org