Gotovo milijardu evra vredan paket pomoći građanima nije „besplatan novac“, jer svaka potrošnja u jednom trenutku mora biti plaćena, ocenjuje ekonomista i nekadašnji član Saveta za borbu protiv korupcije dr Danilo Šuković za Insajder. Dok vlast rebalans budžeta i nova davanja predstavlja kao dokaz stabilnosti javnih finansija i pomoć građanima, Šuković smatra da će se deo tog novca dugoročno „anulirati“ kroz inflaciju, dok će se zbog preraspodele sredstava ceh, kako ocenjuje, na kraju pre svega preliti na najsiromašnije.

Skupština Srbije usvojila je 31. avgusta rebalans budžeta za 2026. godinu, zajedno sa zakonom kojim je predviđen paket jednokratne pomoći građanima. Vlast taj potez predstavlja kao posledicu većih prihoda od očekivanih i dokaz stabilnosti javnih finansija. Ukupna vrednost najavljenih pomoći iznosi 980,6 miliona evra.

Penzionerima će, u zavisnosti od visine penzije, biti isplaćeno 35.000, 27.500 ili 20.000 dinara, korisnicima dečjeg dodatka, novčane socijalne pomoći i boračkog dodatka po 25.000 dinara, dok će borci koji nisu korisnici boračkog dodatka dobiti 10.000 dinara. Punoletnim građanima koji nisu stekli status nosioca prava u okviru besplatnih akcija namenjeno je po 6.000 dinara.

Rebalansom su ukupni prihodi i primanja budžeta povećani za 112,4 milijarde dinara, na 2.527,2 milijarde, dok su rashodi i izdaci planirani na 2.923,15 milijardi dinara. Za kapitalne investicije na nivou sektora države predviđeno je 779,9 milijardi dinara, odnosno oko sedam odsto BDP-a. Projekcija javnog duga na kraju godine iznosi 43,8 odsto BDP-a na centralnom nivou vlasti.

Fiskalni savet, međutim, upozorava na povećanje fiskalnog deficita i ocenjuje da dodatna državna potrošnja može pojačati inflatorne pritiske. Vlast, s druge strane, insistira na tome da su javne finansije stabilne i da se novac od većih prihoda usmerava ka građanima i investicijama.

Paket pomoći stiže u trenutku kada su najavljeni novi izbori, pa se postavlja pitanje koliko su ovakva davanja ekonomski održiva, da li mogu dodatno da utiču na inflaciju i javni dug i, na kraju, ko dugoročno plaća cenu ovakve politike.

Šuković: Ovde više nije u pitanju ekonomija, već politika

Ekonomista i nekadašnji član Saveta za borbu protiv korupcije dr Danilo Šuković za Insajder kaže da u ekonomiji „nema besplatnog ručka“, te objašnjava da svaka potrošnja dela nacionalnog bruto proizvoda u nekom trenutku mora biti izmirena, ali da je pitanje samo ko će na kraju snositi taj trošak.

On ističe da je „neka preraspodela je neminovna“, ali da ovde, kako kaže, „više nije u pitanju ekonomija, već politika“.

„Da imamo državu, onda bi ta politika ipak morala biti malo ograničena, u smislu da ne može da manipuliše ekonomijom kako hoće. Ali pošto nemamo državu, već partiju i jednopartijski sistem, onda je ta partokratija u mogućnosti da radi to što radi – zloupotrebljava nacionalne resurse za marketing svoje partije i svoj lični marketing“, navodi sagovornik Insajdera.

Šuković navodi da su, prema njegovom mišljenju, „skoro svi“ mediji pod kontrolom vlasti, pa se građanima takve mere predstavljaju kao nešto što je dobro za njih i kao da im vlast čini dobro.

„U stvari, radi se o jednom strahovitom političkom marketingu, posebno zato što se sve dešava pred izbore. To je toliko očigledno da više o tome ne valja ni pričati“, navodi Šuković.

U budžetu nema „viška para“, na kraju će biti zakinuti najsiromašniji

Šuković ističe da u državnom budžetu nema „viška para“, te da svaka dodatna potrošnja podrazumeva da će na nekoj drugoj strani biti manje novca.

„Nema viška para. Niko nema viška para. U svom budžetu, ako niste planirali da idete na godišnji odmor, a ipak odete, moraćete da zakinete na hrani i na nečem drugom. Prema tome, tu nema mnogo priče“, kaže Šuković.

On navodi da je vlast odlučila da novac troši na taj način zbog političkog marketinga.

„Prema tome, cena sigurnosti se plaća. Neko će drugi biti zakinut“, zaključuje Šuković.

