Slajder

U svetu se već godinama pokreće niz inicijativa čiji je cilj onemogućavanje kompanijama i pojedincima da se bave utajom poreza, a čiji smo i mi potpisnici ili se očekuje da to budemo.

Srbija i SAD su na primer, 30. juna 2014. godine postigle načelni dogovor  o uslovima međuvladinog sporazuma, koji bi omogućio da se srpske finansijske institucije pridržavaju zahteva za izveštavanje usklađeno sa FATCA zahtevima o računima koje drže državljani SAD u Srbiji. U međuvremenu u februaru prošle godine OECD je pokrenuo još jednu mnogo sveobuhvatniju inicijativu koja bi trebalo da pomogne suzbijanju utaje poreza, a za koju je preko 90 zemalja u svetu najavilo da će je primenjivati.

U međunarodno nepriznatim ili delimično priznatim državama nije retkost da se, uprkos zvaničnim stavovima, velike sile bore za geopolitički i ekonomski uticaj, ali razvijena ekonomija i pristojan standard jesu presedan, pa je najveći broj otcepljenih teritorija ekonomski zavistan od strane podrške.

Somalilend je zemlja fantom. Otkad se 1991. otcepila od Somalije nakon pada somalijskog diktatora Siada Barea, nijedna zemlja u svetu je nije priznala. Istovremeno, Evropska unija je obezbedila 75% sredstava za popis njenog stanovništva, Zapad je zdušno finansirao 2008. pripremu prvih demokratskih izbora, a kompanija „Koka kola“ otvorila je 2012. fabriku vrednu 17 miliona dolara. Dok je Somalija srljala u klanovske ratove i terorizam islamističke grupe Al-Šabab, Somalilend je uspeo da očuva mir, uspostavio je svoju vladu, vojsku, valutu i mogućnost dobijanja pasoša za oko 3,5 miliona stanovnika, dominantno muslimanske veroispovesti. Dodatni paradoks je da ova formalno nepostojeća država sve više razvija turizam, a navodno poseduje i naftne rezerve. No, prosečna plata je svega oko 20 evra, nezaposlenost je astronomska a neslužbena diplomatska predstavništva u svetu ne uspevaju da obezbede međunarodnu razvojnu pomoć, pa su jedini devizni prilivi oko dve milijarde evra godišnje koje šalje dijaspora.

Iako zapadni zvaničnici i analitičari ocenjuju da ova terotorija od 137.600 km može biti utočište stabilnosti na Rogu Afrike i političko rešenje za ostatak Somalije, ona ima isti međunarodni status kao i nedavno osnovana Islamska Država koja od prošle godine funkcioniše kao kalifat na delovima teritorije Iraka i Sirije i koja je naišla na gotovo nepodeljenu osudu u međunarodnoj javnosti. Naime, obe zemlje se tretiraju kao „države koje službeno ne postoje“, što je najteža pravna kvalifikacija u širokom spektru tipologija međunarodno nepriznatih država i u koje, pored pomenutih, spadaju „države priznate od više država UN, ali pod vojnom okupacijom” (poput Palestine), preko “država koje nisu članice UN ali su priznate od strane bar jedne članice UN“ (poput Abhazije, Turske Republike Severni Kipar, Demokratske Arapske Republike Sahare – DARS, Južne Osetije, Tajvana), do „država koje nisu članice Ujedinjenih nacija i koje priznaju samo države koje takođe nisu članice UN” (poput Pridnjestrovske Moldavske Republike i Nagornokarabaške Republike). Stoga “slučaj Somalilend” dovodi do krajnosti dvostruke međunarodne aršine i zbrku koja vlada u aktuelnoj geopolitici: dok se svet na globalnom planu sve više ekonomski integriše, na lokalu jačaju etnički i konfensionalni konflikti i težnje ka otcepljenju, koji ga sve više usitnjavaju.

Nezavisnost u bedi

Najbrojniji primeri zemalja koje „postoje i ne postoje“ su u kategoriji onih kojima je zabranjeno članstvo u UN ali ih bar jedna njihova članica priznaje, a među njima je i zemlja koju su svojevremeno od svih evropskih država priznale jedino Albanija i bivša SFRJ, da bi Državna zajednica Srbije i Crne Gore povukla to priznanje 2004. godine. Reč je o Demokratskoj Arapskoj Republici Sahari (DARS), koju je 1976. osnovao pobunjenički front Polisario na teritoriji između Maroka, Mauritanije, Alžira i Atlantskog okeana, kao reakciju starosedelačkog naroda Sahravija na podelu Zapadne Sahare između Maroka i Mauritanije. Maroko faktički upravlja ovim područjem, s obzirom da se izbeglička vlada Polisario nalazi u Alžiru, kao i veliki broj stanovnika sa ove teritorije koji u tamošnjim izbegličkim kampovima žive od humanitarne pomoći. Polisario najveću podršku dobija od pojedinih afričkih i latinoameričkih zemalja, ali UN ostaju pri stavu da se odluka o nezavisnosti ili pripajanju Maroku mora doneti na referendumu pod njihovom kontrolom. Po površini 3,5 puta veća od Srbije, Zapadna Sahara ima samo tri naseljena mesta i svega dva asfaltna puta kojima se kreću plemena Berbera i Tuarega bez ikakvih ličnih dokumenata, ali zato je bogata fosfatima i podzemnim vodama dragocenim za poljoprivredu, a najveća prednost su izgledna nalazišta nafte i urana.