Dodaje i da će, zbog preraspodele novca, na kraju biti zakinuti najsiromašniji, ocenjujući da Srbija nema adekvatnu socijalnu politiku.

„Mi ne znamo ni koliko ima siromašnih, linija siromaštva ne postoji, ona je ponižavajuća. Niko ne može da živi sa tim dohotkom koji je definisan kao linija siromaštva“, kaže Šuković.

Navodi i da, prema njegovoj oceni, ni trećina siromašnih ne prima socijalnu pomoć.

„A vi ovamo delite svim građanima jednako. I onima koji imaju milijarde, i onima koji nemaju ništa“, ističe Šuković, te ocenjuje da se takve mere donose „u svrsi tih tekućih političkih ciljeva, odnosno očuvanja vlasti”.

„Tu očito da se ne biraju sredstva da se očuva vlast. U okviru toga i ovo je jedna od tih akcija da se ne biraju sredstva da cilj opravdava sredstva. To je, nažalost, tako“, zaključuje Šuković.

Inflacija će anulirati pomoć koju su građani dobili

Na pitanje da li jednokratna davanja građanima, vredna oko milijardu evra, mogu dodatno da podstaknu inflaciju, Šuković odgovara potvrdno.

„Povećava se tražnja, ponuda ostaje ista. Čim se tražnja povećava, a ponuda ostaje ista, to će uticati na cene. To nema dileme. Samo je pitanje koliko“, kaže Šuković.

Ocenjuje i da će se, na duži rok, kroz inflaciju „anulirati“ pomoć koja se građanima daje na ovaj način.

Šuković smatra da bi socijalna i poreska politika morale da se sprovode kroz institucije i po jasno utvrđenim pravilima, tako da svi građani imaju jednaka prava i obaveze.

„Zna se kako se vodi socijalna politika, zna se kako se vodi poreska politika i to treba dosledno da se radi. I da taj sistem bude takav da nema diskriminisanih, da imaju svi jednaka prava. I da svi oni koji treba da plaćaju porez, plaćaju porez“, kaže Šuković.

On smatra da bi analiza toga ko plaća porez, a ko ga izbegava, pokazala dodatne probleme u sistemu.

„Sirotinja plaća porez. Onaj koji ujutru ode da kupi mleko i hleb, on odmah plati porez. A neki, koji imaju ofšor kompanije i registruju svoje firme u inostranstvu, izbegavaju poreze na milion načina, ali to prolazi tako“, navodi Šuković.

Prema njegovoj oceni, takva poreska politika dodatno produbljuje ekonomske nejednakosti.

Kako navodi, Džini koeficijent, kojim se meri nejednakost u raspodeli prihoda, u Srbiji je visok u odnosu na nivo nacionalnog dohotka zemlje.

„To znači da su nejednakosti neprimereno visoke i više nego što bi trebalo da budu, da je jaz između bogatih i siromašnih nedopustiv. To se povećava, društvo se raslojava, a to onda vodi i u političku nestabilnost i sve ono što sa time ide“, zaključuje u razgovoru za Insajder ekonomista i nekadašnji član Saveta za borbu protiv korupcije dr Danilo Šuković.

Izvor: Insajder

Foto: Pixabay

Zanat kožarstvo i obućarstvo doživelo je po svemu sudeći sudbinu mnogih drugih koji polako izumiru. Stručne škole muku muče jer nema dovoljno zainteresovane dece za ove profile. Odeljenja je sve manje.

Majstori stare, a nove generacije retko biraju zanimanja koja mogu da im donesu samostalan posao, pa nemaju koga ni da obuče.

Iako se ručno izrađeni kožni proizvodi poslednjih godina ponovo vraćaju u modu i ima kupaca koji sve češće traže unikatne torbe, kaiševe i sličnu galanteriju, put do ovog zanimanja i dalje je redak izbor mladih. Mladih koji žele da nauče ovaj zanat gotovo da nema, piše Forbes.

Zašto nema zainteresovanih za ovaj zanat

Dizajneri i zanatlije koji su ostali verni struci smatraju da je potrebno više promocije i drugačiji pristup.

Kažu da je važno da se mladima predoči da kožarstvo nije samo tradicionalni zanat, već i mogućnost za kreativan i samostalan posao.

Uz sve to, sagovornici Forbes Srbija naglašavaju da je kvalitet današnje obuće najčešće loš. Popravka je ponekad nemoguća misija. Mnogi obućari zatvorili su radnju jer nisu više videli računicu uprkos tome što su decenimama radili i do skora prenosili posao sa starijih na mlađe.

U Tehničkoj školi za dizajn kože u Beogradu upozoravaju da bi bez novih generacija zanatlija uskoro mogao da nestane deo znanja koje se decenijama prenosilo sa starijih na mlađe radnike.

Direktorka Tehničke škole za dizajn kože u Beogradu Božana Vuković rekla je nedavno za Forbes Srbija da iz godine u godinu nisu zadovoljni upisom, odnosno brojem upisanih učenika. Prošle školske godine nijednog obućara nisu upisali. Pre dve godine upisali su jedno kombinovano odeljenje – obućar i galanterista kože.

Ove godine za ta dva smera ipak imaju po desetak upisanih učenika. Tako nam je bar rečeno u julu, nakon prvog upisnog kruga.

Nedovoljno učenika u zanatskim školama

Muku muče i druge stručne škole u Srbiji. I u drugim zanatskim školama u Srbiji retko uspeju da skupe jedno celo odeljenje ovog strukovnog profila.

Vuković kaže da je kada je imenovana za direktora, bilo sedam odeljenja. Sada ih je najviše dva-tri, računajući i ostale četvorogodišnje profile u oblasti kožarstva.

Ističe da ih krajem svake godine zovu privrednici da pitaju imaju li obućara i galanterista kože. Ipak, nisu u situaciji da ih preporuče u dovoljnom broju.

Ovakvoj slici doprinosi i to što su nekada zbog većih fabrika obuće, koje su postojale, bile i veće potrebe za njima.

„Sada ima manjih fabrika koje zapošljavaju do 50-ak radnika i imaju problem sa kadrom“, kaže direktorka ove škole Božana Vuković.

Zašto nema zainteresovanih?

„Nema interesovanja za ovake profile, a apsurd je da nije reč o nečemu apstraktnom već svi nosimo materijale poput torbi, kaiševa, obuće. Posebno je važno to što oni mogu da imaju nakon škole i svoje radnje, ne samo obućarske, gde će moći da žive od svog rada. Kao galanteristi mogu da osmišljavaju, skiciraju i prave sopstvene modele“, dodaje.

Kaže da su i neki bivši učenici otvorili upravo takve studije. Ujedno su dobar primer na koji se mogu ugledati.

Dok škole ne uspevaju da popune odeljenja za obućare i galanteriste, mali proizvođači dokazuju da za ručni rad i unikatne proizvode i dalje postoji tržište.

Profesorka kaže da ima primera da učenici nakon završetka škole steknu iskustvo u nekom preduzeću, a potom otvore svoj biznis. Jedna od njih je Milena Jorgačević Nikolić.

Iskustvo je najpre stekla u jednoj nemačkoj kompaniji koja se bavila galanterijom za tašne.

Od fabričke proizvodnje do sopstvenog brenda

I tada je imala ideju da u jednom momentu počne da pravi sopstvene modele – od ideje, dizajna do izrade.

Sada baš to i radi. U svojoj radionici već dve godine pravi ženske tašne, kaiševe, novčanike, minđuše. Pretežno od kože.

Posla ima, kaže, a povremeno je njen rad uslužnog tipa, odnosno radi za druge kreatore i modne kuće.

Gledajući svoje iskustvo kaže da iz ove perspektive nije loše početi najpre sa sticanjem iskustva u nekoj firmi. Nakon stručne škole to može biti značajno.

“Nije sve u crtežu. Jedino kroz praktičan rad se vidi koliko mašina može da obradi skrivene stvari u proizvodnji, odnosno vidi se kako ceo proces teče… Za mene je to bilo dragoceno iskustvo“, ističe.

Na pitanje može li se od ovog posla živeti, odgovara da je primetno da unikatni modeli sve više dobijaju na značaju. Sve manje je onih koji žele da nose isto što ima u radnjama, bila to tašna ili garderoba.

Spremni su da ulože i više novca da bi imali nešto unikatno i da sami biraju boju i model. Osim toga, mnogi cene upravo nešto što je stvoreno rukama, odnosno ručni rad, i vraćaju se.

Na pitanje kako mlade motivisati da upisuju zanat kaže da bi više marketinga pomoglo, odnosno pokazivati im praktično šta bi mogli da rade sa znanjem koje stiču.

Takođe, dodaje da ne treba očekivati odmah veliku zaradu. Potrebno je biti na tržištu neko vreme i ostvariti prepoznatljivost da bi se mušterije vraćale i uvek kupovale kod vas, kaže Milena.

Ručni rad je na ceni

Kaže da je ovaj posao lep jer ono što stvorite svojim rukama nema cenu.