Sasvim suprotna ali retka slika bitke za nezavisnost je u Republici Kini, poznatoj i kao Tajvan, koja je 1949. proklamovala nezavisnost od Narodne Republike Kine iako takav status ne priznaje većina država. Iz ove zemlje, koja predstavlja mešavinu tradicionalne kineske kulture i japanskog i američkog uticaja, potiču gotovo dve trećine globalne proizvodnje mikročipova i druge veoma kvalitetne računarske komponente, a u poslednjih nekoliko godina samo kineske kompanije su u lokalnu priverdu uložile 315 miliona dolara. U ovoj zemlji vožnja veoma luksuznim taksijima košta oko tri evra, vozovi prelaze 291 kilometar na sat, a stanovništvo se uglavnom hrani u restoranima.

Smena sjaja i bede karakteriše, pak, istoriju Abhazije, koja je zajedno sa Južnom Osetijom i Nagornokarabaškom Republikom posegla za nezavisnošću nakon raspada Sovjetskog Saveza. Abhasci su imali svoju državu još u srednjem veku, potom su četiri veka proveli pod turskim ropstvom i oslobodili se uz pomoć Rusije, da bi početkom prošlog veka, u ovoj pustari na obali Crnog Mora, rusko plemstvo izgradilo luksuzna letovališta po ugledu na Monte Karlo… i sve to nakon što je Abhazija ušla kao nezavisna republika u sastav Sovjetskog Saveza, a Lenjin nastavio gradnju u želji da stvori ruske Havaje. Postavši gruzijska provincija po odluci Staljina, Abhazija je početkom devedesetih povela rat za otcepljenje od Gruzije, koji je potpuno uništio njenu teritoriju i ekonomiju, pa danas oko 250.000 stanovnika koje čine Abhazi, Jermeni, Gruzini, Rusi, Ukrajinci i nešto malo Grka, žive u krajnjem siromaštvu.

Muzej komunizma na otvorenom

Slična situacija je i u Južnoj Osetiji, koja takođe od početka devedesetih vodi bitku za nezavisnost od Gruzije, i u kojoj je tokom devetodnevnog oružanog sukoba 2008. poginulo 2.000 ljudi, a oko 35.000, uglavnom Gruzijaca, proterano u izbeglištvo. Sa jako viskom nezaposlenošću i niskim standardom, Južna Osetija veoma zavisi od novca i pomoći iz Ruske federacije, sa kojom planira da uđe u partnerstvo slično onom koje Rusija već ima sa Abhazijom. Ove države priznaje svega nekoliko suverenih država, dok nezavisnost Nagorno-Karabaha, koji je pokrenuo rat za otcepljenje od Azerbejdžana 1991, i nakon čega je raseljeno čak 230.000 Jermena iz Azerbejdžana i 800.000 Azera iz Jermenije i Karabaha, priznaju samo države koje ni same nisu priznate kao suverene teritorije.

Među njima je Pridnjestrovska Moldavska Republika (PMR) poznata i kao Pridnjestrovlje ili Transdnjestarska Republika, smeštena uz levu obalu Dnjestra, u kojoj danas živi oko pola miliona stanovnika, uglavnom Moldavaca, Rusa i Ukrajinaca. Nakon kratkog ali krvavog građanskog rata 1990, Pridnjestrovlje se otcepilo od Moldavije, i mada takvu odluku zvanično priznaju samo Abhazija i Južna Osetija, Moskva značajno pomaže lokalnu ekonomiju i predstavlja njeno izvozno tržište. Godišnji bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika je jedva 1.000 dolara, a prosečna plata u Tiraspolju, glavnom gradu nepriznate države oko 100 evra. Iako je ovaj grad sa oko 200.000 stanovnika udaljen svega 70 km od prestonice Moldavije, Kišnjeva, razlika je drastična. U Transdnjestru sve izgleda kao kao muzej komunizma na otvorenom, a tajna služba ove nepriznate države još uvek se zove KGB. Na svakom koraku su brojni komunistički simboli poput srpa i čekića i spomenici sovjetskim herojima, a ispred parlamenta koji se zove „Najviši Sovjet“ je Lenjinova statua. Uporedo, međutim, blešte reklame za najnovije modele mobilnih telefona, lanci kockarnica, benzinskih pumpi i prodavnica.

Svedočanstvo da se konflikti oko državnog suvereniteta i prava na otcepljenje nekog naroda ne rešavaju već dugoročno komplikuju usled nadmoći geopolitičkih interesa nad međunarodnim pravom i principima je i Turska Republika Severni Kipar, koja je proglasila nezavisnost još 1983. godine. U glavnom gradu, Nikoziji, granica između grčke Republike Kipar, koja je članica EU, i turskog Kipra prelazi se sa pasošem, iako se iz jedne kulture u drugu stiže sa samo nekoliko koraka. Uprkos svakodnevnom protoku velikog broja ljudi, u dva dela grada ne govori se isti jezik, ne prodaju isti proizvodi niti su usklađene mobilne mreže, trgovinska razmena je mala a firme iz turskog dela ne mogu da se reklamiraju u kiparskom delu grada.
Vladimir Adonov
broj 114, februar 2015.