Mnoge njene kolege nisu završili ovu već neke druge škole i vremenom su se opredelili da pređu u ovu struku.

„Razlog je taj što su kreativni i dopada im se da stvaraju ovako nešto. Fino rade sada, imaju svoje brendove, vrlo često traže od mene pomoć i savet…“, priča.

Milena izrađuje aksesoare od kože. Primećuje da su materijali danas inače sve lošijeg kvaliteta. Nabavlja ga od dobavljača koji uvoze materijal iz Italije.

Metalna galanterija koja se ugrađuje u tašne pretežno se naručuje iz inostranstva. Ima i kod nas, ali svega na nekoliko lokacija.

„Kako je nema dovoljno možda ćemo morati da se okrenemo nabavci iz inostranstva i tih materijala“, dodaje.

Kako je preduzetniku koji se bavi ručnim radom

Nedeljko, koji je posao pravljenja obuće nakon srednje škole nastavio sa svojim ocem u radionici Kralj, kaže da mu je obrazovanje dalo veoma dobre smernice i da se ovaj posao, ako neko želi, može brzo naučiti.

Kreatvnost je važna u ovom poslu, a ono što je najveći izazov ovom mladom preduzetniku je, kako kaže, nepredvidivost tržišta. Odnosno što, ako bi napravili više obuće, ne znaju da li će imati kupca.

„Onda izbacujemo jedan par pa pratimo situaciju, jer ne mogu da predvidim šta će nekome da se svidi“, dodaje.

Kalup odnosno đonove uvoze, pa obuću ručno sklapaju. Materijale takođe uvoze iz Turske i Italije. Na pitanje ko danas kupuje ovakvu ručno pravljenju obuću odnosno u specijalizovanim radnjama, kaže da je primetio da im se uvek vraćaju dame, mlađe, ali i starije, koje vode računa o stilu, odnosno uz određenu torbu žele baš posebne cipele.

Jedan deo njih živi u inostranstvu, ali se po dolasku u Srbiju uvek opredeljuju za novi model.

Kada je reč o tome da je jedan od retkih među mladima koji radi ovaj posao i kada se osvrne na to da mladi ređe upisuju škole koju je on završio, Nedeljko kaže da je primetio da je problem u tome što ovu školu upisuju i oni koji se na to nisu spremili već u drugim nisu imali dovoljan broj poena.

Samim tim, kaže, nisu ni imali ideju da se time bave. „To je problem“, kaže na kraju razgovora.

Vlasnik firme Obuća Raša Milan Jovanović koji je nastavio posao koji je krajem devedesetih pokrenuo njegov otac, kaže da ne mogu da se takmiče sa velikim proizvođačima, počev od nabavke materijala.

„Naš đon košta kao ceo njihov proizvod, što je u startu neravnopravno“, kaže za Forbes Srbija.

Što se tiče kadra, kod njega rade mahom stariji ljudi i biće problem kada se oni povuku. „Da li će mladi moći i hteti da rade ovaj posao, veliko je pitanje“, dodaje.

Kako opstati?

Ni obućarima danas nije lako. „Obućar koji radi manje poslove, sitnije popravke ne može da opstane“, kaže nam Milan Nekić, obućar iz Beograda.

Dodaje da kada bi opravljao samo flekice i đonove ne bi opstao već preuzima da radi i veće poslove. To su prepravke torbi i tašni. Takođe, rešava probleme na komplikovanijim đonovima, popravlja vazdušne đonove, pa i kopačke…

Nekić koji ima više od dve decenije iskustva svedoči da je nestalo interesovanje mladih ljudi da rade ovaj posao. Svima je to zanimljivo, ali nema onih koji bi ostali i istrajali u tome da nauče zanat i time se bave.

Uz to, mnogo se promenila i obuća. Patike i cipele koje su se pravile ranije i ove današnje ne mogu da se porede. Slabo i sve manje je prave kože. Sve više dominira skaj. Nekad se takav materijal ne isplati popravljati. Ipak, uz istrajavanje i trud može da se preživi, ali ovaj posao nije ni približno onome što je nekada bilo, ističe Nekić.

„Za obućare je najmanje zainteresovanih u školama već godinama, njih skoro da nema. To je poražavajuće i pitam se kako je moguće. Da li to znači da neće ko imati da popravlja obuću, a svakako ćemo je nositi“, dodaje Milena Jorgačević Nikolić.

Izvor: Forbes

Foto: Pixabay

Stranci dodatno povećali kupovinu

Dug po evroobveznicama skoro 13 milijardi evra